Хероји са Кошара се не смију заборавити (ВИДЕО)

Битка на Кошарама је била је жестока борба између припадника Војске Југославије и припадника албанске терористичке Ослободилачке војске Косова (ОВК), подржаване регуларном Војском Албаније, припадницима француске Легије странаца, британских САС специјалаца и НАТО авијацијом.

Кошарска битка се водила око граничног прелаза Раша Кошарес на граници Савезне Републике Југославије и Републике Албаније између 9. априла и 10. јуна 1999, током НАТО бомбардовања Србије и Црне Горе у кодној акцији „Милосрдни Анђео“.

Циљ напада са албанске стране („Операција Стријела“) била је копнена инвазија на Косово и Метохију и пресјецање комуникације између јединица Војске Југославије у Ђаковици и у Призрену. Такође, још један циљ је био и заузимање ширег подручја Метохије током тог напада. Послије тешких борби ВЈ успјела је да порази нападача и спријечи њихов улазак на Космет.

Припадници албанске ОВК успјели су за кратко да заузму караулу Кошаре због артиљеријске подршке Војске Албаније, подршке НАТО авијације и малог броја војника ВЈ на томе подручју који су морали да се повуку, али су поражени у њиховом плану копнене инвазије на том правцу упркос подршци коју су имали.

Планови тзв. ОВК и НАТО

План НАТО савеза и Албанаца је био да се поразе јединице Војске Југославије на пограничном прелазу Кошаре како би се омогућио улазак припадника ОВК на Косово и Метохију и припадника регуларне Војске Албаније, како би се откриле јединице ВЈ и натјерале на отворену битку, омогућивши НАТО авијацији да их бомбардује, пошто НАТО није имао успјеха у уништавању копнених јединица ВЈ. План је био такође да се освоји Метохија и нанесе тежак пораз ВЈ. Та инвазија је оповргнула вјеровање да током НАТО агресије није дошло до копненог рата.

Прије почетка бомбардовања СРЈ од стране НАТО-а 24. марта 1999, долазило је до спорадичних, али крвавих размјена ватре између југословенских и албанских граничара потпомогнутих припадницима ОВК, углавном пошто су југословенски граничари спрјечавали илегални улазак товара оружја за ОВК на Космет. Током офанзиве српских снага безбједности крајем 1998. разбијена је ОВК на територији Косова и Метохије чији су припадници у мањим групама прелазили на територију Републике Албаније и попуњени новим људством враћали се на територију СРЈ. Послије пропадања преговора у Рамбујеу фебрурара 1999. али и прије тога, трајало је припремање за копнени улазак на Космет.

Дана, 24. марта 1999. године почело је бомбардовање Савезне Републике Југославије са циљем да се отјера Војска Југославије са подручја Космета. НАТО авиони су жестоко гађали положаје ВЈ на граничном прелазу између СРЈ и Албаније. Скоро 12.000 НАТО војника, међу њима и 5.000 Американаца стигли су у Албанију са више од 30 тенкова и 26 хеликоптера „Апача“, док су колоне албанских избјеглица напуштале Космет. Било је изолованих оружаних инцидената од када је кренуло бомбардовање али тек 9. априла 1999. ОВК је кренула у велику офанзиву на Космет преко карауле Кошаре, због повољног терена за нападача. Како су положаји ОВК и Албанске војске били на већој надморској висини од положаја ВЈ, а сама караула на изузетно неповољном мјесту ова локација је одабрана као један од праваца продора.

Напад на караулу

На православни Велики петак, 9. априла 1999. године у 3 сата послије поноћи почела је масовна артиљериска ватра са албанске стране у правцу карауле Кошаре. Ватра је била отворена од стране Војске Републике Албаније према пограничним положајима ВЈ. У нападу су употребљавани топови, хаубице и минобацачи и ватру су координисали јако добро обучени припадници француске Легије странаца. Албанци су нападали у три правца, први је био према врху Раша Кошарес, други је био према караули Кошаре и трећи према врху Маје Главе. Током артиљеријског бомбардовања, отприлике 1.500 припадника ОВК је непримијећено пришло граници. Тада је на првој линији било само мање од 200 припадника ВЈ. Крвава битка је трајала током цијелог дана са великим губицима, поготову са стране нападача. Послије подне је ОВК заузео врх Раша Кошарес и одмах прешао у дефанзивну тактику. То му је такође омогућило да донесе неколико артиљеријских оруђа до тог врха.

Битке су се наставиле цијеле ноћи све до јутра следећег дана. Тада је уз помоћ артиљерије ОВК заузео Маја Главу и наставио гранатирање карауле Кошаре, а војници ВЈ су морали да напусте караулу поподне. Око 19.00 припадници ОВК су ушли у напуштену караулу и велике телевизијске екипе, као амерички ЦНН и британски Би-Би-Си, су одмах пренеле да је велики број припадника ОВК ушао у напуштену караулу. Припадници ВЈ су се повукли према другој линији одбране изнад карауле. Те позиције су биле лакше за одбрану. Током следећег дана су стигла и појачања за Војску Југославије у људству и у артиљеријском оруђу. Једна група припадника ОВК се налазила изнад позиција ВЈ да би ометала и пресјецала комуникације, и успјела је да уништи једно борбено возило.

Током ноћи, ОВК је напао позиције Војске Југославије на врху Опљазу, покушавајући да сломи отпор војника ВЈ, али сви напади су одбијени уз велике губитке, иако су имали подршку албанске артиљерије. Следећих дана ОВК је покушавао да сломи отпор друге одбрамбене линије ВЈ али ни ти напади нису имали успјеха. ВЈ је довела специјалце као и ратне ветеране из прошлих југословенских ратова као и неколико артиљеријских оруђа.

Реорганизација положаја Војске Југославије и контранапад

Албанска артиљерија наставила је да бомбардује позиције ВЈ са Маја Главе и Раша Кошареса. Команда ВЈ је одлучила да уради изненадни контранапад. На дан 14. априла 1999. војници ВЈ кренули су у напад на Маја Главу. Растојање између два противничка рова није било веће од 50 метара. ВЈ није успјела комплетно да заузме Маја Главу, али је прекинула албанско артиљеријско дјеловање са тог врха. На Маја Глави фронт је стабилизован до краја рата, без икаквих промјена на линијама.

Током априла 1999. на Раша Кошаресу није било никаквих промјена на линијама фронта и обије стране су трпеле значајне губитке. Војници ВЈ од артиљеријског дјеловања, а Албанци од неусјпелих јуриша да сломе одбрамбену линију ВЈ.

Мајске борбе на Кошарама

Мај 1999. године је кренуо са неуспјелим нападом Војске Југославије да поврати караулу Кошаре, заустављена је тешком артиљериском ватром. На дан 6. маја 1999. православни празник Ђурђевдан, ВЈ је урадила контранапад на позиције ОВК на Раша Кошарес како би зауставила артиљеријско дјеловање. Услиједила је крвава битка са великим губицима са обије стране, али ВЈ није заузела Раша Кошарес. На дан 10. маја, команда ВЈ је послала два тенка Т-55 да помогну офанзиву на Раша Кошарес, када су тенкови прошли преко терена који је био готово непроходан за борбена возила, успјели су да заузму мање од 100 метара територије, али је ОВК још увијек држао Раша Кошарес. Током ноћи између 10. и 11. маја НАТО авијација је бацила касетне бомбе на војнике ВЈ који су нападали ОВК позиције испод Раша Кошареса, убивши осам војника и једнога официра ВЈ, а ранивши преко 40. То је омогућило ОВКу да одбије снаге ВЈ са те позиције на почетну.

Током средине маја 1999. водиле су се велике битке на врх Мрчај који је заузет од стране ВЈ, а ОВК је претрпјела велике губитке. ОВК послије великих губитака морала је да се повуче са тих положаја и ВЈ је заузевши тај положај узела тактичку предност на терену за координацију артиљериске ватре. Тај успјех ВЈ је дозволио стабилизовање терена и задржавање нападача ван линија одбране. Крвава битка на Кошарима трајала је све до 10. јуна 1999. без великих промјена.

Рат на Космету је трајао до 10. јуна 1999. године када је потписан Кумановски (не)споразум и Војска Југославије и србска полиција се повукла заједно са војницима који су учествовали у бици на Кошарама. НАТО је ушао на Космет под именом КФОР као мировна снага, док је ОВК (бар формално) разоружан.

Губици

Битка на Кошарама је узела многе животе са обије стране. Званичне информације говоре о више од 60 страдалих војника Војске Југославије на подручју карауле Кошаре, међу којима и руски добровољац Булах Глебович. Званични губици ОВК су око 150 мртвих али сматра се да их је било много више. 80% мртвих ОВК потичу са Косова и Метохије, мада се не зна тачно колико је било Албанаца из Албаније и Вардарске Македоније. Званичне информације говоре о три страна држављанина погинула на Кошарама. Два НАТО војника, Француз Арнод Пјер (1971) и Италијан Франческо Ђузепе Бидер (1961) као и Мурад Мухамед Алија из Алжира. Током битке је уништено и пет албанских тенкова и тенковска офанзива је сломљена.

Нека записана имена хероја са Кошара:

1. Потпуковник Драгутин Димчевски
2. Десетар Славољуб Шарац
3. Мајор Микица Ковачевић.
4. Поручник Оливер Младеновић
5. Старији водник Ивица Лазић Француз
6. Слађан Стефановски
7. Капетан Бобан Кузмановић Џокер
8. Водник Златко Солунац
9. Водник 1.класе Слађан Стефановић Штеф
10. Ст. водник Срђан Лалић
11. Мл. водник Предраг Обрадов
12. Ст. водник Ивица Миладиновић
13. Водник 1. класе Бобан Остојић
14. Капетан 1. класе Живић

Спавајте пупољци бурног прољећа,
Отргнути у олуји и тучи.
Ви сте оличје крвавог стољећа,
Што се на вас сручи.

У темеље Србства положисте кости,
Залисте крвљу, нека вјечно цвјета.
Бесмртни јунаци, Бог да вам душу прости,
Ви сте оличење свих будућих љета.

Из крви ваше освану слобода,
Ореол над србском главом.
Спавајте потомци Обилића рода.
Вјечном овјечани славом.

Документарни филм

О дешавањима на Косову и Метохији, током бомбардовања СР Југославије, снимљен је документарни филм под називом „Пакао Кошара“, гдје је централни дио приче управо ова битка, као и херојима који су бранили Космет од агресора.

Извор: злочининадсрбима

Прочитајте још:

Хвала ти НАТО што си нас гурнуо у блато

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: