Гром из ведра неба и наши анђели чувари

пише: Гојко Перовић

 Између страха и наде

Између страха и наде живи човјек. Човјек је оно биће које нема извор живота у себи. Он је биће које не може самом себи да обезбједи постојање, него је свјесно да постоје закони, стварности, бића… виша од њега самог. Закони и стварности који управљају свијетом, догађајима, па и његовом судбином. Човјек је свјестан да му живот и постојање долазе од Бога. Само, има међу људима оних који тога Бога признају и познају, и зову га правим именом, а има и оних који умјесто Бога виде „више божанстава“, неке „више силе“, који га мијешају са „природом и њеним законима“, док неки Бога доживљавају више као неки „стицај околности“, „сплет различитих случајности“…итд. У свим тим опцијама ( познавања, непознавања, наслућивања или пак одбацивања Бога ), човјек признаје постојање Нечег Другог или Већег – што управља његовом судбином и што је њега ( тако малог и нестабилног ) донијело на овај свијет. Када му иде добро, и кад се ствари одвијају по његовим жељама, тај исти човјек осјећа неку силу и моћ у себи, па под одређеним околностима, он бива убијеђен како је он сам – мали бог ( господар живота и судбина ); а некада, када ништа не иде како треба, – човјек се пита да ли је његов живот врједнији и смисленији од живота неког мрава. То су неке двије – негативне – крајности нашег схватања живота.

Гром из ведра неба

Кад већ тако стоје ствари, кад не управљамо својом судбином, – а имамо уграђену жељу и потребу да управљамо ( то је ваљда једна од разлика између човјека и осталог живог свијета, та способност и тај порив да се живот организује, обезбједи и, на неки начин – води ) … онда су страх и нада логична и очекивана стања у којима се често налазимо. Појам „грома из ведрог неба“, који означава крајње неочекивану, и често негативну, непријатну ситуацију – тако је људски, да се тешко може замислити нешто што више припада човјековом свјетоназору, од тога. Ту имамо „ведро небо“ као симбол доброг ( повољног и пријатног стања ) у коме се налази стварност која нас окружује. Ведро небо је истовремено и отворено небо…отворена комуникација са „Оним што је изнад нас“. Ведро небо је асоцијација на дан, на освјетљеност, на добру видљивост, на мањак „непознаница“. Коначно, ведро небо указује на одсуство непогода, непријатности које долазе „одозго“. Све укупно, то је слика оног за чим чезнемо, онога што нам треба…видљива, пријатна ситуација коју можемо контролисати ( макар донекле ). Е сад, колике су наше контролне моћи, – најбоље показује тај „гром“, који је неочекиван, и који није дошао да уљепша слику, него да је потпуно изобличи.

Главобоља, зубобоља, непријатна вијест, скок цијена, издаја пријатеља, пропали пословни уговор, неочекивана слабост и болест, и коначно смрт. То су све оне ствари о којима имамо појма, о којима смо читали и за које знамо да се дешавају другима, – али их никако не очекујемо у нашем интимном видокругу.  Непријатност и бол су ствари које би ваљало да очекујемо, али нас, по нашој слабости, оне увјек изненаде – јер нам подсвијест спава и дријема у неком дјетињем осјећају заштићености и потребе да нам живот буде угодан. Зато нам је живот, као код мале дјеце – пун страха. Страх од непознатог, и страх од болног и непријатног, које слутимо и којих се бојимо у тој непознаници. Ми се смијемо и одмахујемо руком према дјечијим страховима, али ће искусан психолог пронаћи у нашим садашњим страховима остатке оних дјечијих, а искусан духовник ће видјети да зрела особа, ма како била разумна и свјесна, – у односу на истине живота и космоса, не стоји у бољем положају од дјетета коме је непознат свијет одраслих. ( Пред чињеницом кретања наше планете кроз бескрај тамног васионског пространства, ја данас стојим као некада што сам стајао пред улазом у једну шуму, шуму мога дјетињства, која ми је изгледала уједно и величанствена и тајанствена, лијепа и застрашујућа. )

Анђели чувари

Други појам који стоји насупрот овом „изненадном грому“, а који је исто тако дубоко људски, и који је уткан у саме основе људске свијети јесте представа о „анђелу чувару“. То је персонификација Божије бриге о нама и заштите коју Божија љубав пружа нашим несигурним и неизвјесним људским судбама. Онолико колико је логично и очекивано да се ми бојимо наше неистражене и често опасне околине, толико је иманентно људској природи да рачуна са заштитом Онога који нас је створио, и чијих смо руку ми дјело. Предства о непосредној Божијој бризи над људима је стара колико и човјечанство. Има је и у паганским религијама претхришћанског свијета, у старозавјетној духовности, а највише долази до изражаја у новозавјетном хришћанском виђењу свијета. Та брига Свевишњег је толико присна и „детаљна“, да вјерујемо како постоје нарочита духовна бића ( голом оку невидљива ), која брину о сваком човјеку појединачно ( у неким представама они нас прате од самог рођења, а у црквеном учењу каже се да нас они чувају од момента крштења ). Та бића, библијским језиком, зовемо анђелима.

Оно најутјешније и најоптимистичније у вјеровању у анђеле чуваре, јесте представа о непрестаној пажњи и потпуној пожртвованости ових бића. Они не одустају од нас, и онда када највише потонемо у безнађе, они вјерују у наш добар исход више и од нас самих…зато просто што, иако ни они не знају све и нијесу свемогући, виде свакако више од нас, и много су ближи знању или наслућивању Божије воље о свијету и о нама самима. Црква вјерује како анђели немају моћ присиле над нама. Они не утичу, против наше воље, на кретање нашега живота…али чак и кад ми гријешимо, и кад одступимо од Бога, они су „ту негдје“, „у близини“…пате и плачу због наших промашаја и моле се Богу за нас. Тако анђеле чуваре не треба замишљати као неке Божије „полицајце“ или „саобраћајце“ наших живота, него прије као „добре савјетнике“, „духовну браћу“ који нас воле, и чија је моћ дјеловања највећа онда када је ми сами тражимо, када им се обратимо. Зато у свакодневном молитвеном правилу Цркве, у јутарњим и вечерњим молитвама које изговара сваки хришћанин, – постоје молитве „анђелу чувару“, које спадају у ред основних хришћанских молитава.

Бог је створио овај свијет, и нас у њему, као једну никада до краја истражену пучину, пуну разних пријатних и непријатних изненађења…и ту леже разлози нашег страха, али је усадио у нас, и поставио око нас разлоге велике наде, који станују у евидентној чињеници да нас Бог воли и брине о нама.

„Пролази обличје овога свијета…“

Треба ипак закључити да се ми, ни у ком случају, не налазимо заробљени између „страха и наде“, да то није никаква безизлазна позиција. Оно, у смислу – са једне стране разлози за страх, а са друге стране разлози за наду, а ми – ни тамо ни овамо. Не. Наша ситуација је доста активна, наша је позиција стваралачка, креативна. Јер – вријеме је на нашој страни.

Само привидно, вријеме ради против нас. Некадашње младиће вријеме чини старцима, некадашње добитнике – губитницима, богаташе – сиромасима, а живе – мртвима. Међутим, то је само једна епизода велике приче, само дио цјелокупне истине. А по тој истини, цио временски ток се креће ка Сваршенству, ка Пуноћи…која не станује у овом вијеку, у овом свијету, него у извјесној и скорој стварности Будућег Вијека.

Стварност Будућег вијека није „прича за малу дјецу“, није „шарена лажа“, није „утјеха за слабе и поражене“ и није омаловажавање садашњег тренутка. Наша вјера јесте Пут, и то је једно од првих и изворних имена за хришћанство. ( Види књигу „Дјела Апостолска“ ) Наши најбољи оци и пастири јесу путници ( Св. Никола, Св. Сава, Св. Василије Острошки, Св. Петар Цетињски ). Све у свијету и око нас сведочи непрестано кретање, путовање…при коме су стајање у једном мјесту и затварање у себе, скоро па „смртни гријеси“. Нови Завјет је пун поука које су сличне оној: „Ко (љубоморно и себично) чува живот свој ( ко панично и без наде о њему брине ) тај ће га изгубити, а ко га изгуби ( бринући о Богу и другим људима око себе ), тај ће га сачувати“. У том смислу је и она друга Божија поука да се не ваља „окретати уназад“, и она трећа, речена кроз уста апостола Павла: „Што је за мном – заборављам, трчим – за оним што је испред мене“. Зато су наши светитељи они на којима се испунила Божија ријеч „да има међу нама оних који неће видјети смрти док не виде да је дошло Царство небеско“. А ти Светитељи нијесу неки људи који су се склонили од живота, који су негдје у прикрајку чекали будући живот, нијесу неки који су бјежали од проблема и изазова земаљског вијека… него, погледајте и прочитајте, то су најхрабрији, најздравији и најангажованији људи у свом покољењу.

То „окретање ка будућем“ и „заборављање прошлог“, није само мотив који нас води ка загробном животу и Царству Небеском, него је то нешто са чим и овај живот постаје квалитатнији и смисленији. Кад бисмо једни другима ишта опростили, ако бисмо се стално окретали уназад и пребирали по томе „шта си ми рекао“, „шта сам ти урадио“…Човјек окренут будућем тренутку види смисао садашњем моменту, јер – без будућности, садашња срећа је бесмислена, пошто мора проћи, а тренутна мука је неиздржива, јер дјелује да никад неће проћи. Сама етимологија ријечи човјек ( чело – вијек ), односи се на биће, на оног, који је челом ( лицем ) окренут ка вјечности.

Наша вјера је вјера која је свјесна страха, која се суочава са узроцима тог страха – а они су видљиви свуда око нас. Међутим, она се, ослоњена на Вјечнога и Васкрслога, успиње надом до онога невидљивог. Невидљивог и непромјењивог, а ништа мање истинитог од овог што се сада тренутно види. А то што се тренутно види, то баш пролази и то се неповратно мијења.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: