Херувими над Невом

Пише: Биљана Живковић

Петербуршки хор дечака и девочица „Преподобни Јован Дамаскин” при Саборној цркви Иконе Богородице Владимирске

Хор младих проф. Ирине Валентиновне гради свој храм песме, молитве, чистоте, нечега узвишеног што може да изнедри само дечије срце и непресушна љубав њиховог диригента да све у речи, песми, уздаху… буде посвећено Богу.

Од када је, 1990. Ирина Валентиновна Болдишева, професор музике и оргуља, основала Дечији хор „Преподобни Јован Дамаскин”, при Саборној цркви Владимирске иконе Мајке Божје, као да је Петербург, одједном, узрастао на духовном и музичком нивоу за неколико степеница.

Можда ће овај хор једнога дана бити својеврстан симбол најлепшег града на свету, посвећеног св. апостолу Петру.

Скоро да у овом опчињавајућем граду на северозападу Русије нема места, грађевине, историјској личности, која није везана или за уметност или духовност, били они цареви, царице,
војсковође, неимари, песници, композитори…

А хор младих проф. Ирине Валентиновне гради свој храм песме, молитве, чистоте… нечега узвишеног што може
да изнедри само искричаво дечије срце и непресушна љубав њиховог диригента да све… у речи, песми, уздаху… буде посвећено Богу. Русији и прецима. Истини и лепоти.

И док Нева, без жубора и шума, нежно снива… а небо над њом мења боје, пресвлачећи се час у кишу, час у облаке, или сунце… тихо поју њени херувими – Дечји хор
„Преподобни Јован Дамаскин” и Ирина Валентиновна у част стогодишњице од зверског убиства Светих царских мученика Романових…

Ниже се ниска од невских бисера…

У част Великих дана ту, са њима су 22/23. јула на Међународној академији музике Јелене Образцове гости из сестринских Србије и Републике Србије: Хор „Музикус”
из Теслића са диригентом Биљаном Лазић и плесни ансамбл „Аца Обрадовић” из Баваништа на челу са Вером Секилић. Програм „Србија, Русија – две сестре рођене” у
дворани „Јелене Образцове”, и молебан у Ермитажу већ исписује историју.

Пој маестралних хориста из Петербурга стапа се са небом. У гласовима дечјих срца постоји нешто танано, чисто и мило. Ирина Валентиновна није обичан диригент, нити јој је мисија обична.

Њен сан није бити пред камерама, живети за спектакле и
вратоломну, пролазну славу. Она и њени хористи (има их 200) стварају уметност, непролазност и нешто ванредно што се неприметно уграђује у саму Русију.

Можда је одговор у Ирининој, Богом даној, посебности, тананости, одмерености, префињености духа руских кнегиња, оног са чиме се човек рађа и умире. И памти. Као да су деца и диригент стопљени са временима, молитвом, песмом… остављајући иза себе светао траг.

Не може човек, слушајући њихово четворогласје, осмогласје… остати ни за трен равнодушан… Попут живог, час надолазећег, час јењавајућег таласа, поју о Цару,
Царске очи (текст Сергеја Бехтерева)…

Молитвом Боже Цара чувај – подсећају нас
на тај црни дан који се надвио над Русијим… И као лепет голубијих крила, попут лахора, винуше се у небо, па се разиграно песмом разлетеше и потом, као сложна
војска, сви до једног, стопише се у чврст живи бокор најлепшег цвећа.

Да ли Ирина Валентиновна још трага, или већ зна висина Тајну?

Пошаљи нам, Господе, трпљење (С. Бехтерева) и скрушеност и умилност поја деце – одевене у бело са пахуљастим марамама, попут њиховог диригента.

А древни руски пој звучи као када бистра река тече извору своме… И византијски напев, прашкола монашких молитви, уткао се у душе и гласиће, попут херувимских.

Они су херувими над Невом, који служе Господу. И док нас песмом воде кроз време, лепоту, покајање, молитву – терају нас да се преслишавамо, Богу исповедамо, ту у сали
Међународне академије музике Јелене Образцове.

Породица (речи протојереја Андреја Логвинова) и грло се стеже од неке потресености њиховом унутрашњом лепотом… Има нешто у њима што нас опчињава, та свеопшта љубав и озбиљност пред којом човек занеми.

А без љубави – ми не постојимо. Уз овај пој доживљавамо прочишћење и радост, као када човек оде на Васкршњу литургију… Јединствени, они проносе руску славу далеко – Русије од постања – моћне, бајковите, тајанствене…

Истина, чистота, љубав – круна су песама Ирининих малишана, истинских професионалаца.

Тренуци који су сада историја, јесу дечији гласови у Ермитажу, у цркви Спаса нерукотвореног образа (лика) у Зимском дворцу…

Почиње молебан у спомен царских светих мученика… Служи настојатељ, свештеник Владимир Сорокин. Невски херувими већ традиционално наступају на литургијама у Зимском дворцу… За младе Србе је ово привилегија и велика част.

Хор Ирине Валентиновне је неприкосновен… он буди дубоке емоције, памћење, разбуктава прошлост, сећање на претке, рађа жељу за молитвеношћу, уз осећај чуда и радости, као када изненада пронађете посебан драгуљ, за који нисте знали да постоји, а одједном вам много значи…

Слушамо, Царе небесни, Богородице Дјево, у Ермитажу, у част царских мученика, у златном непоновљивом амбијенту који смо дубоко у срцу сачували – и наслућујемо анђеле са њима. Осећамо снагу и дубину молитве Господи помилуј… Ваздушаста и лагана рука диригента… и са петербуршким херувимима запловисмо поново руском реком…

Узлетесмо до древних висина, чујемо ветрове који вијају таласе Волге, осећамо ширину Дона и мирис Кубања, видимо степе руске, радост и пуноћу царских времена која се неће вратити, за којима Русија и данас чезне, због којих плаче.

Али мали појци, са истом снагом и чистотом осећају и разумеју и песме других народа – грчког, француског, српског… Тамо далеко… они певају као да су српски ратници били њихови преци, па им се они сада часно одужују, и као да су све сами видели и доживели… и Крф… и острво Видо…. и „лимун жут”…

Има ли веће наде за Србе него
када им браћа Руси, њима у част, запевају српску песму која бодри, јача, вида старе ране и нове – дубоке… Ко може да тврди да анђели овде нису умешали прсте!?

Србија и Русија (Људмила Крјукова)… Вера наша православна и Косово – и здружени руско-српски гласови…

Проф. Ирина Валентиновна, разуме се, зналачки ослушкује времена и људе… као и њени маестрални хористи… било да певају у Јерусалиму, на Христовом гробу, на
нашем Косову, у Пољској, у Француској, у Италији, Србији, Црној Гори, у Кремљу… и у највећим православним светињама по целом свету… остављају златни печат вечне царске Русије.

Млади хористи преподобног Јована Дамаскина, једнога дана постаће одрасли људи, а већ су савладали са Ирином Валентиновном најдрагоценију лекцију живота – како се
воли, пева и дише за Бога и своју земљу…

На Дан Преподобног Серафима Саровског и Светог Стефана Лазаревића, деспота српског

Записала Биљана Живковић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: