Христос и грађански дух
1 min read
Фото: Banksy
Пише: Јелена Петровић
У тим почетним вековима њихове појаве, тачније прапочетка настајања и стварања, небрига ближњих за судбину обичног човека, луталице, за оне „нишчих духом“, које нико није могао, нити хтео да разуме, била је велика. Нико није схватао сву трагику њихових ропских живота осим самог Исуса. Они су са душама и храброшћу у које може да уплови само анђеоски бескрај, „они за живота сиромашни, леђа окренутих злом свету и срца отвореног да прими сав бол, а потом и светлост као божански благослов, узвраћену искру емпатије подељену са свима који несебично пате и искрено воле кроз дељење и саосећање са свима.“[1] Ово би могао бити опис првих хришћанских заједница, али је ово опис неправде током средине 19.века и живота обесправљених Црнаца, времена екстремног расизма, изолационизма и друштвеног система тако моћно неправедног, застарелог да буди поређење са периодом првих векова нове ере, и не толико различитог данашњем. Периоду када иста та бескрајна душа ствара веродостојни, узвишени и самосвесни велики животни стил који није ништа друго до један огроман бунт.
Знамо да су људска права урођена права сваког човека и имају један неотуђив карактер. Опште прихваћено начело да су сви људи једнаки се посматра као и начело недискриминације, што би у случају људских права представљало „недозвољено разликовање“. У међународном праву је забрањено да било ко трпи последице због тога што се разликује од других људи по боји коже, полу, вероисповести, политичком уверењу, социјалном пореклу или имовини. „Тамо где људска срећа, благостање, сигурност-најзад сам људски живот у потпуности зависе од нечије туђе милостиње и доброчинства, ма колико оно о приликама било издашно, да ту не може бити говора о животу достојном човека.“[2] Јер „сврха људских права јесте заштита људске делатне способности, а тиме и заштита људи као делатника од злостављања и угњетавања“.[3] Данашњи гарант исправне борбе за људска права јесу демократија и грађанска политичка опција, где би грађанско друштво требало да означава полазиште сваке модерне и напредне државе.
Грађански активизам се јавља када су угрожена елементарна људска права у држави, као одупирање репресивним државним органима кроз грађанску непослушност или протесте, као и другачије видове отпора. С обзиром да је грађански активизам проистекао из бунта у односу на неслагање, а у духу свог самопрокламованог статусно интелектуалног симбола, њему прети опасност да у времену када одређене структуре утемељују поштено и законски своју владавину, изгуби смисао или, што је данас случај, незадрживо унапред критикује упозоравајући на имагинарну опасност. Пут онога што се данас рачуна у „бити грађански оријентисан“ не полази из доследног идеала љубави већ је постало манипулативно – реторичка игра слободом људске воље која премешта дискурс на стални поларитет одбране и напада, свет идеала који представљају, промовишу и пропагирају, додуше на ванредно убедљив начин, и те њихове идеологије у име слободе, постају нове религије, а они сами идолопоклоници истих.
Ових дана је посебно занимљиво слушати процене постизборних резултата у Црној Гори уз стално форсирање контраста. Грађанисти региона који су се сврстали на страну диктаторског режима, само зато што тај режим реторички заговара напредак (а да пажљивије слушају чули би колико је и сама реторика спорна), мисле да је сасвим довољно бити против или бранити нешто па да си директно сврстан у свет грађаниста. Уместо да схвате да су слобода комшија и њихова слобода једно – слобода постепеног ослобађања света. Уопштено гледано, питање идентитета постаје спорно питање и код њих. Питање идентитета, било личног или колективног, фрустрацијa, замршености, збуњености која произилази из одсуства одређености, стремљење да се идентификују са неким или нечим, покреће људе у одређеним околностима чак и на ирационална размишљања. Оно што превиђају јесте, управо, њихов патетични останак у деведесетим годинама против којих су им пуна уста, и да апсолутну истину нико не поседује већ да је резултат вере у једнакост – поштовање међусобне једнакости. Превиђа се култура пуне сарадње и слободе личности без презира и мржње према другим/другачијим људима. Та нетрпељивост често долази од стране квази елита која је у окову непрестаног круга понављања. Заточеници прошлости који кроз стално подсећање на деведесете стварају оно против чега се боре – религију/идеологију. Бити заточеник прошлости је идеологија сама по себи, јер веровати да је будућност отварање, а упорно остајати у реторици деведесетих јесте потврда потребе за идеологијом, показатељ силазног, прогресивно деградирајућег тока. Предрасуде су те које служе даљој игри, а „права је штета стварати предрасуде, будући да се оне коначно освећују само онима који су, или чији су претходници, били њихови зачетници. Додуше, можда ће се револуцијом остварити пад личног деспотизма и грамзивог угњетавања које жуди за влашћу, али се никада неће извршити истинска реформа начина мишљења; нове предрасуде ће, управо онако као и старе, послужити као узица на којој се води велика, немисаона гомила.“ [4] Један од идеолошких примера је будућност и поверење у ЕУ. Каталонска криза се показала као изазов за ЕУ. На дан једностраног проглашења каталонске независности, Шпанија је, по први пут у својој модерној демократској историји преузела директну контролу над једним од својих региона, истовремено сменивши сецесионистичку Владу Каталоније, чиме је покренут најтурбулентнији период у Шпанији још од неуспелог пуча 1981. године, или чак од смрти њеног некадашњег диктатора Франциска Франка 1975, када је отпочела шпанска транзиција ка демократији. Шпанија је једна од највећих чланица ЕУ и овом кризом је још једном доведена у питање стабилност Уније, али и њена способност да успешно решава спорове унутар својих граница. Још један пример је и будућност НАТО алијансе и спор Турске и Грчке око разграничења у источном Медитерану. Откривањем великих резерви нафте и гаса, оптерећен је и односе Уније и Анкаре. Уколико се тензије продубе, то може да поткопа и јединство на његовом геостратешки важном југоисточном крилу.
Шта нам онда остаје као истинита идеологија и поверење? Ако се вратимо у време историјског боравка Исуса у свету и завиримо у Палестину, приметићемо да у етнички мешовитој Палестини тада живи око три милиона људи, који говоре арамејски, хебрејски, грчки и латински. Религијски диверзитет тог времена је умео да поприми и политичке размере у окружењу у ком већ влада сложена политичка ситуација. У очима римске власти он је субверзивни елемент, сиромашни путник и проповедник који окреће други образ када га неко удари по једном, ширећи непријатељску пропаганду против садукеја, фарисеја и књижевника, критикујући земаљску власт. Међу „филозофским школама“ тог времена постојала је радикална јеврејска секта зилота који су били познати по свом наглашеном национализму и стремљењу да из Палестине протерају Римљане. Таква једна групација приморава сваког морално мислећег човека да се придружи скупини која је у том тренутку мала, али довољна да осуди сваку врсту дискриминације. Први „побуњеници“, у таквом једном окружењу, су били хришћани које су фарисеји избацили из синагоге. Они у палестинском окружењу немају успех као фарисеји који су представници раног јудаизма. Њихови следбеници постају они који живе у мешовитом хеленистичком свету јеврејске дијаспоре. Исусов покрет делује у једном таквом друштвеном миљеу. Проповеда слободу и једнакост тако што у људима изграђује исту. Слобода није иманентна човеку, него је слободу потребно освестити код човека. Човек најпре мора да постане свестан своје слободе, односно да освести да постоји боље. И то јесте умеће доброг грађанског активисте. Однос који нам Христос доноси је лични однос љубави, тачније способност љубави кроз учествовање у односу. Погрешно је очекивање, или чак захтевање правде и љубави од целог света. Почињемо унутар малих заједница, чинећи жртве у мењању властитих погледа и промена. Исус придобија и прихвата оног маргиналног човека, кршећи јавни морал тог времена, али доносећи унутрашњи – вреднији.
Као и тада земља Израиљева, земља праоца Аврама, која је имала локалну самоуправу, али под контролом велике силе, и данас су наше мале земље. Као и тада, и данас се прва револуција догађа у човеку појединачно и прераста у друштвени бунт. Када је предат Синедриону који га је осудио на смрт, а који се плашио шире побуне народа, био је онај који је једини страдао у тој ноћи. Гушењем, убиством ндивидуалног бунта, који тада престаје да бива опасност за режим, гуши се сила народних маса. Друштво мења, макар у једном историјском тренутку, ток политике и бира хуманији и другачији свет, бира живот једнакости. Историја и развој хришћанства је и прича о бунту, емоцијама, традицији, прича о обесправљености народа и активизму. Његов дух осликава оно најдубље и најплеменитије у човеку, космички бескрај човекове душе. Једнако као онај blues на почетку текста који се изборио за човека у земљи која важи за најдемократскију земљу света. Свака „уметност побуне и буке“ у свом корену креће из борбе у роба претвореног човека и тако надахнута и револуционарна постаје начин живота. И онда ће и истинска демократија, као воља народа, бити могућа, али само онда када је воља народа искрена, човекољубива, истинољубива и правдољубива, прожета слободом за све и у сваком смислу, јер на крају увек и победи воља народа.
[1] Д. Узелац, 21 грам: анђеоске душе умрлих
[2]Игњатијев. М., Људска права као политика и идолопоклонство, Јавно предузеће „Службени гласник“
Правни факултет Универзитета у Београду, 2006, 8
[3] Игњатијев.М., Људска права као политика и идолопоклонство, Јавно предузеће „Службени
гласник“Правни факултет Универзитета у Београду, 2006, 16
[4] Имануел Кант, Ум и слобода, Списи из филозофије историје, права и државе, превод Данило Баста, посебно издање часописа Идеје, Београд 1974, стр.44
(Извор: Митрополија)
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Откатолички (римо), отприлике таман.
(било)
Можда не видимо а гледамо, сваки дан.
Пар ствари на тему,
овде,
…“Почему же был так люб народу Варавва? Почему с такою настойчивостью они выпрашивали его у Пилата? Почему Пилату так нежелательно было его отпустить? Апостол Иоанн, прибавляющий подробности к сокращенным повествованиям прочих евангелистов, говорит, по обычаю, совсем кратко о том, что у тех изложено более подробно: он, например, умалчивает о 30 сребрениках, лжесвидетелях, об ответе Иисуса Христа из пророчеств Даниила, об Ироде, о благоразумном разбойнике и пр. О Варавве он говорит короче всех прочих евангелий: „Был же Варавва разбойник“.
Странно, что под этим же немудреным эпитетом он остался в памяти и верующего народа, и представителей научного толкования. Но за простых разбойников народ не заступается, а требует для них более строгих кар, нежели судебная власть. Читайте же у других евангелистов о Варавве слова, которых вы прежде не замечали.
Вот пишет Марк: „Тогда был в узах некто по имени Варавва со своими сообщниками, которые во время мятежа сделали убийство“ (15, 7), а Лука повествует так: „Варавва был посажен в темницу за произведенное в городе возмущение и убийство“ (23, 19, 23).
Только Матфей ограничивается кратким выражением: „Был тогда у них известный узник, называемый Варавва“ (27, 16).
Из этих выписок ясно во всяком случае то, что Варавва был не просто разбойник, а революционер, предводитель шайки, лицо, известное народу, бывшее виновником городского мятежа. Вот почему он был люб революционному народу, и особенно его духовным вождям: читайте, ради Бога, дальше по Марку: „Но первосвященники возбудили народ просить, чтобы отпустить им лучше Варавву“ (15, 11)…“
+Христос Спаситель и Еврейская революция
http://dugward.ru/library/mitr_antoniy/antoniy_hristos_spasitel.html
„Из свих ових поређења новозаветних догађаја са старозаветним законима, и између осталог, с судским законима, надам се да ће читаоцима постати јасно да „Јудин пољубац“ није био ствар ругања, као што многи мисле, већ обављање, иако не прецизно; јудејског судског ритуала. Али, осим тога, ова поређења нам откривају колико је могуће да људска поквареност и најужаснији злочин наизглед може да изврши у оквиру свих чланова закона, чак и закона Божијег.“
https://svetosavlje.org/izabrana-dela-i-clanci/
…“Прикривен утицај те немани данашњега доба има значај
опасности зато, што се она нарочито омладини нашој приказује
у једној невиној а примамљивој одећи.
Међутим, у самој својој суштини то зло прикрива у себи најстрашнији отров, који непоштедно убија и душевно и физичко здравље.
Тај отров разара породицу, грађанско друштво, па и цело народно и државно биће.
Он је судбоносан зато, што је заснован на примамљивој и јевтиној лажи: обећава, замислите, свима и сваком рај на земљи!
Лаковеран свет, обузет материјалистичким жудњама а припреман да
заборави шта треба да буде напаћени Србин и увек свестан
хришћанин, без размишљања прихвата таква вашарска обећања.
Не постоји никаква средина.
Или ћемо бити Срби, свесни своје прошлости и аманета наших
отаца и прадедова, или – отпадници нације,
интернационалисте, тј. припадници некакве магле, грађани
белосветски, рушиоци живота и свега, без националног поноса,
без вере, без морала…“,
из посланице патријарха Варнаве о Српској Новој 1937. години
https://www.youtube.com/watch?v=1MTgInUR1UE
Улаз је бесплатан — излаз се плаћа.
А школовање би за сву Српчад требало да буде без новчане накнаде, као и здравство, војска обавезна, економија «да постоји».
Обрада земље као предмет у школи свакој и делатност рекреације и привреде (у породици).
Ово и данас постоји међу нама, али ређе.
Злоупотреба технике није пожељна, сложићемо се сви. Чак и кад под «злоупотребом» учитавамо различит смисао.
Смисао свега не одређујемо ми, свако по својој жељи. Злоупотреба је, опет, ствар наше слободе. Од и за.
Ових дана је (то баш) јасно скоро сваком.
Школа се свака плаћа.
(од ономад)
У време бомбардовања 99., сетићемо се, одговор у вицу, на питање „чим су Срби осветљавали пре свеће?“, био је
„сијалицом“.
“И не саображавајте се овом вијеку,
него се преображавајте обнављањем ума свога
да искуством познате шта је добро и угодно
и савршена воља Божија.”
Св. Павле, Посланица Римљанима 12, 2
У сарајевском окружном затвору 1942. године међу ухапшеним комунисткињама,
илегалкама, родила је једна од њих здраво женско дете. Кад је девојчици требало дати име, „крстили“
су је Лејла, јер је једна од њих тврдила да то на арапском језику значи: светлост, а то је било оно
што им је толико недостајало у њиховој мрачној ћелији. То име и то дете представљали су дуго
времена мало стварне светлости у затвору. Тек много доцније, кад је рат свршен и оне изишле на
слободу, сазнале су да су биле у заблуди, јер реч „лејла“ не значи на арапском светлост него,
напротив, мрак или мрачна ноћ.
(из Знакова поред пута, Андрића)
„Јешћете али се нећете наситити.“
„1. Библија говори само о моралном закону. То је закон који је Бог дао човеку и који је човек
примио од Бога. О неком другом закону Библија не говори ништа.
2. Овај морални закон Божји односи се на владање човеково у овоме свету. Овоме закону
циљ је био да држи човека изнад природе, а испод Бога; да га оспособи покоравати природу и
бити покоран Богу; да му не да ни да падне испод природе ни да се дигне (маштом) изнад Бога.
3. Први морални закон, који је Бог дао човеку, и најкраћи је. Он се састоји из две заповести.
Једна се тиче власти човекове над природом, а друга се тиче власти Божје над човеком. Прва
гласи: Рађајте се и множише се, и напуните земљу, и владајте њоме; и будите господари од
риба морских и од птица небеских и од свега звериња што се миче по земљи. А друга заповест
гласи: С дрвета од познања добра и зла, с њега не једи, јер у који дан окусиш с њега, умријећеш.
4. Ове заповести не издаје тело телу, нити тело духу, нити дух телу, него дух духу, или
духовно биће духовном бићу. А то значи, да обе ове заповести имају духовно морални значај.
Заповест о рађању и множењу односи се на духовно рађање и множење, које се на плану
физичком символише и изражава телесним рађањем и множењем. Заповест ова дакле означава
не физички закон него морални.
5. Као да Створитељ каже: Ја сам ставио у вас свој дух животни као семе. Потрудите се, да
то семе донесе род духовни и многи. Нека узрасте у вама дух истине и нека испуни сву земљу
тела вашега, тако да цело тело ваше постане духовно, и да урасли дух у вама покрије сву земљу
и завлада њоме. Када се у вама изврши потпуно духовно рођење и када се моји духовни таленти
у вама умноже и увеличају до савршенства, онда ћете ви бити богови над земљом као што сам Ја
Бог над вама.
6. Тако рођени и увеличани ви ћете бити господари над рибама и птицама и свим зверињем
на земљи. Јер ће вам се дати познање, да познајете духовни смисао свега тога, и да можете
читати истину у тим символима истине, и вечну стварност у временим сликама и приликама
њеним. То јест, знаћете стварни смисао свих твари око себе, и кроз то знање и познање
владаћете над свим. Јер се правом знању даје господарство и власт.
7. Ово је прва заповест првог моралног закона Божјег. Она представља свете дарове Божје
које је Бог даровао првом, безгрешном човеку, да их он обделава. Па као што ова прва заповест
указује на духовну стварност и представља морални закон, морални, а не физички, тако и друга.
Другом заповешћу Бог забрањује човеку да једе с дрвета познања добра и зла. Овом заповешћу
Бог је хтео да сачува човека од познања не добра него зла, од мешања добра са злом, од служења
два господара, како је доцније рекао Господ Христос; од дводушности.
8. Сва дрвета у Рају била су символ добара Божјих; дрво познања добра и зла било је символ
мешавине добра са злом; а змија је била символ зла. Бог је хтео, да првостворени човек уопште
не позна зло, ни мислима ни жељама ни делима, него да буде и остане добар и у добру.
9. Ова заповест је имала одбрамбени циљ. Бог је хтео, да том заповешћу одбрани душу
човекову од зла, чак и од једне отровне капи зла, која, помешана са добром, може да поквари све
добро. Бог није дао ову заповест човеку тирански, без образложења и без предочења последица
од неизвршења исте заповести. Јер у који дан окусиш од њега, умријећеш. Образложење је дакле
јасно.
10. Дрво је споредно; главно је заповест Божја, која је произашла од бриге Божје за човека,
као најузвишенијег створења свога на земљи, као живе иконе своје. Бог је могао, и мимо онога
дрвета, издати Адаму просту заповест:
Не тражи зло, не познај зло, не мешај добро са злом. Али Он је изабрао овај сликован начин
поуке, да би човек гледајући у оно дрво боље се сећао тада заповести Створитеља свога, а
доцније опет свога греха. Као што учитељ најбоље учи децу по сликама или символима, тако је
исто и Творац учио и упућивао Адама и Еву.
11. Обе ове заповести изражене су кратко тамо где се говори како Бог уведе створеног човека
у врт Едемски да га обделава и да га чува (Постања 2, 14). Прва заповест односи се на
обделавање, а друга на чување или одбрану. Обделавање њиве душе своје и одбрану исте — то
двоје ставио је Бог у дужност Адаму. Шта је требало више? Обрада и одбрана — шта треба
више?
Овај први закон дат је човеку безгрешноме, докле још није био окусио и познао грех, и докле се
смрт још није била уселила у његов живот. Тај и такав закон представља савршенство. Али се
човек, погазивши другу заповест Божју, измакао својевољно испод власти Божје, због чега се
измакла сва природа испод власти његове, и уздигла своју власт над њим. Тако је и прва
заповест постала неизводљива.“
Кад је Мали Милутин, у ЦИПУ, преузимао место Великог М, доводио је свештеника да окади. Ради сценског ефекта.
Да чујемо Бастовоја, о ефектима. И о благодати.
…“Сада, замислите овог данашњег младог човека у Питагорином Врту, где су новајлије ћутале прве три године. Јасно је да би нашег човека отерали Питагорејци као дивљака, у његовом првом иступању.“
http://borbazaveru.info/index2.php?option=com_content&task=view&id=4513&pop=1&page=0&Itemid=31
Tennessee Ernie Ford – 16 Tons (Go-Go Version)
https://www.youtube.com/watch?v=92arUrGVt6k
Добар текст!