Хашки трибунал политички подухват: Суд се у процесу против Караџића и Младића ослањао на гласине, претпоставке и лажне аргументе

Стивен Е. Мејер: Међународни кривични суд за бившу Југославију – одговорност и командни ланац

Историја Међународног кривичног суда за бившу Југославију (МКСЈ) дјелује помало попут фикције, са својим причама о политичком притиску, застрашивању свједока, контроверзним пресудама… Објашњења и пресуде Суда, као и многи аргументи тужилаца, били су богати описима сцена ужаса, разарања и хаоса, али су пружали врло мало доказа који оптужене појединце директно повезују са злочинима.

Иако се „командна одговорност“ формално спомиње у врло мало случајева, у стварности то значи да се „командна одговорност“ подразумијевала у готово свим случајевима, јер у оваквим случајевима нису потребни јасни, конкретни докази, већ само оптужба да је „знао или требало да зна“. То не значи да је свака одлука коју је Суд донио била погрешна, али значи да постоји довољан разлог да се рад МКСЈ-а чешће описује као политички подухват него као спровођење правне исправности и правде.

Приписивање кривице појединцима у командном ланцу, а да се притом иста базира на чврстим доказима, постало је један од најтежих задатака Суда јер не постоји довољно података који јасно везују одређене појединце за одређене злочине. Али, као што је већ споменуто, то није зауставило Суд у приписивању кривице, иако су се такви потези и пречесто темељили на говоркањима, гласинама, претпоставкама и пристрасностима као и наравно, у неким случајевима, на добрим доказима.

Иако се недостатак постојања директних доказа односио и на српске и на муслиманске (бошњачке) вође, било је више вјероватно да ће се српске вође прогласити кривима, него што је то био случај са муслиманским (бошњачким) вођама, без обзира на страхоте које су обје стране починиле.

Можда је баш најеклатантнији примјер „политичког“ суђења управо онај са највишим званичницима, случај Радована Караџића. Суд и тужиоци су провели много времена описујући грозне сцене, посебно у вези са Сребреницом, али су изнијели врло мало доказа који су наводно повезивали Караџића са догађајима који су описани. И тужилаштво и одбрана су изводили свједоке, али вјеровало се само свједоцима тужилаштва. Није било шансе да се Караџић прогласи невиним.

Проглашен је кривим јер је био предсједник Републике Српске, па је стога „морао знати“ и „морао одобрити“. Ово би се подразумијевало у већини демократија (посебно на Западу), гдје би шеф државе сигурно знао за такву кривичну акцију. Али овај модел се не може примијенити у РС, што је чињеница коју ни судије ни тужиоци нису разумјели.

У вријеме Сребренице, Караџић и генерал Ратко Младић једва да су разговарали. Младић је скоро извршио пуч против Караџића, а Караџић је био врховни командант оружаних снага РС само на папиру. Па ипак, проглашен је кривим за геноцид, злочине против човјечности и кршење закона и обичаја ратовања које су починиле снаге РС. Наравно, сваки од ових злочина је гнусан, али је такође врло широк и може бити „свеобухватан“ злочин који се може користити када против оптужених има мало или нема нимало доказа. Ту су такође злочини који се могу починити против практично било које војске која се икада борила у било којем рату. И, што можда и не изненађује, Караџић је, заједно са Младићем, Слободаном Милошевићем, па чак и Биљаном Плавшић, ухапшен када више нису били од користи Сједињеним Државама.

Случај Младића сложенији је. Већи дио рата Младић је био генерал-пуковник на челу ВРС. Већ 1996. против њега оптужен је по неколико тачака јер „постоје оправдани разлози за сумњу да је починио наводна казнена дјела“. Тада је оптужен у одсутности, с обзиром на то да није ухапшен кроз наредних 15 година. Вршио се политички притисак на Србију кроз захтјеве да Београд ухвати и преда Младића Хагу као услов да Србија стекне статус кандидата за чланство у ЕУ. Младић је 2017. године осуђен на доживотну казну затвора након што је проглашен кривим по 10 оптужби за геноцид, пет за злочине против човјечности и четири због кршења закона и обичаја ратовања. Заправо, Младић је проглашен кривим искључиво на темељу командне одговорности јер нису постојали директни докази који су га повезивали са погубљењима у Сребреници и око ње (и са опсадом Сарајева). Свакако, ако би ико могао да буде проглашен кривим на темељу командне одговорности, био би то Младић. Али, опет, Суд би се за такву пресуду морао ослонити на старије схватање командне одговорности.

Испитивање оптужби против додатних 109 појединаца, такође оптужених на темељу командног ланца, за потребе овог извјештаја открило је неуједначене шаблоне за доказе и за објективну, непристрасну судску праксу. Поново, ствар није у томе да нити један од оптужених појединаца није крив за ратне злочине, већ да су се у многим случајевима појавиле исте слабости својствене „свеобухватним“ оптужбама, универзалној надлежности, правди побједника и политичким мотивима. У превише случајева, кривица једноставно није утврђена „без икакве сумње“.

Проблем није само у броју пресуда које су изречене Србима, већ у малом броју хапшења и оптужби и у недостатку пресуда против Муслимана и Хрвата током истог временског периода. Посебно истичемо судбине Насера Орића, команданта АРБиХ, и Анте Готовине, команданта Хрватске војске. Претресно вијеће МКСЈ-а је Орића и Готовину, као и остале муслиманске и хрватске официре, осудило за ратне злочине, али је Жалбено вијеће Суда поништило пресуде обојици.

Ове ослобађајуће пресуде посебно су шокантне када се у обзир узме улога коју је Орић имао у нападима на српска села и улога коју је Готовина имао у операцији „Олуја“ 1995. године, што наглашава застрашујући недостатак правних радњи покренутих против вођа операције „Олуја“, у којима су официри проглашени кривим, да би затим били ослобођени у жалбеном поступку.

Барем у случају Орића, његови потенцијални злочини били су изван оквира само напада на Србе. Конфликт између муслиманских цивила, полиције и војног команданта који се одвијао унутар енклаве Сребреница добро је документован, а исти је укључивао притварања, мучења и убиства вођа које су се противиле Насеру Орићу. Орић и његов насилни извршилац, Зулфо Турсуновић, успјешно су срушили локалне политичке и полицијске вође и наметнули (пара)војну власт. То је документовано у књигама, мемоарима и ратним дневницима Ибрана Мустафића, Хамеда Салиховића, Фахрудина Алића и других.

Такви извори, понекад претјерани кроз свједочења различите ваљаности, потпуно су иста врста „доказа“ као они какве је Суд користио приликом осуђивања Срба. Салиховић, којег су у мају 1995. године убили Орићеви војници, у ратним дневницима назива Орићеву војну власт, наметнуту Сребреници „хунтом“. Алић и Мустафић у својим одвојеним дјелима спомињу убиство мајора Ризвановића, који је ликвидиран јер је представљао пријетњу Орићевој команди, јер је био бивши официр ЈНА, као и јер је био послат из Тузле заједно са 500 добро наоружаних мушкараца како би организовао одбрану енклаве.

Након убиства Ризвановића, Орић је преузео потпуну команду над већином војних снага унутар енклаве. Мустафић, Салиховић и други вјеровали су да су Орићеве снаге, које су уз то контролисале црно тржиште, удружени злочиначки подухват (УЗП) над УН-овом хуманитарном помоћи, шверц и јавне куће, беспотребно провоцирале српске снаге. Тешко је, опет с правном сигурношћу, знати да ли су Орићеве снаге провоцирале српске снаге, али суд никада није дјеловао по питању тих оптужби на исти начин на који је дјеловао када се радило о сличним „доказима“ у случајевима Срба, неких Хрвата, па чак и других Муслимана.

Поред Караџића и Младића, међу другим Србима који су проглашени кривима издвајају се они којима је изречена осуђујућа пресуда упркос постојању основане сумње, директних доказа о кривици или којима је казна ублажена јер су се нагодили признавши кривицу. Можда су највећи разлог за забринутост када се ради о праведности поступака пред МКСЈ-ом у случају Сребренице били ДНК докази који су се користили за форензичко доказивање геноцида. Кроз већину суђења, одбрани није било дозвољено да самостално потврди рад „независне“ агенције која је прикупљала и обрађивала ДНК и друге форензичке доказе.

/Новости/

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: