(H)rastoderi opet jašu
Emilo Labudović
Piše: Emilo Labudović
Mada se u Crnoj Gori svi, manje – više, kunu u spremnost na nacionalni i vjerski suživot, toleranciju i poštovanje prava „druge strane“, skoro da ne prođe mjesec dana a da neko od „zakletih“ ne ubode prstom u oko nekome od onih „drugih“, čija prava i slobodu navodno poštuju i štite.
A ako baš i nijesu „pri šutu“, tu su MUP i svemoćna Agencija za nacionalnu bezbjednost da, parolama i krstovima, „poguraju stvar“. Koliko god da sledeća konstatacija može da zvuči pristrasno, evo neko vrijeme „prst“ je na rukama intelektualnih, novinarskih i političkih krugova pripadnika bošnjačkog i muslimanskog naroda, a „oko“ je… zna se čije.
Svaka pogodna prilika, svaki mogući incident, izjava, pjesma… koriste se za novo ispostavljanje računa srpskoj strani i lupanje po obrazu. Ako toga nema na domaćoj sceni, „uvozi“ se iz okruženja, a kad i tamo presahne izvor, ponovo se prekopavaju stari grobovi i stari zločini. A, hvala bogu, bar toga u istoriji imamo u izobilju.
Najnoviji pokušaj da se udari na čast i obraz srpskom narodu u Crnoj Gori čini, ko bi drugi, nego Šerbo Rastoder čiji je najviši naučni domet i dolet bio i ostao šegrtovanje Živku Andijaševiću, Novaku Adžiću, i ostalim velikocrnogorskim istoričarima i „naučnicima“ iz akademskog kruga frizera iz Pipera. Kvazinaučni Šerbov šeretluk nije od juče. On je među prvima, praćen rođacima Rifatom, Mirsadom i Samirom, uskočio u intelektualnu karivolicu koja je svim silama šegrtovala i podupirala akciju odricanja Crne Gore od same sebe. A kad je već ponestalo „municije“, kad su iscrpljeni Srebrenica, Štrpci i Bukovica…, stari (u svakom pogledu) majstor raspirivanja međunacionalne mržnje, Šerbo, zakopao je stotinu godina unazad i iskopao – Šahoviće.
Vijek od zločina, u čemu se, bez ostatka, slažem sa Šerbom, koji se 1924. godine odigrao u Vraneškoj dolini poslužio mu je za novo testiranje srpske trpeljivosti i samoporicanja. Sačinio je nekakvu budibogsnama rezoluciju i dostavio je Skupštini na usvajanje. A da se to kojim slučajem ne izgubilo u skupštinskim skamijama, poslovični udomitelji svega antisrpskog, redakcija „Vijesti“, ustupila mu je stranu za feljton pod bombastičnim naslovom „Sto godina sramote“! Naravno i očekivano, horski su zagraktale i pojedine NVO, zadužene za muštranje srpske zajednice.
Rekoh da ne sporim karakterizaciju onoga što se desilo u Šahovićima, još manje bih da branim one iz redova moga naroda koji su činili zločine, tim prije što su oni najviše i najrevnosnije prosipali bratsku krv, ali, doktor istorijskih nauka, pa makar to bio i Šerbo, ne bi smio da prenebregava kontekst i predistoriju onoga što se dešavalo. I da, kad već uranja u istoriju, ne zakopa dublje, u pakao šestovjekovnog ropstva pod jarmom njegovih istovjernika. Da se osvrne na odsječene glave, nabijanja na kolac, silovanja, odvođenje u ropstvo, janjičarenje, pljačku, paljevine, harače… A da je samo virnuo i jednim okom, lako bi zaključio da su Šahovići bili erupcija šestovjekovne muke, vrisak zaklanog naroda, pucanje gnojnog čira koji je rastao i bubrio iz vijeka u vijek, iz generacije u generaciju.
Ne pravdam počinioce, daleko bilo, i držim se one Marka Miljanova da je „čojstvo braniti druge od sebe“, ali moram da pitam Šerba: je li sramota prećutati nebrojena srpska stratišta, od Kravica, Bratunca, divljanja Bali vulnetara po Plavu i okolini, pa sve do Velike, a tu se spisak ne završava? Je li sramota da istoričar Šerbo, koji zna sve o Šahovićima iz 1924. ne zna istinu o, recimo, sudbini mladog Aleksandra – Leka Veljića, jedinca iz sela Babino na Polici, u njegovom i komšiluku njegovih (H)rastodera, kojeg su 1943. pripadnici Osmanove milicije uhvatili, na hrast razapeli i živog odrali? Je li sramota prećutati nespornu istorijsku istinu (Šerbo, doktore istorije) da su ti sunarodnici, čast izuzecima, uvijek i u većini, bili na antisrpskoj i na strani okupatora i kalauzili kurtama i murtama koje su nas gazile, robile i ubijale?
Ne bi Šerbo morao da za to prevrće tomove dokumenata, već samo da se sjeti jednog od svojih đedova, onog Osmana (H)astodera i njegovog haranja Bihorom i Limskom dolinom. I njegovog divljanja i klanja onog krvavog julskog dana 1943. kada je gorjela Velika. Bilo bi tu materijala za ko zna još koliko rezolucija i za okean „sramote“.
Šerbo bi, takođe, između ostalog mogao da istraži porijeklo i etimologiju svoga prezimena. Sjećam se svjedočenja mog pokojnog đeda Mihaila da su Šerbove u našem kraju nekada zvali Hrastoderima, zbog činjenice da su „roblje“ koje su robili u svojim zločinačkim pohodima vješali o hrastove i žive drali. A onda, kada je taj „zločin bez sramote“ postao optužujuća činjenica, jednostavno su se odrekli onoga „H“ i postali pravovjerni verbalni stožeri i branitelji Muslimana, sa sve Šerbom na čelu.
Znam da će ovi redovi, pod već viđenom optužbom mog velikosrpskog nacionalizma, izazvati lavinu reakcija pojedinaca i raznih NVO dušebrižnika nad multinacionalnošću Crne Gore. Znam da ću biti optužen da, za razliku od Šerba koji nije „ni luk jeo, ni luk mirisao“, i koji vjerski sklad Cre Gore svako malo čuva kao „zenicu oka svog“, povampirujem aveti prošlosti. Pa neka i bude, jer „i mene rane roda moga bole“!
Ali, ovdje je riječ je o nedodirljivom narativu, ustanovljenom evo neko vrijeme u Crnoj Gori, narativu po kojem je dozvoljeno pljuvanje, omalovažavanje, sramoćenje i prozivka samo jednog naroda. Narativu kojim su Šerbo i (H)rastoderi zaštićeni kao mečke u lovostaju, a njima dozvoljeno da nasrću na torove, kolju i deru i pritom se kunu u „brastvo i jedinstvo“ jednokrvnog naroda. Narativu po kojem su Srbi etablirani i bogomdani zločinci. Narativu na kojem je, kao matrica nove društvene zbilje u Crnoj Gori, vaspostavljena srbofobija u svom najrigidnijem obliku. A srpske žrtve i srpski razlozi nijesu, makar po Živku, Šerbu i Novaku, istorijska činjenica. A sramota – ni na kraj pameti.
I još jednom, ne branim i ne pravdam pretke iz Šahovića, ali ih duboko, duboko razumijem. I nije me sramota zbog toga, makar me Šerbo i njegovi razapeli na prvi bihorski hrast i živog odrali.
P. S. Sreo sam Šerba neki dan, pred Skupštinom. Sjenka od čovjeka, pognut pod bremenom godina i teretom obaveze da ne spava na mrtvoj straži odbrane od srpskog noža. I htjedoh mu prići i došapnuti onu skoro biblijsku rečenicu Vukašina iz Klepaca: „Samo ti, sine, radi svoj posao“!
Molim Vas pošaljite moj komentar Emilu.
Ne zelite da ga objavite pa zbog toga ova molba.
Hvala i pozdravi
Emile, skoro nisam pročitao direktniji , dokumentovaniji , i svojom nesumnjivom apodiktikom , ubitačniji tekst ! U principu , Srbi nemaju tu osobinu da se vraćaju istorijskim istinama , smatrajući da je jednom potvrđeno, zauvek uklesano u „granit istine“ , kao što se dušmani nadaju da će njihove ponovljive laži bar mahovinom prekriti srpski kamen istine ! Samo me interesuje da li se posle ovog teksta, nesretnik Šerbo , savio bar još za jedan santimetar, u odnosu na tvoje poslednje viđenje sa njim, to bi bio znak da mu je u tom santimetru ostalo još nešto malo od duše i savesti ?!
Ne dozvoliti više nikada da rastoderi, fra filipovići, luburići tuđmani i pavelići dođu do Vukašina. Rusi to rade kako treba, uništavaju naci ukrođubrad i sprečavaju zlo, na vreme.
Bravo ti ga Labudoviću, tako zbori pravi Srbin Crnogorac, ne mrzit i poštovat sve druge vjere i nacije, ali voljet svoju. A Rastodera je bilo i biće ih uvjek, takvima je mržnja prema nama urodjena getetski, upravo zbog kompleksa promjene vjere i nacije i bezuspješnjih pokušavanja da potisnu istinu i zaborave da su zapravo genetski Srbi. To je usud svih rasrbica, pa i ovih naših
Bog ti pomoga Labudovicu. Treba im uvjek ovako natrljati njihove zlocine, zlo i pokvarenost
Svaka cast Emilo, ne smije se cutati ni na jedno slovo Serbovih gadosti, na svako slovo mu se mora odgovoriti, jer nase cutanje nas je i dovelo u poziciju vjecitih krivaca. Ali ima nesto sto je vazno napomenuti o Serbu, samiru, solakovim Vijestma, NVO daliborki bemaxovoj princezi, Tei Gorjanc, graditeljki penthausa po Dorcolu, guzatom vujovicu, feminiziranom koprivici iz Pive, pisaru iz Radoja Dakica Zeksonu nudisti iz Rozaja, Novaku Draginjinom, Zivku bolesnom, andreju grckom, batricevicu Che Gevari, Zeku steroidu, portalu udar, pobjedi, cdmu, analitici… Sva se ova olos finansira na ovaj ili onaj nacin duvanskim i kokainskim novcem Bemaxa i Zvicera, i sva se ova olos aktivira u trenutku kada se osjeti da im je korito ugrozeno i da se ruka pravde primice zlikovcu iz Rastoka.
Zato dobri moj Emilo ne smijemo cutati ni na jedno slovo ove olosi, njihovi uradci su dobro placeni Mijajlovicevim Bemaxovim novcem a za narodnu krv i muku njih nije briga bitno je samo da se korito puni.
Bravo!
Dok je vladalo pred-fasisoidno, stanje u CG, i kada je intelektualna mrznja isplivala na povrsinu od ovog kvazi- istoricara i naucnika Serba., i razne bolumente od njegovog drustva i slicne udbasko- ideolosko- istorijske misli. Moj najstariji sin je u tom periodu prispio da upise fakultetet, i imao je zarku zelju da upise istoriju, koja je omiljena naucna oblast u nasoj porodici, pa je i porodicna biblioteka nasledjena od mog oca inace takodje vrsnog poznavaoca istorije, pazljivo slozena, a koju je moj sin Aleksa vec svu izucio. Tada sam ga bolna srca odvratio da ne upisuje istoriju na CG fakultetu ,posto se tada izucavala udbasko- ideolosko- fasisidna , istorija, koju je predstavljao upravo Gestapo- istoricar Serbo Rastoder. Te da Aleksa sa svoim predznanjem nema sansi da ne udje u polemiku sa Udbinim profesorom., a epilog bi se znao, te smo takve neprijatnosti izbegli. Nedavno sam sreo toga Gestapo- profesora u jednoj trgovini i dvoumio sam se dali da mu kazem ,koliku je stetu naneo ,prvenstveno istorijskoj nauci, ali sam se uzdrao posto sam video da se olinjao i sa zdravljem nije bio u redu, cak za po- glave nije znao nista. I pomislih nema smisla. Kad evo vidimo da ostaci Gestapo – ideologije u liku Serba Rastodera jos bi malo mrznje da posiju. Pomislio sam na momenat da to nije povezano za najnovijim hapsenjima duvansko- narko- udbaskog kartela, inace spozora ove gestapo – istorije i naucnog dostignuca.