Грубач: Од државе до шуме – трауматични одлазак злога мештра

Пише: Војин Грубач

Режимске идеолошки манијаци и медијски штакори, који су коначно уништили политичку каријеру шефа режима убјеђујући га да је острашћени екстремизам политички профитабилна прича, сада полако силазе с ума од тешког пораза на протеклим изборима.

Понашају се неадекватно и ошашављено да је заиста занимљиво и интересантно посматрати ниво лудила којег “шампионски” досежу у времену садашњем.

Послије губитка орјентира сви постадоше “четници”?!

У тој помами се десило да им ултраграђански оријентисани политичари, дио лидерске тројке побједника на прошлим изборима, Дритан Абазовић и Алекса Бечић сада личе на ”четнике који се укривају изa грађанског”.

Тако их је прије неки дан “нацртао” посрнули дворски идеолог Ранко Ђоновић (1), надовезујући се по теми непостојећих четника на остале ојађене дворске идеологе који увјерено али заслужено одлазе на сметлиште историје гдје се закономјерно рециклирају све пропале идеологије претходних времена.

Укратко, послије пораза на изборима испало је, по озлојеђеним трубадурима одлазећег двора, да су сви лидери опозиције, Митрополија црногорско приморска као и сви грађани који су гласали опозицију намах постали некакви четници.

А вођа партизана у Црној Гори, који се “храбро супротставља” тим “четницима” је постао, гле чуда, нико други до шеф режима који је, према ријечима Ранка Кривокапића, само од КАП-а са својим окружењем узео мито у висини фантастичних 800 милиона еура?!

Збиља, како шеф режима може уједно бити и мултимилионер и вођа модерних неопартизана, питање је сад?!

То је немогуће! Тачније, могуће је само у ситуацији када плејада режимских букача намјерно побрка термине, те накарадно, малограђански и циркусантски отпочне лијепити етикете свима који им се идеолошки не свиђају.

Наравно, опет су се саплели јер у модерној варијанти тумачења тога политички раубованог појма, образац четника с негативним предзнаком представља друге актере.

Наиме, ако “четник” означава злодеје и монструме, онда се под тим појмом могу обухватити сви они који су за последњих тридесет година безочно и брутално крали државу Црну Гору, успут се користећи шовинизмом као димном завјесом да би се своје бесчашће некако прикрили.

А ко је та група неочетника, свима је добро познато. То су ликови који су таворили у врху одлазећег режима бескрупулозно преводећи сва богатства државе у своје џепове и на тајне речуне.

Православни народ је домаћем окупатору показао зубе

Шеф режима је у општој и опијајућој занесености због вјечно монтираних побједа вјеровао да ће медијском пресијом заснованој на констукцији о “надолезећој опасности од четника” страхом мобилисати мањинске народе да би сачувао власт.

У томе је успио, исто као и у мобилизацији 70.000 фантомских гласача који су били лансирани у бирачке спискове посрнулог “витеза” који је био убијеђен да ће опет на подли и кварни начин поразити Црну Гору монтираним изборима.

Десило се да је ипак политички патосиран масовним изласком на изборе честитог и витешког православног народа Црне Горе.

А тај народ је знао сваком домаћем и иностраном окупатору, који губи орјентире у времену окупације, показати зубе када год је то пожелио.

Ипак, не можемо се отети утиску да је шеф пропалог режима својом ненормалном политиком бесконачно унизио чланове своје партије и своје гласаче.

Заџаба су били савјети разумног дијела јавности да се “уплео као пиле у кучине” отвореним нападом на Митрополију и православни народ Црне Горе газећи Устав и све законе.

Заџаба су биле величанствене литије и молебни, који су збрисали са лице земље негативности свих покрета и идеологија прошлости које су дијелиле православни народ Црне Горе, те моћном силом свима давали на знање да долази неко ново вријеме.

Наравно да шеф режима ништа није уочио, запазио и видио јер је био убијеђен у пролазност свега што му се не свиђа и у вјечност своје владавине.

Када уђеш у погрешан воз, све су ти станице погрешне

Основни циљ његове подмукле и изопачене политике је био да се уз апсолутну мобилизацију мањинских народа и уз цунами фантомских гласача потопе православни Срби и Црногорци, те заувијек елиминишу из одлучивања о даљој судбини Црне Горе.

Као резултат је добио мобилизацију православног народа Црне Горе, исту као и величанственог 13. јула 1941. године.

Зато је му се десио страховити пораз кроз изгубљене парламентарне изборе и закономјерни губитак локалне власти у Будви, Тивту, Котору и Андријевици.

И то је само врх леденог бријега у пролому накарадног система, јер је пораз доживио у свим православним градовима и варошима Црне Горе, а што је најважније у Никшићу и Подгорици.

Да се подсјетимо, у Никшићу је ДПС са својим сателитима, и поред незапамћене крађе избора, имао 21.012 гласова а опозиција 26.938 гласова, док је круна сатирања режима била у Подгорици гдје му се десио апокалиптични дебакл. ДПС је са сателитима у Подгорици имао 45.393 гласа, а опозиција чак 71.094. гласова.

Послије свега, сама помисао шефа режима да се Рожајама, Петњицом, Улцињем, Тузима, Гусињем, Плавом и условно изгубљеним беочугом званим Цетиње може промијенити изборну вољу већинске и задивљујуће достојанствене Црне Горе је постала смјехотресна илузија.

Нема сумње да је шеф режима ускочио у погрешан воз, послије чега су му све станице биле погрешне.

Међутим, набој лудила који је носио у себи није му дозволио да се заустави, упристоји и схвати да постоји реални свијет у којем се живот одвија, а да он грешком судбине тумара у неком паралелном простору и времену гдје га на крају баладе чека сломиврат!

Цивилизацијска биједа и тамно лице шефа режима

Шеф пропалог режима није разумио, и сада не разумије да је ушао у битку гдје тријумфује дух и метафизика а не разбојничка визија рационалног облика зла којег представља.

Скаредни скупови сендвичара које је последњим силама мобилисао на Цетињу (око 1.200 људи) и у Подгорици (око 10.500 људи) су показали сву цивилизацијску биједу и тамно лице шефа режима.

Те опскурне ликове са маргина реалности је извео на улице у очају због пораза на изборима на којима је био збрисан вољом народа и достојних лидера опозиције који су, сваки на свој начин, дали сјајни допринос побједи над апсолутним злом којег он представља.

А да се подсјетимо, читава предизборна кампања шефа режима сводила се на то да ће “Цркву поразити на изборима”.

Митрополија, заузврат, није формирала своју политичку странку, нити је жељела учествовати на изборима, већ се све свело само на то да је Митрополит послао поруку грађанима да не гласају за оне партије који су дигли руку за скаредни Закон о вјероисповијести. Ништа више!

Сада, послије пораза, ојађени шеф речима запомаже до неба да се “Црква умијешала у изборе” на којима је, да чудо буде веће, он отворено позвао Цркву на дуел са жељом да је порази?!

Што је тада позивао Цркву на изборе као на бојно поље, питање је сад? Због чега се жали међународној јавности и зашто кука као сињи кукавац, никоме није јасно.

Да шеф режима ишта разумије, схватио би да је реално могуће да буде поражен на изборима од Митрополије, а да на њима Митрополија не учествује, јер се моћ Цркве налази изван досега којег он може перцепирати у свом банализовању реалности.

Просто речено, шеф режима својим блиједим интелектуалним капацитетима не добацује до тих спознаја, а по питању очите болести ума још су гори тулипани из његовог окружења.

Зато јавност итекако добро разумије зашто шефа режима уопште није стид што је грађане исламске и римокатоличке вјероисповијести масовно мобилисао у том свом пропалом обрачуну с Митрополијом, и још приде свему томе убацио у бој двије дивизије утвара у виду 70. 000 фантомских гласача утрпаних у бирачке спискове.

Сендвичари на скаредним скуповима подршке зломе мештру

Паранормалност острвљених режимских медија није могла омести величанствено славље народа због пораза диктатора, али су лидери опозиције разумно позвали народ да се послије достојанственог славља мирно врате кућама, јер су режимски медији монтирањем апокалиптичних илузија демонстрирали упорност у стварању конфликтних ситуација.

Даљи цивилизацијски пад режима се десио распиривањем оркестрираних медијских хајки и организацијама накарадих скупова квазипартиота.

Прво на Цетињу, гдје се поред 200 Цетињана појавило хиљаду долазника из других градова, а затим у Подгорици гдје је од 10.500 учесника било око 3700 Подгоричана појачаних са 6.800 долазника из других градова. (2)

Дакако, јако је важно је не генерализовати учеснике ових скаредних играрија шефа режима.

Рецимо, тужна нијанса тих коротних манифестација су били сендвичари, економски ојађени људи који једва састављају крај с крајем.

Они на планиране скупове нису могли доћи а да им се не поклони неколико литара бензина и празнични сендвич чија је цијена 1 несретни еуро.

Скупа са њима су били имућни функционери државе и добро плаћени медијски сатрапи чија алавост у дерању државе никада није имала граница.

На скуповима се изненада појавила и пребогата црногорска “златна омладина”, која је у својој охолости до јуче имала унижавајући слоган намијењен осиромашеном народу Црне Горе: “Сиротињо напуши се **рца”!

Свима њима су се обратили говорници чија је лажна љубав према држави пропорционална изливу мржње према свакоме ко не прихвата луду идеју да је Црна Гора потомствено власништво злога мештра.

И да закључимо, радило се о скупу разнородног башибозука, гдје су сиромашни сендвичари отужно изгледали а имућни идеолози скупа направили шовинистичи циркус, превиђајући да свака маскарада има кратак вијек трајања и знаковити контраефекат.

Неадекватне тезе бившег шефа режима за босански Фејс ТВ

Даноноћно дивљање режимских медија је најављивало скоро обраћање шефа режима, и било знаком да ће изустити нешто посебно. То се десило у његовом интервјуу за босанску Фејс телевизију.

Наиме, упитан да прокоментарише иницијативу Митрополије да се обнови Његошева капела и на Цетињу изгради Саборни храм, несретни шеф режима је oдговорио сљедеће:

„То се не може догодити. То може бити његова намјера која се на Цетињу не може догодити. Наравно, ако крене, и постави камен, биће му тај камен срушен, и он то зна и зато неће кренути. Наравно, то он најављује откако је дошао 89-е године да ће да сруши Маузолеј, а да постави и врати горе цркву Карађорђевића. Наравно, нема шансе за то. Нема никакве шансе. Наравно, зауставиће га они који треба да га зауставе и који су му то већ казали. То су му казали грађани Цетиња, да вјероватно преко њих живих то не може да уради. То је прича која се ту завршава„?!(3)

Умјесто да буде достојанствен у поразу, те Митрополиту честита побједу на изборима на којима Митрополија није учестовала, политички полумртви шеф режима и даље сијева копитама пласирајући невјероватне конструкције.

Наиме, његова теза да Митрополит жели срушити Маузолеј на Ловћену уопште није тачна, јер је високопреосвећени владика Амфилохије предочио жељу да се Његошева капела обнови на пригодном мјесту поред Маузолеја.

Опет, теза да Митрополит жели обновити “цркву Карађорђевића” на Ловћену показује да шеф режима не зна гдје удара, јер у својим мржњама побркао Његошеву капелу са црквом неког тамо Александра која живи само у његовим илузијама.

Да се разумијемо, када би се нашао сваки камен оргиналне Његошеве капеле и она изградила баш таква каква је била, шеф режима би је са својим окружењем опет етикетирао као “цркву Карађорђевића”.

Разлог томе је параноидно стање у којем се налази и фикције којих се не може ослободити.

То показује и његово „отресање“ да ће бити “срушен камен” темељац будућег Саборног храма на Цетињу, не знајући да је подумијенту томе Храму поставио краљ Никола на Цетињу 17. августа 1910. године, што је јавности предочио публициста Јован Маркуш. (4)

Што се тиче ”Цетињана који то неће дозволити”, свима је јасно о каквој групици опскурних особа он говори.

То су они изопачени ликови који поносно пјевају “ми смо дјеца испод капелице” а капелице на Ловћену одавно нема и још су против њене обнове.

Наравно, у ту свиту спадају и неоргинални квазицрногорски неонацисти који на Цетињу оргијају уз стихове и музику хрватског неоусташе Томпсона, па је разумљиво што су они против обнове Његошеве капеле. Наиме, њихова идеологија није компатибилна са православљем, већ са јарим антиправослављем.

Такве утваре је у свом интервјуу шеф режима уздигао као „битан фактор“ Црне Горе, јер je фасциниран пропалим идеологијама прохујалих времена.

Дакако, Црна Гора је држава која има Устав и законе, процедуре и судове, а имаће и јавне дебате као и референдум православног народа, ако буде потребан, и то по сваком отвореном питању па и Његошевој капели и Саборном храму на Цетињу.

Свима је јасно да ће се то завршавати у складу са највишим стандардима цивилизованог друштва, а шта православни народ жели то ће и бити, наравно!

А шеф режима би могао умјесто осионих говора да лагано скупи тајне рачуне црногорске олигархије па да се тај новац пребаци у шупљи буџет Црне Горе, ако себе третира патриотом.

Одлазак у шуму као круна безнађа

Како је одлазећи „мегацар“ током владања кршио Устав и законе државе Црне Горе, због чега би по Уставу могао бити смијењен у редовној процедури, уопште није за чуђење што је у интервјуу за Фејс ТВ најавио да ће да се одметне у шуму „ако треба“ (3)!?

Да се разумијемо, никада се у шуму неће одметнути шеф режима нити његови дворски чауши и медијски сатрапи, као и чланови њихових пребогатих породица, јер богати никада нису у шуме ишли да се боре.

Они имају општу карактеристику да воле медијски „палити и ложити“ талог друштва због одбране свог личног интереса, а када загусти обично се склоне у безбједније просторе планете и садистички уживају у хаосу којег су иницирали.

Максимум што могу да ураде је да у шуму пошаљу „опасне напаљене сендвичаре“ који ће да машу барјацима, пуцају из сигналних пиштоља, праве бакљаде и танцују уз музику Томпсона док им не досади та маскарада или док не престане “богата напојница” у виду сендвича, пива и сличних „ђаконија“.

Наравно, да је шефу режима ишта остало од достојанства, не би му на памет пало да се проваљује пред домаћом и иностаном јавношћу некаквим баснама о одметању у шуме.

У сваком случају, присуствујемо лаганом завршетку последњег чина театра једног злог глумца.

И док се завјеса спушта, окице му плешу лијево и десно, гледајући да ли још какву пакост и несрећу може направити народу којег је малтретирао цијеле три деценије без икаквог предаха.

Последице његовог времена злог владања ће се дуго осјећати, јер новим властодршцима он оставља Црну Гору у ритама, голу и босу, економски срушену и задужену, без охрабрујуће перспективе.

Народ је побиједио на изборима, а на опозиционим партијама је да народну вољу доведу до краја, па да се оваква зла власт више никада не понови.

Референце:

(1) ( “Очај Ђоновића због изгубљених избора: Његовали смо коров посијан 1918, и сад нам Ристо саставља Владу”, ИН4С, 14.09.2020.; Цитат: “Врте се у круг ових дана режимски „аналитичари“, „консултанти“, „историчари“, „академици“ припејд патриоте, да по више пута анализирају резултате парламентарних избора и да констатују да је „Црна Гора престала да постоји као држава“, падом режима Мила Ђукановића. Тако је „аналитичар“ Ранко Ђоновић још једном устврдио да је „Српска православна црква у Црној Гори стала на чело четничке фаланге у агитацији и борби против Црне Горе“. „Српска црква је прва црква у модерној историји која је изашла на изборе са својим кандидатима, како на челу ДФ-а, тако и у другим политичким странкама. Није тешко уочити да су Богу претпоставили четничку идеологију. Зато то и није црква већ политичка организација“, тврди Ђоновић у свом ауторском тексту „Његовали смо коров посијан 1918. па нам сад Ристо саставља Владу“. Надаље, он износи свој став и суд и лидерима који су поразили Демократску партију социјалиста, наводећи да немају ништа да понуде грађанима Црне Горе, „осим мржње према одлазећем предсједнику Милу Ђукановићу“. „Заправо, све три колоне које ће да формирају власт у функцији су четничких циљева, при чему мали Дритан представља првог Албанца упрегнутог у четнички тројац. Док је то од малог Бечића очекивано, колико год се прикривао иза гађанског. Проф. др Здравко Кривокапић је са свим својим звањима и знањима, као њихов предводник, стао уз Амфилохијеву мантију и тамо, nажалост, не може превазићи ниво потрчка Риста Ћировог. Можда је Кривокапић у професији веома угледан, али ће политичким ангажманом само наудити том угледу. Сем оригиналног простаклука, које се изједначава са елементарним кућним неваспитањем, претходна двојица приправника нијесу нам ништа понудила, без да им вјерујемо на ријеч да су поштени, и невиђену мржњу према ДПСу и црногорском предсједнику“, покушао је да појасни „аналитичар“ Ђоновић.”)

(2) (“Полицијске бројке патриотизма “до чепа”: Из осталих градова пристигло у Подгорицу око 6000”, ИН4С, 06.09.2020.; Цитат: “У Подгорици се одржава скуп опозиционог ДПС, а Полицијске процјене, које је наш портал добио из кругова блиских врху Управе полиције објављујемо у наставку. Из других организационих јединица јављено за долазак: ЦБ Беране – 220 п.м.в. са око 660 лица; ЦБ Пљевља – 1 аутобус са 40 лица; ЦБ Бијело Поље – 143 п.м.в. са 430 лица; ЦБ Никшић – 355 п.м.в. и 3 аутобуса са 1220 лица; ЦБ Херцег Нови – 47 п.м.в. и 3 минибуса око 250 лица; ОБ Жабљак – 20 возила са 60 лица; ОБ Шавник – 15 возила са 45 лица; ОБ Колашин – 50 возила са 150 лица; ОБ Мојковац – 80 возила са 250 лица; ОБ Котор – 70 возила са 250 лица; ОБ Даниловград – 150 возила са 500 лица; ЦБ Бар – 270 п.м.в. и 2 аутобуса са 1000 лица; ЦБ Будва – 170 п.м.в. и један аутобис са 530 лица; ОБ Цетиње – 400 п.м.в. са 1200 лица; Тузи – 100 п.м.в. са 300 лица. Укупно: п.м.в. – 2090, аутобуса – 8. Лица – 6825)

(3) (“Ђукановић најавио повлачење у шуму и терористичке акције: Ако Амфилохије крене да постави камен биће му срушен”, портал ИН4С, 18.09.2020.; Цитат: “Предсједник Црне Горе Мило Ђукановић гостујући на FACE TV казао је да нема разлога да у Црној Гори не дође до промјене власти. Ђукановић је поновио да ће бранити Црну Гору „и из шуме ако треба“. „Па наравно, бранићемо је свим средствима, као што сам рекао и из шуме, и нећемо се ваљда, као што знате, ту разликовати у односу на генерације наших предака. Па како мислите да се Црна Гора одбранила кроз претходне вјекове, откуд Црној Гори десет вјекова државности? Тако што није брањена у парламенту, него је брањена оружјем, брањена је у шуми. Према томе ако неко мисли да може да нам одузме наш кров над главом, радићемо оно што бисте и ви радили када би неко дошао да вам мимо ваше воље руши ваш кров над главом, то је логично“. Упитан може ли да се деси сцена која је већ најављена да ће бити у тој еуфорији побједника, на примјер, на Цетињу, као симболу црногорске државе, да Амфилохије и СПЦ, направи храм. „То се не може догодити. То може бити његова намјера која се на Цетињу не може догодити. Наравно, ако крене, и постави камен, биће му тај камен срушен, и он то зна и зато неће кренути. Наравно, то он најављује откако је дошао 89-е године да ће да сруши Маузолеј, а да постави и врати горе цркву Карађорђевића. Наравно, нема шансе за то. Нема никакве шансе. Наравно, зауставиће га они који треба да га зауставе и који су му то већ казали. То су му казали грађани Цетиња, да вјероватно преко њих живих то не може да уради. То је прича која се ту завршава„)

(4) (ФБ профил Јован Маркуш, 20.09.2020.; Цитат: “Полагање камен-темељца Саборне цркве на Цетињу, приликом прославе педесетогодишњице владавине краља Николе 17 августа 1910, године. Највишим указом, од 15. августа 1910. године, Николај II наименовао је црногорског владара за генерала – фелдмаршала, највеће звање које се добијало у руској армији, његовог сина престолонасљедника Данила за генерал-мајора, Мирка за потпуковника, а Петра за поручника руске царске војске. У част новог краља, руски пук коме је постао почасни командант још 1889. године, приликом вјенчања књегиња Милице и Стане, добио је име XV Стрељачки пук Његовог Величанства Краља Црногорског Николе I. Скупоцјену златну маршалску палицу, опточену брилијантима, краљу је свечано уручио велики књаз Николај Николајевич Романов, послије цара најутицајнија личност у Русији, и предао га краљу Николи уз велику помпу, што је и представљало најсвечанији дио прославе. За ову изузетну прилику, у раскошној сали Владиног дома направљен је уздигнути трон. Поред краља, с једне стране престола био је дипломатски кор и представници штампе, а са друге високе званице. При самом улазу у салу стајали су чланови владе, десно постројени црногорски војници са музиком и официрским кором, а лијево руски морнари са својом музиком и официрима – изасланицима 15. пјешадијског пука који је носио име црногорског краља. Официре су предводили престолонасљедник Данило и велики књаз Петар Николајевич, обучени у руске генералске униформе. Краљ Никола I у униформи руског фелдмаршала, у ставу мирно, примио је рапорт бригадира сердара Јанка Вукотића. Високо признање, први је краљу честитао велики књаз Николај Николајевич Романов, што је све било пропраћено музиком, црногорском химном, хорским пјевањем, поздравима и радосним клицањем, док су напољу пуцали топови и звона звонила са мјесних цркава. Потом се захвалио дародавцима сљедећим ријечима: „Ваше императорско височанство, Радостан примам из Ваших руку жезло фелдмаршала храбре руске војске. Одличје, које је врхунац војничког частољубља — то одличје, ја држим да није намијењено само мени него и мојим витезовима — Црногорцима. Ја га с њима дијелим, јер смо га заједно заслужили, упорно сљедујући словенској мисли и традиционалној заједници с Русијом. Ја и Црногорци са захвалношћу примамо ово царско одличје из Ваших руку у кругу храбрих руских помораца, официра и војника, а у присуству мојих великодостојника и одличне депутације славног петнаестога пука коме имам част бити шеф.” Царски опуномоћеник и црногорски зет, велики књаз Николај Николајевич Романов, уручио је и престолонасљеднику Данилу највеће руско одликовање Орден Св. Андрије Првозваног. Почасти и поклони руског двора поводом јубилеја допуњени су скупоцјеном иконом са смарагдима и посудом од нефрита богато украшеном златом и драгим камењем. Осим краља и његове породице, разним почастима и одликовањима обухваћене су многе личности из црногорског политичког и јавног живота. Тако је митрополит Митрофан Бан од стране руског суверена добио на поклон скупоцјене панагије. Руски поклон уручила му је велика књагиња Милица Николајевич Романов. Чин који је црногорски владар добио, највећи у руској војсци, додјељиван је ријетко, искључиво за ратне заслуге и успјешно командовање војском. Овај гест руског двора значио је огромну и политичку и моралну подршку црногорском владару, његовој династији, па и Црној Гори. По обављеној церемонији, из Владина дома кренула је поворка, предвођена краљем Николом и краљицом Миленом, на полагање камена темељца за Саборну цркву, задужбину руског цара Николе II. У општем весељу и уз бурно народно клицање краљ је на простору између Дома краљевске владе и „Биљарде” положио камен-темељац новој Саборној цркви коју је у славу његовог јубилеја имао да подигне руски цар. Освећење камен-темеља обавио је Митрополит Митрофан са свештенством. Краљ је радосно поздравио и добродошлицу великог књаза Николаја Николајевића, чије га је присуство подсјећало на љубав и заједницу Русије и Црне Горе у прошлости, Захваљује његовој земљи и његовим владарима за неизмјерно добро које су чинили његовом народу, посебно тадашњем императору за чин који му је додијелио, за остала добра која му је чинио и која му је ,,својом дарежљивошћу и пожртвовањем омогућио да прослави и своју педесетогодишњу владавину да буде с успјехом крунисана”. Ритуал свечаног освећења праћен је топовским салвама и руском химном. За то вријеме, краљ Никола је у руци држао жезло, и одржао кратки пригодан говор. У њему је радосно поздравио и добродошлицу великог књаза Николаја Николајевића Романова, чије га је присуство подсјећало на љубав и заједницу Русије и Црне Горе у прошлости. Захвалио се још једном његовој земљи и његовим владарима за неизмјерно добро које су чинили његовом народу, посебно тадашњем императору за чин који му је додијелио, за остала добра која му је чинио и која му је ,,својом дарежљивошћу и пожртвовањем омогућио да прослави и своју педесетогодишњу владавину да буде с успјехом крунисана”. Нажалост предстојећи Балкански ратови а потом Први свјетски рат и трагична судбина Светих царских мученика Романових, читаве породице цара Николаја II која је без суђења звјерски побијена од безбожних бољшевика, спријечили су реализацију већ започетог посла на изградњи Саборног храма. Црногорци су вјековима били везани за Русију, али не само као за словенски и православни народ. Русија је била заштитница Црне Горе а Црногорци су то са љубављу узвраћали, због ње страдали и умирали са њеним именом на уснама. Можда о том односу најрјечитије говори анегдота настала приликом завршетка изградње руског посланства на Цетињу. Пролазећи поред мајстора, који је размишљао како да обликује завршетке врхова ограде, старији Црногорац предложи: „Немој се много мучити, направи врхове у облику сунцокрета“, мајстор упита: „Зашто баш у облику сунцокрета?“ На ово је старац одговорио: „Зато што су се Црногорци увијек окретали према Русији као према сунцу!“ И данас послије 107 година, стоје украси у облику сунцокрета на огради око руског посланства на Цетињу као подсјећање на нашу љубав према Русији.”)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: