Хистерија због лименке кока-коле: Сплићане престравио „чико са шајкачом“
1 min read
Извор сплитских "немира"; фото: Јутарњи лист/Информер
Лик са шајкачом, брковима и црним прслуком освануо је на флашама кока-коле у Сплиту и изазвао негодовање великог броја купаца. На етикети је наведено да је земља поријекла кока-коле Србија, а увозник Црна Гора.
Купци у једној продавници у Сплиту изненадили су се када су на етикети омиљеног пића видели лик насмијешеног господина са брковима, црним прслуком и шајкачом на глави.
Фотографија верзије тог пића из Србије ускоро се проширила интернетом, а многи су се запитали „шта она ради у хрватским продавницама“.
Претпоставља се да су хрватски трговци одлучили да купе верзију из Србије, јер је јефтинија од оне на домаћем тржишту, преноси Спутњик.
Како наводи РТРС, грађани Сплита сматрају да је та кока-кола, наводно, „лошијег квалитета од хрватске, односно од оне која се пуни у Хрватској, али има нижу цијену“.
Хрватски медији преносе да је „чико“ са етикете дио службене кока-колине кампање „Славимо када смо заједно“, која се емитовала у Србији.
Није јасно да ли су српске кока-коле случајно завршиле на хрватском тржишту или су власници трговина одлучили за јефтинију верзију, али оно што јесте јасно то је да је некима у Хрватској веома засметао лик са шајкачом.
Слична ситуација се десила прије двије године у Загребу, када је једна жена на Фејсбуку објавила да на кока-коли коју је купила пише да је производ увезен из Србије и да укус није исти као хрватске кока-коле.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Klanje su vršili tako što su sa noževima u rukama prilazili žrtvi, neke hvatali za ruke i ramena, a jedan je hvatao žrtvu za kosu jednom rukom, a drugom rukom u kojoj je bio nož odsecao glavu. Ovom prilikom zaklano je osam ljudi. U svakom od ovih slučajeva glava je bila odvojena od tela. Igrom slučaja i ovog puta dolaskom jednog ustaše meni je spašen život.
Kada je bio na redu jedan za koga mislim da je iz Kupresa, a inženjer je visoke struje, ušao je jedan ustaša i sprečio dalje klanje govoreći da je bilo dosta za današnji dan. Pošto je bilo skoro jutro trebalo je ukloniti krv i odneti leševe pa zaključujem da je i to bio razlog da se prekine sa klanjem.
Da bi nas ponizili u naše ćelije su dovodili svoju mladež i to decu 10-12 godina obučenu u ustaške uniforme okićene šahovnicama. Njima smo morali da ukazujemo počast i da izvikujemo parole kao što su: „Za dom, spremni, za Antu Pavelića“. Isto tako smo morali da pevamo ustaške pesme koje smo morali da naučimo u svim logorima kroz koje smo prošli. Pevanje pesama se ponavljalo u velikom broju slučajeva i u raznim prilikama.
U više navrata su noću dovodili srpske devojčice. Po izgledu se videlo da su bile zlostavljane i uplašene. Kad bi ih doveli, nas su postrojavali i pitali ko će sa njima da ima polni odnos. Bilo kako da smo postupili doživljavali smo strašne batine. Ako bi neko rekao da hoće da ima polni odnos sa njima, besomučno su ga tukli kao i onoga ko to nije hteo, a svako je morao da se izjasni o tome. U jednoj takvoj prilici sam dobio dosta batina, ali, čini mi se manje od ostalih jer sam im rekao da imam ćerku koja ima godina kao i ove devojčice, a nisam u mladosti bio ljubimac takvog života.
Verovatno su me na neki način prihvatili tako da su me manje tukli nego druge.
Drugi put kad sam bio u „Lori“ u upravnikovoj kancelariji je montirana električna stolica na koju su nas stavljali da sedimo, vezivali žicom tako što bi jednu žicu metalnom štipaljkom pričvrstili na uvo, kako su meni činili, a nekima su bušili uši i golu žicu provlačili kroz uvo. Drugu bi žicu vezivali za polni organ, a potom uključivali u struju i pomoću jednog dugmeta pojačavali ili smanjivali jačinu struje.
Ovo je najviše radio Tomo Dujić i to u pripitom stanju, a možda i nije bio pripit već samo u dobrom raspoloženju jer je uvek pevao ustaške pesme kada je dolazio, a posle toga je sledilo mučenje. Ovo su radili i drugi. Inače je ovu napravu Tomo zvao „SDS“ jer je zatvorenika koga je hteo da muči na električnoj stolici pozivao na taj način što je govorio da ga SDS zove na telefon, a zatim bi ga odvodio u svoju kancelariju i tamo mučio. dok je mene stavljao na električnu stolicu i puštao struju, sedeo je za stolom i pio rakiju.
Retko je kada ovo sam radio već su sa njim bili i drugi. Kada bi uključio struju čitavo moje telo se treslo i svi damari su mi bili napregnuti, a isto tako i mišići da sam mislio da će mi oči ispasti. I zubi su mi se tresli, a struja je bila uključena sve dok ne padnem u nesvest.
Neke zatvorenike su terali da jedu fekalije koje su stavljali u neku kesu. Ovo je doživeo moj brat D. a terali su ga po hodnicima da kupi pikavce i šibice i zatim da ih jede. Njega su terali svaki dan da jede i istucani kamen govoreći da je to vitamin koji mu je potreban.
Pored ovoga ostalo mi je u sećanju mučenje dvojice starešina JNA, potpukovnika J. i kapetana P Njih su prisiljavali da priznaju zločine koje nisu učinili sa namerom da bace ljagu na JNA. Oni su izvođeni pred stroj i pred svima nama priznavali te navodne zločine i da nas vređaju. Mi smo znali da to nije istina“.
Kompletan clanak:http://magazin-tabloid.com/casopis/?id=06&br=455&cl=29
Ovo je bio stravičan prizor koji se jedva može opisati dok je ustaša držao glavu, oči zaklanog su otvorene, a takođe i usta i ona su se u takvom stanju otvarala i zatvarala nekoliko puta. Od ovog prizora su se zlikovci uplašili.
Kada je posle izvesnog vremena ovaj što je držao glavu došao k sebi iz sve snage ju je tresnuo od zid da se ona jednostavno rastavila i video se mozak kako treperi. Bio sam u očajnom položaju i sada mi nije jasno kako sam sve ovo mogao da izdržim i podnesem jer sam očekivao da i mene zakolju svakog trenutka.
Utom je naišao jedan čovek koji verovatno pripada rukovodećim ljudima koji se očigledno zgrozio ovim prizorom i rekao im da je dosta klanja i zar im nije malo koliko su poklali prethodnu noć. Obratio se meni i pitao me iz koje sam ćelije i naredio im da me tamo odvedu. Ovako sam izbegao sigurnu smrt jer sam sigurno i ja doveden u tu prostoriju da bi me zaklali.
Inače, prostorija je bila sva u krvi još kada sam ja došao tako da je sve to sa prizorom koji sam video i sa događajima kojima sam prisustvovao u meni izazvalo jedan strahovito težak utisak. Sve ovo je činio Toma Dujić sa četvoricom ljudi iz zatvorske straže, jedan od njih je Musa.
Posle nekoliko dana u toku noći opet su me izveli sa još devet ljudi radi klanja na isto mesto. Te noći ovde nije bio Dujić već Anđelko koji je bio još svirepiji od Dujića kao i njegov drug. Jedno lice koga su zvali „Umetnik“ i „Doktor“. Od ljudi koji su dovedeni na klanje zapazio sam da je jedan imao odsečeno uvo. Pre samog klanja nisu nas mučili.
Klanje su vršili tako što su sa noževima u rukama prilazili žrtvi, neke hvatali za ruke i ramena, a jedan je hvatao žrtvu za kosu jednom rukom, a drugom rukom u kojoj je bio nož odsecao glavu. Ovom prilikom zaklano je osam ljudi. U svakom od ovih slučajeva glava je bila odvojena od tela. Igrom slučaja i ovog puta dolaskom jednog ustaše meni je spašen život.
Kada je bio na redu jedan za koga mislim da je iz Kupresa, a inženjer je visoke struje, ušao je jedan ustaša i sprečio dalje klanje govoreći da je bilo dosta za današnji dan. Pošto je bilo skoro jutro trebalo je ukloniti krv i odneti leševe pa zaključujem da je i to bio razlog da se prekine sa klanjem.
Da bi nas ponizili u naše ćelije su dovodili svoju mladež i to decu 10-12 godina obučenu u ustaške uniforme okićene šahovnicama. Njima smo morali da ukazujemo počast i da izvikujemo parole kao što su: „Za dom, spremni, za Antu Pavelića“. Isto tako smo morali da pevamo ustaške pesme koje smo morali da naučimo u svim logorima kroz koje smo prošli. Pevanje pesama se ponavljalo u velikom broju slučajeva i u raznim prilikama.
U više navrata su noću dovodili srpske devojčice. Po izgledu se videlo da su bile zlostavljane i uplašene. Kad bi ih doveli, nas su postrojavali i pitali ko će sa njima da ima polni odnos. Bilo kako da smo postupili doživljavali smo strašne batine. Ako bi neko rekao da hoće da ima polni odnos sa njima, besomučno su ga tukli kao i onoga ko to nije hteo, a svako je morao da se izjasni o tome. U jednoj takvoj prilici sam dobio dosta batina, ali, čini mi se manje od ostalih jer sam im rekao da imam ćerku koja ima godina kao i ove devojčice, a nisam u mladosti bio ljubimac takvog života.
Verovatno su me na neki način prihvatili tako da su me manje tukli nego druge.
Drugi put kad sam bio u „Lori“ u upravnikovoj kancelariji je montirana električna stolica na koju su nas stavljali da sedimo, vezivali žicom tako što bi jednu žicu metalnom štipaljkom pričvrstili na uvo, kako su meni činili, a nekima su bušili uši i golu žicu provlačili kroz uvo. Drugu bi žicu vezivali za polni organ, a potom uključivali u struju i pomoću jednog dugmeta pojačavali ili smanjivali jačinu struje.
Na ovaj način najviše su mučili zatvorenike Anđelko i njegov drug s kojim je stalno bio, a naročito je voleo da čini Toma Dujić.
U ovoj vrsti mučenja je naročito uživala žena Tome Dujića. Pored ovoga ona je uživala u tome da pita zatvorenike „hoćeš li p…„, a zatim snažno udarala po polnim organima pošto bi nas naterala da raširimo noge. Jednom prilikom me je izvela napolje iz ćelije i naredila mi da „berem grožđe“.
Nisam razumeo šta hoće, a ona mi je podviknula da hvatam maglu. Ni ovo mi nije bilo jasno. Posle toga me je naterala da ispružim ruke uvis i kao da nešto berem, a za to vreme me je ona udarala pendrekom po telu, naročito po rebrima i iza vrata. Koliko se sećam sa njom sam imao tri ovakva kontakta kada me je mučila, a znam da je to radila i sa ostalim zatvorenicima.
Meni je jako bila mučna i možda najteža tortura koja se zvala „traženje Četnika“. Jednog dana upravnik Tomo Dujić me je izveo iz ćelije i rekao mi da mora da traži Četnike Šešelja i Miloševića jer su ušli u mene.
Naredio mi je da legnem, a potom na ruku stavio crvenu rukavicu koja je bila do lakta. Zavukao mi je ruku u čmar i počeo da mi steže unutrašnje organe. Ovako mi je nanosio užasne i neopisive bolove a došlo je i do velikog krvarenja. Ovo je činio dok se nisam onesvestio. Lično je Dujić ovaj postupak ponovio sa mnom više puta i to je najčešće radio u ovoj pomoćnoj prostoriji koja je bila u blizini naše ćelije.
Jedno veče oko pola noći Toma Dujić koji je izgleda imao poseban pik prema meni izveo me je iz moje ćelije i odveo u drugu prostoriju. Tamo sam zatekao pet muškaraca koji su bili obučeni u standardne uniforme JNA pa sam zaključio da su to pripadnici JNA. Po govoru sam shvatio da su to Crnogorci.
Ovi ljudi su bili toliko izmrcvareni, polomljenih ruku i nogu da je to na mene ostavilo snažan utisak, a ovaj prizor nikada neću zaboraviti. Svima su bile uši odsečene, koliko se sećam ali mi se čini da je samo jednom od njih ostalo jedno uvo. Oni su bili poređani po podu, neki je bio naslonjen na zid, a neki su bili u poluležećem položaju.
Nekima od ovih ljudi bile su oči izvađene, a nekima su preda mnom oči vadili. Sećam se kako je jedan od ovih mučitelja jednom zabio nož u jezik i povukao je nož te mu tako odsekao jezik.
Jednom od ovih Crnogoraca nisu izvadili oči tako da je mogao da vidi šta se dešava pa su zatim počeli da kolju jednog po jednog. Klali su ih tako što su ih rukama držali za kosu, a nožem sekli u predelu vrata. Tom prilikom svakom je glava bila odvojena od tela. Ako je neko pokušao da se odbrani, brzo bi bio savladan pošto je mučitelja bilo pet, a oni su svi bili prebijeni i u jako teškom stanju.
Na kraju je ostao živ samo onaj kome nisu izvadili oči, jedan od mučitelja je poređao tri noža, jedan pored drugog i rekao mu da bira nož kojim će ga zaklati. Ovaj mučenik kome je bilo dosta muka i poniženja upro je rukom u jedan od noževa.
Nisam tačno siguran, ali mislim da je to uradio onaj koji je i zahtevao da bira nož potpuno je pobesneo i više je ličio na zver nego na čoveka i munjevitom brzinom dograbi taj nož i za delić sekunde prišao je Crnogorcu i jednim zamahom odvojio mu glavu od trupa. Beživotno telo se prevrnulo, a glava je ostala u vazduhu pošto ju je ovaj drugom rukom držao za kosu
Tko se mača laća od mača i strada, što su Crnogorski četnici uopćer i tražili na svetomu hrvatskomu gruntu? Htjeli ste našu zemlju i naše more a za kaznu vas je otpuhala Oluja i namjesto velike srbije dobili ste skraćenu srbiju bez Kosova. I tako će proć svatko tko posegne za hrvatski povijesni teritorij ! Hrvati imaju povjesno državno pravo i na dilove Bosne, dio Crne Gore kao i Srem.
Dubrovnik je bila eskurzija, kada drugi puta budemo krecali bice zemljotres i nece vas biti vise tamo
A Hrvatski grunt je Zagorje i okolina tako ce i biti,jednako kao sto je Kosvski Mit ,tako ce ostnuti linija Vukovar Karlovca Virovitica do Zadra koji ce opet biti Italijnski!
Sve je bio plan samo je ovo bilo zagrijevanje,sada se vi selite od Splita do dubrovnika nema vas ni pola miliona na tolikoj duzini i zaledju to je nista u sedecih 20-30 godina tu ce vas biti 150 tisuca baba i djedova,to ce opet biti nasi,jednako kao kod Vojne Kraine,ili cete uvesti Irance Sirice i Albance,sto bi onako bilo i realno pa neka vas oni dave,bolje nego mi da s vama prljamo ruke ,to je onako i najrealnije!
Zato Maro plan tece vasi tjeraju vase , a nasi ce zuzimati vase,nije tako lose ispalo,selite za Njemcku treba im stnovnika da im peru njihove guzice i cite ulice,da mloujete i sluzite ,tu ste se pokazli izvanrednim narodm,jedino su bolji od vas Kurdi a ima ih vise,sinovi tisucljetenje kulture,a kultura je sirokpojam bas sirok!
Imas pravo da dobijes metak po kratkom postupku kad dodjemo a doci cemo i vi to znate !