Христосавље и србосавље у милосављу

Пише: Мишо Вујовић

Да сам ономад умро остао бих у незнању да постоји христосавље и србосавље, како претећим тоном запази Будванска одборница Анђела Ивановић и остаде жива. Разумео бих да је таква ступидност настала у некој другој држави, али претећи тонови и овакав вид примитивизма није безазлен у узаврелој авлији где доминира воља једног човека, који још није обесхрабрен у науму да, сатанизујући вековима присутну и признати цркву, васпостави Црногорску , чија посебност ће се огледати управо у обожавању његове личности као што је то пракса са оснивачима осталих религија. Млада одборница својој колекцији религиозне терминологије може придодати и милославље или милоклепје, што је много аутентичније од наведених кованица.

Црна Гора све више постаје земља апсурда и бисерно острво глупости. Крчка се као у босанском лонцу, криминалци бране полицију, исфрустриране политичарке редефинишу религијске појмове, ратни јастребови.

осуђују ратне злочине, нова власт гаца у блату згажених обећања, док се премијер упорно труди да суспендује сопствену личност. Борба за навлачење идентитета траје деценијама, уз потпуно одсуство морала. Срби немају право да остану Срби без “издајничког” префикса, док они транзитивни постају острашћени инквизитори својој изворној браћи. Црногорци су искорачили у интензивно самоотуђивање острашћено бранећи свој робовски статус у односу на Господара.

Фашистичко скандирање, испади јавних делатника, медијско распиривање мржње према Србима, већ одавно превазилазе појединачне инциденте. Колективна хистерија дивља друштвеним мрежама, распирују је поглавник и доглавници, свесни да пешчаник недодирљивости лагано цури и да га једино могу одложити масовни немири и изазивање крвопролића. Стога се тражи и најмањи повод да би се бомбардовало запаљивом реториком. Тренутно је “актуелан” темељни уговор са Српском православном црквом, коју суверенисти маркирају као “највећег негатора црногорске нације и осведоченог непријатеља црногорске државе”! Толико о захвалности!

Лажи у служби обмане грађана о наводној угрожености културне баштине, историје, идентитета, националне свести Црногораца део су стратешког плана стварања хаоса и притисака над ионако крхком парламентарном већином чије нејединство већ угрожава опстанак владе, што је појас за спасавање креаторима преврата.

Црна Гора је једина држава у којој се црквом баве безбожници. Заклети, окорели и декларисани атеисти. Њихови “духовни” очеви након победе револуције ритуално су стрељали и сахрањивали Бога, забранивши народу да се моли, слави славу, крштава и сахрањује са опелом. Сви који су посећивали богомоље, суочавали су се са санкцијама комунистичког режима, доживљавајући озбиљне реперкусије за непоштовање новог божанства – Комунистичке партије.

Свевидеће око партије – Озна, ослањајући се на традиционалну склоност Црногораца, манифестовану високом безбедоносном свешћу у време Аустроугарске, касније италијанске и немачке окупације, инфилтрирала се у сваки буџак. Напредна деца цинкарила су “затуцане” родитеље, ако су се, којим случајем, помолили Богу, запалили свећу, обележавајући крсно име или Божић у замраченом простору. Одлазак у цркву подразумевао је посебан третман и озбиљну опсервацију ОЗНЕ. У једном документу свевидећи Удбаш из Никшића, Лука Копривица, извештава претпостављене о праћењу Ђорђија Ђола Ђуровића из Страшевине, наводећи да често одлази у манастир Острог, где се састаје са игуманом Леонтијем Митровићем. Манастир Острог, као “реакционарно” легло, налазио се под константном присмотром УДБЕ, нез обзира на велики труд игумана Леонтија да покаже лојалност новим властима.

Примера о ухођењу верника, након Другог светског рата, има на претек, али и сарадника у редовима малобројног свештенства, нарочито међу члановима Свештеничког удружења формираног само за православни клир. Остале верске заједнице, осим у изнимни случајевима екстремнијег деловања, уживале су потпуну аутономију без узнемиравања или било каквих репресија према њиховим верницима.

Осамостаљењем Црне Горе у склопу међународног пројекта фрагментизације српског народа, започетог разбијањем Југославије, антицрквена власт у Црној Гори добија задатак да започне процес цепања Српске православне цркве, под изговором да свака држава има своју цркву – што је још једна крупна неистина бившег режима, чији ће лидер, Мило Ђукановић, изјавом да је Српска црква “ најопакији инструмент великосрпског национализма на који морамо одговорити снагом наше државе”, признати праве мотиве пројекта отимања епархија СПЦ у Црној Гори и формирања аутокефалне цркве.

Дакле, црква није само пазл у мозаику идентитета. Такву НВО организацију, примерену наведеном концепту, већ поседују. “Према свецу и тропар”, каже народ. Цркву стварају безмало три деценије од када су помпезно довели “митроносног” поглавара, рашчињеног архимандрита из Едмонтона, Антонија, алиас Илију Абрамовића. Након њега је на трон ступио,такође рашчињени, клирик Цариградске патријаршије Мираш Дедејић, кадар некадашње Савезне верске комисије, коју је контролисала Удба, планиран још седамдесетих да на престолу Цетињских митрополита, замени почившег митрополита Данила Дајковића. Како су се односи цркве и државе крајем осамдесетих нагло побољшали, црква је успела да поврати огроман део своје аутономије. План се изјаловио и на престо Светог Петра Цетињског је стигао, за Удбу неприхватљиви, митрополит Амфилохије Радовић, који успева да оживи замрли црквени живот у Црној Гори, обнови храмове, пробуди веру и врати утицај цркве у народу, какав није постојао ни у време књажевине и краљевине Црне Горе. Популарност цркве је огромна и ван је контроле режима, што је Господара навело да претњама и изгласавањем једног антицивилизацијског закона покуша да је потчини.

Међутим, народ, неспреман да брани себе, овог пута је устао у заштиту светња, отворивши Господару врата кроз која ће га испратити на депонију историје.

Све ово што се догађа подсећа на обраћење старог Хаџије Абдулаха ефендије двојици нових Хаџија: “Хаџије сте постали, а нељуди остали”.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: