Гусињска плоча

Пише: Милија Пајковић

Недалеко од самог језгра живописне варошице Гусиње, раширене као дјевојачка спрема срмом извезена на пространој равнини испод велелепних Тројанских планина, 17. – ог априла 2009. године пронашао сам, захваљујући мјештанину Досуђа Лакићу Бабовићу, плочу са урезаним знацима на њој, коју сам назвао Гусињска. Извршио сам премјеравање и установио сљедеће димензије страна и горње површине: 80 x 81 и 18 x 25 цм.

Непосредно након тога налаз сам објелоданио у нашој дневној штампи!

Плочу је требао да погледа и Веско Пајковић, дипломирани инжењер геологије, београдски и новопазарски стручњак, али је био тада спријечен због обавеза на послу, па сам био приморан да покушам сам да одгонетнем од каквог је материјала саздана. Зато моју претпоставку да је у налаз, у ствари, пјешчар, не треба схватити као коначну, док то не утврди стручњак за камен. Иначе, пјешчар или тоциљњак, пошто се од њега праве тоцила, везана је седиментна стијена израђена понајвише од кластичних зрна и спада у псамите, који могу бити изграђени од зрна кварца, фелдспата, мусковита, а везива су обично глиновита, доломитска, гвожђевита, валновита, силицијска, органског поријекла или битуминозна.

Гусињска плоча је дијелом забодена у тло, тако да на први поглед може изгледати и као некаква врста надгробног споменика, па та могућност није ни сасвим искључена, али ако и постоје нечији посмртни остаци испод ње, она нема никакве везе с њима, сем, можда, у једној појединости. А та поједност је знак познат као свастика који је нешто јаче урезан у камен од осталих и качи дијелом неколико њих. То би имало и смисла, јер су преко гусињског краја пролазиле многе војске у разним временима, па и Њемци током Другог свјетског рата. Међутим, на десном горњем дијелу Плоче постоји још један мањи знак свастике, а сигурно је да су сви знаци урезани много прије тог раздобља.

Очигледно је да је Плоча, па и ако је можда била намијењена тој сврси, на садашње мјесто донесена однекуда, са планине или из околних пећина, а тамо су знаци највјероватније и уклесивани. У ближој околини не постоји, барем да је видна, било каква стијена пјешчар са које би било одломљено парче и обрађивано.

А на двије стране Гусињске плоче уклесано је око 25 јасно видљивих знака – неки су слични ,,винчици“, односно избинским и шудиковским знацима, са двије ,,свастике“.

Свастика је симбол среће и многи научници тврде да вуче коријене из санскрита, односно из Индије. Међутим, тај знак је присутан и на нашим просторима и то од давнина.

Прије више година старији Гусињци су ми казивали да на неким обронцима и падинама Тројанских планина ( Проклетија) постоје на неким мјестима гвоздене алке, које немају везе са планинарством, за које су привезивани чунови, пошто је у то вријеме гусињска долина била под водом, која се послије повукла и наставила да отиче рјечним коритима. Дакле, живот је у том крају, као и у беранском и андријевачком, бујао од давнина. Сличну причу сам чуо и у Андријевици, уз тврдњу да на падинама Радуновца, касније Књажевца, изнад Прљанија, постоји неколико алки. Потрага за њима је увелико отежана и за сада је напросто немогућа због великог шибља и трња.

Гусињска плоча је засигурно један од непобитних доказа наше далеке исконске прошлости, а треба да се обавезно изложи у беранском музеју, док није уништена, а уз стручно испитивање шта се и да ли се уопште било шта и налази испод ње. И то хитно, прије него ли се појаве ловци на благо са детекторима за метал!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: