Христос васкресе

Пише: Горан Даниловић

Невоља и несрећа промијени људе набоље. Невоља у ствари огласи оне великог и дубоког срца, оне склоне саможртвовању. Буде то прасак заборављене људскости у свакодневици.

На добро утврђеном Скадру, најстарији, уморени претходним крвима и животом, који је од рођења личио на смрт, јуришали су први да покидају жицу и отворе пут синовима и унуцима. Био је то пут којим се не одлази у слободу, него пут у „чистије” јуришање на смрт. Привилегија је у неким временима умријети тренутак прије оних које волиш. То је подвиг вјере, љубави и страха истовремено – за другог, за најближег.

Ономе који вјерује у Бога лакше је разумјети невјерујућег него овоме њега.

Вјерујући зна шта је невјера и носи се са њом у тишини и галами, дневно, ходајући, смијући се, плачући. Невјерујући је поштеђен властитог распињања – он зна да Бог не постоји, да су га „измислили убоги” како би им било лакше?

Невјерујући зна да је сам свој газда, а вјерујући се нада смислу дубљем од газдовања. Вјерујући тражи себе и Бога, а невјерујући само себе. Ипак, бићемо род најрођенији када се уморимо тражењем. Ко нађе себе, биће убоги. Ко се не нађе, остаће у себи.

Болести су нам заједничке, пририцали или одрицали Бога. Право на једно и друго даровано нам је слободом избора. Поробљен је по вољи и снази другога, а неслободан је властити избор. Болест је доказ да смо живи, теистички и атеистички доказ да Бога има или да га нема.

Хришћанство је обликовало свијет који познајемо снагом којом није нико и ништа прије тога. Морални принципи које је посвједочио Христос и отпечатио страшним страдањем на крају, обликовали су западни свијет, његову културу, етику и трајање до данас. У његовим последњим данима се показало да је невјеровати тако хришћански. Бољи од нас, најбољи међу нама, одрицали су вјеру у страху за живот. Најбољи међу нама, ученици над ученицима, потврђивали су своју вјеру и кушали сумњу стављајући руку у рану Христу. Речено је да ћемо такви бити до краја. И ево, тако је. Речено је и да ће на нама таквима бити сазидана тврђава. Покајање је врлина над врлинама.

Ничега модерног нема у невјеровању. Није то никаква супериорност знања. На Голготи, на оном малом сабору око Распетог били смо сви присутни. И тада нам је било дато да изаберемо, по слободи, а последњим ријечима и опроштено ако погрешно изаберемо, јер „ми не знамо шта радимо”. Најмање је било вјерујућих, као и данас. Било је равнодушних, оних који су све пожуривали, професионалних војника који су само радили свој посао, разбојника, праведника. Од тада смо се само размножили.

Пристојан човјек, који тражи само себе, никада неће извргнути порузи онога који се тражи другачије. Код нас, међутим, примитивизам појединца је по правилу помножен са значајем функције коју покрива, а која је, очигледно, многима једино вриједно у трагању за смислом.

Епидемија је диван изговор да из себе, свом силином, гурнете спутавану гадост, да повратите у лице свима пакост: „опасно је симболично узимање хране једном кашиком”!

Владино Координационо тијело указало је на могућу епидемиолошку бомбу. А пристојни људи би могли просто замолити или затражити од Цркве да без обзира на све не причешћује вјернике док епидемија не прође? Никада се не можемо разумјети, али, колико год и таква молба била несретна, јер је покушај суспендовања Бога, па самим тим и смисла, цијенила би се пристојност ријечи у казаном. Не! Причест је узимање хране? Причест је разметање прехрамбеним артиклима у доба опште кризе? Фуј!

Није дакле посриједи наш најрођенији, човјек забринут за здравље који не разумије туђе вјеровање, него непокајани бандитизам – ругање бољима од себе.

Ријетки су људи којима на вратима срца, у најтежим тренуцима страдања, у временима болести и ратова, не закуца нада. Шта је год, неко зрно вјере, макар вјере у побједу, дода снагу и упали праисконску ватру.

У видљивом свијету моћи милиони су убијеђени да невидљиви вирус зла доноси немоћ и смрт. У праву су. Ако, међутим, постоји само троје који вјерују да ће нас спасити невидљиво добро из чести видљиве љубави, разна координациона тијела обрушиће се на њих троје. Лакше је вјеровати невидљивом вирусу, него невидљивом Богу. Вирус кажњава и то одмах.

Када би Христу, свемоћна координациона тијела, снагом неког будућег усавршеног вируса, отела све Божанско и на оном Распећу оставила само Христа човјека, опет би био највећи који је ходио земљом, најбољи владар, владика и слуга који је икад живио. Зато и иновјерни поштују Христа човјека, ако им већ властити путеви трагања за смислом не дозвољавају да у њему виде и Бога.

Хришћанин не мора да се причести и никада неће прићи путиру ако је у њему симболика. Ми главе своје не приклањамо симболима и идолима него Смислу и Суштини. Много пута се постило, а да се није причестило. Овај наш вирусолики свијет не треба да се плаши епидемије која ће кренути из причесне чаше. Прије ће бити да је извор заразе огромно корито, па су посебне и дезинфиковане кашике само жалосни украс неизбјежне кончине.

На стадиону у Бергаму није било причести, али су потреба за спектаклом и за новцем, бахатост и баханалисање, скупо коштале навијаче Аталанте и Севиље, Италију и Шпанију, Европу, Србију, Црну Гору…

Хришћанске заједнице умију да воде рачуна о другоме, па и на своју штету. Плаћано је то катакомбама и овдашњим јамама. Свијет и координациона тијела треба да поведу рачуна о роштиљским заједницама на периферијама, мегалополиса и градова гдје се секуларни примитивци забављају пљувањем у даљ на старије људе, смијући се њиховом страху.

У кориту је проблем, то знамо сви. Можда другима не можемо доказати егзистенцију невидљивог Бога, и неухватљивост невидљивог вируса, али егзистенцију корита научно и научено можемо. У том доказу царује чиста опипљивост.

Невоља у ствари огласи оне великог и дубоког срца, оне склоне саможртвовању али и оне друге. Болести су нам заједничке, пририцали или одрицали Апсолута.

Има Бога – знали су то сви који су због нас зубима и рукама кидали жицу.

Не будимо искључиви – има и корита и координационих тијела. Христос васкресе!

(Аутор је посланик Уједињене Црне Горе)

Ивор: Дан

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: