Хиперпродукција нон-пејпера на Балкану: Удари пробних балона на самосталност Србије

Признање једнострано проглашене независности Косова и Метохије, апликација за улазак Србије у НАТО, прихватити да Република Српска постане празна љуштура и увести санкције Русији – захтеви су упућени Србији у готово свим нон-пејперима који последњих месеци круже по медијима у суседним државама. Иза ових незваничних дипломатских предлога стоје неке западне земље, или делови њихових структура, који нису одустали од намере да притискају Београд, све док се не одрекне српских националних интереса и приклони се евроатланским интегративним токовима.

Последња незванична дипломатска порука стигла је преко портала „Слободна Босна”, за коју се бар наоко може закључити, на основу текста да je, уколико није прошла редакцијску обраду, нису ни писале дипломате, јер садржи речник који они не користе. Документ изгледа као резултат иницијативе разних НВО, од „милогораца” и пробосанских унитарних интересних група које на овај начин и оваквим решењима желе да се приближе администрацији Доналда Трампа. Овај документ иначе предвиђа „конференцију за мир”, у периоду од априла до октобра 2025, на којој би Србија фактички признала тзв. Косово на основу француско-немачког плана и одрекла се Декларације о заштити националних интереса и политичких права и заједничкој будућности српског народа

Србија би такође са БиХ, Црном Гором и тзв. Косовом потписала „споразум о чувању и заштити територијалног интегритета”, заједно са БиХ и тзв. Косовом аплицирала за чланство у НАТО-у, обавезала се на суспензију Закона о двојном држављанству Црне Горе…

Како наводи искусни дипломата из Вашингтона, овај документ има врло широко схваћене националне интересе Бошњака и Црногораца који нису на власти. „Рекао бих да је реч о приватном апелу који смо имали прилике да видимо у региону из Црне Горе и БиХ, о чему је било недавно речи у Сарајеву, где тема није развој региона, већ како напасти Србију, што је помало бизарно. Овај документ не да није на таласима како размишља нова америчка администрација већ ни она која одлази. Чини се да они покушавају да на мала врата наметну нека своја решења о овом региону, али је све то трапаво урађено и тешко да ће било ко озбиљан овај документ узети у обзир”, наводи саговорник Политике.

Уз то имају отворене дисквалификације на рачун Срба и као врхунац бесмисленог „нон-пејпера” од Београда се тражи да призна све оно чему се одлучно противи последњих десет година. За три мандата америчких демократа Србија није поклекла, а сада, када долази републиканац на власт – Доналд Трамп, који има више слуха за српске интересе, председник Србије Александар Вучић би требало да призна капитулацију, што је само по себи бесмислено. „Делује заиста бизарно да се америчка администрација бави питањем и да ли ће Црна Гора доносити неки закон о двојном држављанству и да тај закон није могуће мењати. То је потпуно бесмислено, а још неозбиљније на тај начин говорити о Босни и Херцеговини. Посебно је интересантан део о НАТО пакту. Да ли је могуће да аутори тог документа не знају да Трамп размишља о томе да Америка напусти НАТО”, каже овај дипломата који није хтео да га именујемо.

Коментаришући тзв. нон-пејпер, који је више списак лепих жеља за Сарајево и донекле за Подгорицу, Александар Вучић је рекао да док је он председник Србија неће признати независност тзв. Косова и биће војно неутрална. „Значи, ем ћемо да признамо Косово, ем ћемо да уђемо у НАТО. Није проблем што слажу, него што додају и три на карте. Ако су то планирали за Србију, док сам председник Србије, Србија неће признати независност Косова и биће војно неутрална земља. А председник Србије сам најмање још две године и неколико месеци, за то време те белосветске конференције, окачите мачку о реп”, рекао је Вучић.

Да су аутори тог документа почели да се служе неистинама, лако је проверљиво. Иако је објављено да иза овог документа наводно стоји званични Вашингтон, додатну сумњу буди и то што се сарајевски портал позива на републиканског сенатора Марка Рубија, кога је новоизабрани председник Доналд Трамп именовао за новог америчког државног секретара. Према свим познатим информацијама, он се уопште није бавио овом темом, нити су проблеми западног Балкана у првом плану на америчком дипломатском столу.

Како наводе извори Политике, овај наводни нон-пејпер има мање смисла и зато што новој америчкој администрацији нису уопште блиске теме НВО сектора и начин решавања криза, како то потенцирају неолиберални кругови, који су пре месец дана на америчким изборима доживели тежак пораз. Отуда приче да републиканци раширених руку чекају да добију инструкције од невладиних организација, појединих интелектуалаца и других којима планирају од Нове године да укину финансирање рада делују помало неозбиљно.

Нон-пејпери су, иначе, неформални и имају по правилу политичку поруку, а значе најаву неких потеза и мера једне стране према другој у којима једна земља жели или да наметне нешто или да најави неке мере и акције. Начин на који је овај, објављен у „Слободној Босни”, написан и конципиран одаје утисак да иза тога можда и не стоје САД, већ невладини кругови, „Круг 99”, који се представља као асоцијација независних интелектуалаца, представници евроатланске и парламентарне опозиције (СДА) и (ДПС) и ванпарламентарних политичких кругова, академске сарајевске и подгоричке заједнице и групе грађана. Односно, да су поједине структуре у региону можда крајње невешто покушале да препишу рецепт велике силе.

Бивши министар иностраних послова СР Југославије Владислав Јовановић каже да је нон-пејпере увела Америка у дипломатију и она је увек била искушавач нових трагања за решењима која погодују њиховим интересима. За „Политику” истиче да су они закључили да је класична дипломатија са свим својим обрасцима превише обавезујућа форма, па су почели да своју дипломатску преписку да формализују. Управо у томе, овај вишедеценијски дипломата види двоструку природу нон-пејпера.

„Тако да су нон-пејпере и неке друге папире правили с циљем да се доставе једној страни која би на тај начин била обавештена шта они од ње очекују, али да нису вољни да то учине у званичној форми, него им дају време за размишљање. То је једна форма притиска на другу страну и њен начин размишљања да се благовремено постави према америчким интересима и очекивањима. Ако то не би прошло, САД би прешла на други, оштрији дипломатски образац, поготово ако друга страна не би имала моћи да се озбиљније супротстави”, истиче Јовановић. Додаје да тако нешто није могуће када је реч о Русији или Кини. „Тај папир је гаранција да се оно што се преноси усмено, саопштава онако како је изражено у нон-пејперу и предаје се саговорнику да би он имао прецизне трагове о ономе што је чуо. Претпоставка је да саговорник не мора увек да буде довољно концентрисан, могуће да га тема не привлачи, па није сигурно да ће тачно пренети својим претпостављенима оно што је речено”, каже Владислав Јовановић.

У сваком случају, независно од интереса великих сила према другима, нон-пејпер олакшава промет мисли и размишљања и очекивања. Оно што се неће рећи у званичној форми је обавезујуће, било усмено или у традиционалној писменој форми, то се исказује на овај начин где се испитује терен за промовисање неког другог папира који би био још речитији захтевнији и непријатнији. То су предрадње које су важне јер олакшавају позицију већег партнера да не поквари односе са слабијим партнером уколико то није неопходно у том тренутку.

Нон-пејпери се могу тумачити и као добро и као лоше. Сада се многи користе тим неформалним начином комуникације. Рецимо, када се нађу двојица дипломата – један је из велике силе, други из мање државе на неком међународном скупу. Онај који би хтео да ангажује мању државу прво усмено обавести њеног представника шта се од његове државе очекује, а после тога му се да писмени документ као необавезујући, где се налази све што је речено. Упркос свему, очекује се да друга страна о томе размисли и да позитивно одговори на сугестије.

„То се пусти у промет. Једно размишљање у очекивању одговора и уколико би они били претежно повољни, онда би уследио званични предлог. То што је Тимоти Лес рекао пре неколико година, то је био пробни балон да би се видело какве су могућности сређивања стања на Балкану, ако би се темељио на три осовине – Србије, Хрватске и Албаније. То није тада прошло, али није ни одбачено. Идеја са Запада је да се настави са уситњавањем на територији бивше Југославије, јер је лакше за Запад да на тај начин контролише тај простор и да контролишу међусобне зађевице”, наводи Владислав Јовановић.

Да су нон-пејпери незванични документи којима се износе неки ставови по одређеним питањима и служе за подсећање, али и изношење предлога и упозорење на неке чињенице, указује и каријерни дипломата Зоран Миливојевић. За Политику наводи да је смисао да се направи нека врста платформе и изнесу ставови који су на дневном реду, а који не морају да буду обавезујући, већ само да буду упозорење, али и подсећање на неке ставове и могући начин решавања односа у региону или између две државе.

„Последњих година смо сведоци инфлације нон-пејпера на нашим просторима зато што има много отворених питања. Они представљају неку врсту иницијативе за решавање неких питања, али у исто време и притисак у неким случајевима тако што се даје до знања – треба имати у виду да ће неко инсистирати или неко неће одустати од неких питања и у последње време ми смо их имали нарочито много посебно оних који се односе на Косово и Метохију. Било је различитих идеја и иницијатива које могу да служе као пробни балони, али који могу да буду и најава нечега шта ће бити политика у будућем времену”, каже Миливојевић.

Нон-пејпер нема званичну функцију, јер то значи да се одмах не улази у проблем, али отвара питање и простор да се о томе можда разговара и траже решења. Много тога зависи ко стоји иза њих – да ли је добронамеран или има неку другу намеру – притиска на другу страну да предузме одређене кораке и уколико то не учини, могло би да дође до последица. „Као што ради Хрватска са нон-пејпером и односи се на Црну Гору, што је један вид озбиљне дипломатске опомене. Наш нон-пејпер који смо ми упутили је најава наших мера и акција које ћемо предузети да бисмо отклонили било које резерве за наше приступне преговоре везано за кластер три. Наш нон-пејпер је потврда нашег става који смо раније истакли и од кога не одустајемо и најава мера и акција које желимо да спроведемо и има добронамерни карактер и покушај лобирања да се ставови неких земаља по том питању промене”, закључује Зоран Миливојевић.

Прва дипломатска победа СРЈ над САД

Политичка снага нон-пејпера је везана за његовог подносиоца, а када је Владислав Јовановић био дипломата у УН, тада је амерички амбасадор био Ричард Холбрук, који је на све начине покушавао да нанесе штету СР Југославији. Посебно када је требало да се покрене акција за избацивање СРЈ и формално из УН. „То је била реакција на рад Координационог бироа несврстаних земаља које су се успротивиле неким акцијама против Југославије. Он је њима проследио свој нон-пејпер као своје размишљање. Без потписа и датума доставио је прво Секретаријату УН, а онда и неким другим саговорницима. С обзиром на моћ и утицај САД, на неки начин је обавезивао другу страну да о томе размисли. Тај покушај није успео јер га је Биро несврстаних земаља одбацио и тиме је тада одбачена могућност да се СР Југославија истисне из УН. То је била прва, а можда и једина политичка победа коју је наша земља у то доба однела над Америком и њеним епигонима из бивше Југославије да се зада тај завршни ударац нашој земљи”, каже Јовановић.

Нема наслов и потпис – али има утицај

Документ који нема наслов, датум, потпис, нити обавезу спровођења, а може озбиљно утицати на међународне односе, иако му само име каже да – није папир, нон-пејпер је форма дипломатске комуникације која је постала веома важна, јер се њоме могу покренути тешка питања, а да штету не трпи онај ко их покреће. Неформалност се види у томе што се нон-пејпер не пише на меморандуму земље, мада на неки начин буде потписан, да би се видело из које дипломатске мисије долази. Занимљиво да његов подносилац није ни на који начин обавезан оним што је у документу написано. То су ствари које не изгледају посебно свечано, али имају ефекта и зато их не би требало потцењивати. Нон-пејпер често има и пуни политички смисао јер наглашава и потенцијалне казнене последице, ако се нека акција не спроведе.

Политика/Дејан Спаловић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: