Хиљадугодишњи филм

Мало откриће 54. Филмских сусрета у Нишу догодило се другог фестивалског дана у оквиру Пратећег програма, када је приказан дугометражни документарац о традицији којом би се могла подичити свака свјетска култура, а која је у нас полузаборављена, штавише окружена непријатељством актуелног режима у Црној Гори и агресивних иноплеменика.

Понеко зна о обичају изношења Свјетог крста на дан Свете Тројице на врх планине Румије изнад Бара у спомен на мученичко убиство првог српског краља-светитеља Јована Владимира, коме има нешто више од хиљаду година (1016) и који предузима српска православна породица Андровић из Вељих Микулића код Бара.

Према неписаним, али истрајним правилима обреда, Андровиће прате сусједи муслимани и католици, који цио један миленијум предано одржавају овај култ. Ни једни ни други ни трећи не би га дали ни за живу главу.

По ријечима Светог Николаја Жичког и митрополита Амфилохија, Свети Јован Владимир претеча је дјела Светог Саве као и и оличење глосе Светитеља да „смо Исток Западу и Запад Истоку“. Отуд и мученичка судбина Владимировог крста и цијелог српског мартиријума кроз вјекове, који још траје. О њему Срби знају мало или готово ништа.

Филм Миљана Гогића испоставља нам целу ову монументалну традицију у једној јединој, цјеловитој и вјеродостојној покретној слици, чији су јунаци данашњи Андровићи, потомци барјактара старе црногорске војске, чувари окрвављених застава са Вучјег Дола.

Ова слика натопљена је тоновима и нијансама древног српског приморја, још старијим маслинама и наровима из времена Кадма и Хармоније (по легенди оснивача Будве, чији тумул и данас показују више Бара). Сведочења Андровића из околине старе српске престонице Скадра, од којих дословно застаје дах и навиру заборављене праслике, откривају духовну Атлантиду цијеле једне културе и рађају нове емоције.

Захваљујући покретној слици ово заборављено краљевство васкрсава у једном синематичком доживљају. Та електронска покретна слика у стању је да покрене цијело колективно искуство и давно заборављене, а још живе представе. Скоро читав миленијум траје ова борба са зубима времена и покретна слика (некад кинематографски филм а данас дигитални медијум) успјева да од заборава заштити вријеме.

Дјело „Чувари“ Миљана Гогића тиче се основног питања „Шта је филм?“, које је још давно поставио Андре Базен. Мисија филма је да од труљења сачува вријеме, писао је оснивач европске естетике и теорије филма. Филм је „мумија промјене“ којој је дато да буде чувар истине и мита, али и машина за поновно оживљавање прошлости у виду садашњости, што се у потпуности поклапа са мисијом „Чувара“. Онтологија филма, његово биће, магијски је обред који се непрестано обнавља кроз призоре стварности саме. На бочној пројекцији, далеко од црвеног тепиха у Нишу, сведочили смо тако пројави везе између једног малог дијела и велике идеје филма.

Извор: Новости

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: