(Х)растодери опет јашу
Емило Лабудовић
Пише: Емило Лабудовић
Мада се у Црној Гори сви, мање – више, куну у спремност на национални и вјерски суживот, толеранцију и поштовање права „друге стране“, скоро да не прође мјесец дана а да неко од „заклетих“ не убоде прстом у око некоме од оних „других“, чија права и слободу наводно поштују и штите.
А ако баш и нијесу „при шуту“, ту су МУП и свемоћна Агенција за националну безбједност да, паролама и крстовима, „погурају ствар“. Колико год да следећа констатација може да звучи пристрасно, ево неко вријеме „прст“ је на рукама интелектуалних, новинарских и политичких кругова припадника бошњачког и муслиманског народа, а „око“ је… зна се чије.
Свака погодна прилика, сваки могући инцидент, изјава, пјесма… користе се за ново испостављање рачуна српској страни и лупање по образу. Ако тога нема на домаћој сцени, „увози“ се из окружења, а кад и тамо пресахне извор, поново се прекопавају стари гробови и стари злочини. А, хвала богу, бар тога у историји имамо у изобиљу.
Најновији покушај да се удари на част и образ српском народу у Црној Гори чини, ко би други, него Шербо Растодер чији је највиши научни домет и долет био и остао шегртовање Живку Андијашевићу, Новаку Аџићу, и осталим великоцрногорским историчарима и „научницима“ из академског круга фризера из Пипера. Квазинаучни Шербов шеретлук није од јуче. Он је међу првима, праћен рођацима Рифатом, Мирсадом и Самиром, ускочио у интелектуалну кариволицу која је свим силама шегртовала и подупирала акцију одрицања Црне Горе од саме себе. А кад је већ понестало „муниције“, кад су исцрпљени Сребреница, Штрпци и Буковица…, стари (у сваком погледу) мајстор распиривања међунационалне мржње, Шербо, закопао је стотину година уназад и ископао – Шаховиће.
Вијек од злочина, у чему се, без остатка, слажем са Шербом, који се 1924. године одиграо у Вранешкој долини послужио му је за ново тестирање српске трпељивости и самопорицања. Сачинио је некакву будибогснама резолуцију и доставио је Скупштини на усвајање. А да се то којим случајем не изгубило у скупштинским скамијама, пословични удомитељи свега антисрпског, редакција „Вијести“, уступила му је страну за фељтон под бомбастичним насловом „Сто година срамоте“! Наравно и очекивано, хорски су заграктале и поједине НВО, задужене за муштрање српске заједнице.
Рекох да не спорим карактеризацију онога што се десило у Шаховићима, још мање бих да браним оне из редова мога народа који су чинили злочине, тим прије што су они највише и најревносније просипали братску крв, али, доктор историјских наука, па макар то био и Шербо, не би смио да пренебрегава контекст и предисторију онога што се дешавало. И да, кад већ урања у историју, не закопа дубље, у пакао шестовјековног ропства под јармом његових истовјерника. Да се осврне на одсјечене главе, набијања на колац, силовања, одвођење у ропство, јањичарење, пљачку, паљевине, хараче… А да је само вирнуо и једним оком, лако би закључио да су Шаховићи били ерупција шестовјековне муке, врисак закланог народа, пуцање гнојног чира који је растао и бубрио из вијека у вијек, из генерације у генерацију.
Не правдам починиоце, далеко било, и држим се оне Марка Миљанова да је „чојство бранити друге од себе“, али морам да питам Шерба: је ли срамота прећутати небројена српска стратишта, од Кравица, Братунца, дивљања Бали вулнетара по Плаву и околини, па све до Велике, а ту се списак не завршава? Је ли срамота да историчар Шербо, који зна све о Шаховићима из 1924. не зна истину о, рецимо, судбини младог Александра – Лека Вељића, јединца из села Бабино на Полици, у његовом и комшилуку његових (Х)растодера, којег су 1943. припадници Османове милиције ухватили, на храст разапели и живог одрали? Је ли срамота прећутати неспорну историјску истину (Шербо, докторе историје) да су ти сународници, част изузецима, увијек и у већини, били на антисрпској и на страни окупатора и калаузили куртама и муртама које су нас газиле, робиле и убијале?
Не би Шербо морао да за то преврће томове докумената, већ само да се сјети једног од својих ђедова, оног Османа (Х)астодера и његовог харања Бихором и Лимском долином. И његовог дивљања и клања оног крвавог јулског дана 1943. када је горјела Велика. Било би ту материјала за ко зна још колико резолуција и за океан „срамоте“.
Шербо би, такође, између осталог могао да истражи поријекло и етимологију свога презимена. Сјећам се свједочења мог покојног ђеда Михаила да су Шербове у нашем крају некада звали Храстодерима, због чињенице да су „робље“ које су робили у својим злочиначким походима вјешали о храстове и живе драли. А онда, када је тај „злочин без срамоте“ постао оптужујућа чињеница, једноставно су се одрекли онога „Х“ и постали правовјерни вербални стожери и бранитељи Муслимана, са све Шербом на челу.
Знам да ће ови редови, под већ виђеном оптужбом мог великосрпског национализма, изазвати лавину реакција појединаца и разних НВО душебрижника над мултинационалношћу Црне Горе. Знам да ћу бити оптужен да, за разлику од Шерба који није „ни лук јео, ни лук мирисао“, и који вјерски склад Цре Горе свако мало чува као „зеницу ока свог“, повампирујем авети прошлости. Па нека и буде, јер „и мене ране рода мога боле“!
Али, овдје је ријеч је о недодирљивом наративу, установљеном ево неко вријеме у Црној Гори, наративу по којем је дозвољено пљување, омаловажавање, срамоћење и прозивка само једног народа. Наративу којим су Шербо и (Х)растодери заштићени као мечке у ловостају, а њима дозвољено да насрћу на торове, кољу и деру и притом се куну у „браство и јединство“ једнокрвног народа. Наративу по којем су Срби етаблирани и богомдани злочинци. Наративу на којем је, као матрица нове друштвене збиље у Црној Гори, васпостављена србофобија у свом најригиднијем облику. А српске жртве и српски разлози нијесу, макар по Живку, Шербу и Новаку, историјска чињеница. А срамота – ни на крај памети.
И још једном, не браним и не правдам претке из Шаховића, али их дубоко, дубоко разумијем. И није ме срамота због тога, макар ме Шербо и његови разапели на први бихорски храст и живог одрали.
П. С. Срео сам Шерба неки дан, пред Скупштином. Сјенка од човјека, погнут под бременом година и теретом обавезе да не спава на мртвој стражи одбране од српског ножа. И хтједох му прићи и дошапнути ону скоро библијску реченицу Вукашина из Клепаца: „Само ти, сине, ради свој посао“!
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Molim Vas pošaljite moj komentar Emilu.
Ne zelite da ga objavite pa zbog toga ova molba.
Hvala i pozdravi
Емиле, скоро нисам прочитао директнији , документованији , и својом несумњивом аподиктиком , убитачнији текст ! У принципу , Срби немају ту особину да се враћају историјским истинама , сматрајући да је једном потврђено, заувек уклесано у „гранит истине“ , као што се душмани надају да ће њихове поновљиве лажи бар маховином прекрити српски камен истине ! Само ме интересује да ли се после овог текста, несретник Шербо , савио бар још за један сантиметар, у односу на твоје последње виђење са њим, то би био знак да му је у том сантиметру остало још нешто мало од душе и савести ?!
Не дозволити више никада да растодери, фра филиповићи, лубурићи туђмани и павелићи дођу до Вукашина. Руси то раде како треба, уништавају наци укрођубрад и спречавају зло, на време.
Bravo ti ga Labudoviću, tako zbori pravi Srbin Crnogorac, ne mrzit i poštovat sve druge vjere i nacije, ali voljet svoju. A Rastodera je bilo i biće ih uvjek, takvima je mržnja prema nama urodjena getetski, upravo zbog kompleksa promjene vjere i nacije i bezuspješnjih pokušavanja da potisnu istinu i zaborave da su zapravo genetski Srbi. To je usud svih rasrbica, pa i ovih naših
Bog ti pomoga Labudovicu. Treba im uvjek ovako natrljati njihove zlocine, zlo i pokvarenost
Svaka cast Emilo, ne smije se cutati ni na jedno slovo Serbovih gadosti, na svako slovo mu se mora odgovoriti, jer nase cutanje nas je i dovelo u poziciju vjecitih krivaca. Ali ima nesto sto je vazno napomenuti o Serbu, samiru, solakovim Vijestma, NVO daliborki bemaxovoj princezi, Tei Gorjanc, graditeljki penthausa po Dorcolu, guzatom vujovicu, feminiziranom koprivici iz Pive, pisaru iz Radoja Dakica Zeksonu nudisti iz Rozaja, Novaku Draginjinom, Zivku bolesnom, andreju grckom, batricevicu Che Gevari, Zeku steroidu, portalu udar, pobjedi, cdmu, analitici… Sva se ova olos finansira na ovaj ili onaj nacin duvanskim i kokainskim novcem Bemaxa i Zvicera, i sva se ova olos aktivira u trenutku kada se osjeti da im je korito ugrozeno i da se ruka pravde primice zlikovcu iz Rastoka.
Zato dobri moj Emilo ne smijemo cutati ni na jedno slovo ove olosi, njihovi uradci su dobro placeni Mijajlovicevim Bemaxovim novcem a za narodnu krv i muku njih nije briga bitno je samo da se korito puni.
Bravo!
Dok je vladalo pred-fasisoidno, stanje u CG, i kada je intelektualna mrznja isplivala na povrsinu od ovog kvazi- istoricara i naucnika Serba., i razne bolumente od njegovog drustva i slicne udbasko- ideolosko- istorijske misli. Moj najstariji sin je u tom periodu prispio da upise fakultetet, i imao je zarku zelju da upise istoriju, koja je omiljena naucna oblast u nasoj porodici, pa je i porodicna biblioteka nasledjena od mog oca inace takodje vrsnog poznavaoca istorije, pazljivo slozena, a koju je moj sin Aleksa vec svu izucio. Tada sam ga bolna srca odvratio da ne upisuje istoriju na CG fakultetu ,posto se tada izucavala udbasko- ideolosko- fasisidna , istorija, koju je predstavljao upravo Gestapo- istoricar Serbo Rastoder. Te da Aleksa sa svoim predznanjem nema sansi da ne udje u polemiku sa Udbinim profesorom., a epilog bi se znao, te smo takve neprijatnosti izbegli. Nedavno sam sreo toga Gestapo- profesora u jednoj trgovini i dvoumio sam se dali da mu kazem ,koliku je stetu naneo ,prvenstveno istorijskoj nauci, ali sam se uzdrao posto sam video da se olinjao i sa zdravljem nije bio u redu, cak za po- glave nije znao nista. I pomislih nema smisla. Kad evo vidimo da ostaci Gestapo – ideologije u liku Serba Rastodera jos bi malo mrznje da posiju. Pomislio sam na momenat da to nije povezano za najnovijim hapsenjima duvansko- narko- udbaskog kartela, inace spozora ove gestapo – istorije i naucnog dostignuca.