Христо Јанарас. Збогом учитељу смисла

Пише: Отац Борис Б. Брајовић

У четвртак 29. августа 2024. године у храму свете Ирине у улици Еолу, у срцоликом центру Атине, у храму који је изграђен одмах послије револуције и ослобођења Грчке од турског ропства, на последњи земаљски пут испраћен је Христос Јанарас, најзначајнија духовна и интелектуална личност у последњих шесдесет година, не само у Грчкој. Познати музичар и глумац Јанис Зуганелис, потрешен губитком једне такве личности, са којим је пријатељовао, изјавио је да је ово губитак једног посебног, великог, филозофа модерне историје грчког народа. И наставио је: „Његова мисао ће живети вјечно. Тугујем јер није било присуства државе, па нема државе. Када држава не зна ко је Јанарас, онда не зна ништа“.

Осим бившег предсједника државе Прокописа Павлопулоса, и архиепископа атинског и све Грчке Јеронима није било ни умјетника, ни политичара, ни представника партија, чак ни од Универзитета Пантио није било ни вијенаца, гдје је годинама био професор философије. Али то је судбина великих људи у малом вијеку.

Христа Јанараса сам упознао 1996. године баш испред цркве свете Ирине на Плаки, јер је често долазио у ту цркву на службу. У тој цркви сам и ја често био, моја најстарија кћерка Дивна Марија Дида је ту крштена, на њеном крштењу појац је био најчувенији црквени умјетник протопсалтис Ликургос Ангелопулос. Последњи пут сам га видио у фебруару 2020. године када је у храму Христовог Васкрсења одржао предавање на тему „Епископско очинство: како се црквено тијело суочава са симптомима епископске произвољности“. Дуго смо разговарали тога дана, митрополит Амфилохије му је говорио о литијама и положају цркве у Црној Гори. Док му је митрополит показивао слике са наших Литија он ме је шапатом упитао да ли бесједите на тим Литијама. Одговорио сам му потврдно. Касније ми је рекао да ће бесједе, црквени проповједници и јутјубјери уништити оно најбоље у литургијском сабрању.

Митрополита је знао од средине шесдесетих година прошлог вијека, када је Грчка била разапета између војних хунти и комунистичких идеологија. У једном тренутку, рекао је митрополиту, кога је познавао као врсног проповједника из грчких цркава тога доба: „Знаш владико, била су то дивна времена“. А то су била времена разапетог Грка, исушених коријена у којем се порађала нова епоха, коју је Јанарас осјећао као коначну пропаст Грчке и који је као философ нашао једино избављење у Цркви, у Васкрслом Христосу.

Говорио је да је хришћанска црква дала Грку свједочанство слободе као изворног Узрока постојања и сврхе-смисла људског постојања. Разлог тога постојања је разумна, самосвјесна слобода, која постоји зато што жели да постоји, а жели да постоји јер воли. Љубав, говорио је оним својим античким, аристократским миром и сигурношћу, претпоставља слободу од сваке нужде. Када су га једном питали новинари: Шта је најлепше што сте видјели у животу? Одговорио је: Е сад, ако бисте ме искуствено питали шта сматрам врхунском љепотом, рекао бих вам изненађење узајамности у љубави. Када се без икакве припреме, без сумње, без потраге, у вези рађа реципроцитет. Можда зато ће некадашњи архибискуп кентеберијски лорд Роуан Вилијамс, бивши члан Дома лордова за њега рећи да је један од највећих хришћанских философа Европе. Али не треба нам ту свједочанство ни лордова ни барона од Ојстермута, довољно је завирити у јену од његових педесет књига, или прочитати неку од његових хиљаде колумни коју је четрдест година писао у недељној колумни, прво за лист Вима а а касније за Катимерини. А у свим својим дјелима, наступима, у недељним службама, у постовима којих се до краја живота држао он је изражавао оно у шта је вјеровао. Говорио је као грчки мудрац са императивом оне мудрости „понизно мислим“, да би изразио мишљење као емпиријску сигурност.

Индивидуална извјесност постаје валидно знање, тек када се „саопштава“ – када се „сви слажу и сви се жале“. А истина“ претпоставља означено искуство као саопштено. Таква епистемологија је у супротности са начином организовања и остваривања колективног живота, али и индивидуалног људског постојања данас. Данас, у глобализованом начину живота или културе, истина је знање, чију ваљаност гарантује врховни, непогрешиви ауторитет или заједнички људски договор – конвенција. Писао је да данас можемо конструирати не на основу искуства директног односа са стварношћу, већ само вољним, индивидуалним пристанком или одбијањем – одбацивањем заједничке конвенције о искуству означеном ријечима. Наша култура и начин живота данас, рођена у западној Европи, а сада глобализована, заснива се на приоритету индивидуалних избора, а не на приоритету друштвених односа. А Христо Јанарас, хеленски учитељ смисла, кроз читав свој живот, сваким својим дамаром учио нас је како пронаћи суштину постојања кроз језик, кроз историјску свијест, суштину постојања кроз тијело парохије, суштину заједнице са осовином „смисла“ постојања. У последњој својој књизи под насловом „Загонетка смрти“ записао је: „Разумијемо смрт. Не познајемо је.

Прелазак из живота у смрт, из постојања у непостојање или „прелазак“, ако постоји, у други начин постојања, самосвјесни, не знамо {…} Смрт тијела је почетак новог начина постојања различитог од биолошког преживљавања, радости и потешкоћа заједничког живота на земљи. Овај постхумни начин постојања не може се означити означитељима језика који служе за комуникацију у садашњем земаљском животу“. У келији старца Зосиме на зиду је стајала једна светоотачка мисао „ако умреш прије него што умреш, нећеш умријети када умреш“. Умро је велики учитељ смисла Христо Јанарас.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: