Хрвати за Томпсона спремни!

Пише: Александар Апостоловски

Могао је Лука Модрић те 2018. године да позове било ког певача на свету и дошао би. Можда би само Мик Џегер био заузет. Лука је величанствени фудбалер, најбољи играч светског првенства када је Хрватска освојила друго место, звезда је Реал Мадрида и вероватно један од највећих светских фудбалера последњих деценија и као такав готово да може све.

Али на великој прослави у Загребу Лука и дечки су позвали Марка Перковића Томпсона да се придружи „ватренима” у отвореном аутобусу, загрлио га је, а онда су запевали, док је аутобус возио кроз непрегледну масу од аеродрома до Трга бана Јелачића. Не постоји славље хрватских спортиста, попут сребрних рукометаша недавно, које доводи до потпуне екстазе, ако на њима не запева злокобни и истовремено гротескни певач чији је надимак Томпсон. По пушкомитраљезу који је дужио као борац Чавоглавске бојне јединице Збора народне гарде.

Када један Лука Модрић, који је светска фаца, далеко моћнији од успутних политичара који су се мењали у Банским дворима и на Пантовчаку као премијери и председници, жели да чује уклете песме Марка Перковића, онда вест да је истински господар Хрватске, земље чланице ЕУ и НАТО-а, распродао јулски концерт на Загребачком хиподрому говори много више о данашњој Хрватској. Еуфорично хрватска државна телевизија извештава да ће се на Хиподрому 5. српња окупити више од пола милиона људи, да ће монтирање позорнице високе 30 метара трајати месец дана и да је кључни проблем који, ето, мучи европску Хрватску хоће ли се Томпсонови стихови и хард рок мелодија обогаћена народњачким трешом чути једнако код оних у првим и оних у последњим редовима.

Била је 1991. година када је Перковић, тада крезуб и млад, поручивао у песми „Бојна Чавоглаве”: „Чујте, српски добровољци, бандо, четници, стићи ће вас наша рука и у Србији”. Та песма је за Томпсона оно што је ванвременски хит „Ево ме поново” за „Вајтснејк”. Овај култни хеви метал бенд је узор певача који је експресно постао музички домољубни херој. Када је схватио да постаје хрватско музичко божанство, Перковић је отишао код зубара да попуни вилицу и избели зубе и тако редизајниран, 2025. године, оборио је светски рекорд. За његов концерт продато је више од 280.000 улазница за мање од 24 сата.

Ако ће готово сваки шести Хрват на хиподрому хорски узвикивати усташки поздрав „За дом спремни”, што је уводни стих „Бојна Чавоглаве”, што би значило као да неки фиктивни немачки певач узвикује у свом хиту „Зиг хајл”, нацистички поздрав Адолфа Хитлера, тај замишљени немачки певач и замишљена немачка публика провели би дуго година у затвору и били до краја живота изопштени из јавности. Ако би се држали просте математике, тог фиктивног нацистичког немачког певача слушало би готово 10 милиона фиктивних Немаца, што је, једноставно, незамисливо. Али оно што је језива фикција у Немачкој, стварност је у данашњој Хрватској. Томпсон, уосталом, није узалуд забрањен у Немачкој, Холандији, Швајцарској, Словенији, јер се сматра промотером нацизма и усташтва. Управо то је тражила јеврејска и српска заједница још 1991. године у Хрватској, чим се појавила његова демо касета. Срба и Јевреја у Хрватској данас готово да нема. Остао је Томпсон!

Покушај хрватских аналитичара и осталих мудраца да релативизују феномен певача је узалудан. Чак га и пореде са Александром Пријовић, која је покорила својим концертима најпре Загребачку арену, а потом и читаву Хрватску. Међутим, нема ништа спонтаног у ономе што се догађа кад Марко Перковић изађе на позорницу. Нема ничега случајног, ни невиног. У тој масовној хистерији не чује се само ехо музике која ствара опсесивну енергију. Ту се крије нешто далеко дубље, укорењено у срцима људи који долазе – попут ритуала, попут вере која не познаје сумње. Многи кажу да је то само забава, само још један концерт. Али то је много више од тога.

На позорници, Томпсон није само извођач – он је свети јунак, херој у причама које имају своју мрачну, али неупитну лепоту за оне који јој верују. Његове песме се не односе само на љубав, рат и домовину. Оне су проклете, јер осликавају нацистичку прошлост која никада не би смела бити заборављена ни опроштена. Томпсон такође није само обични манипулатор, иако се може говорити да свакако користи симболе и иконографију усташтва као инструмент за стицање популарности и неслућене лове. Међутим, да би се схватио стварни смисао његовог трајања и енормног раста популарности, морамо га гледати као више од пуког трговца симболима. Томпсон је народњачки идеолог, али не онај наивни, већ онај чији је циљ обликовање колективног идентитета кроз мрачну призму национализма, која није тек политичка пропаганда, већ савршени идеолошки пројекат.

Зато његова музичка продукција није ни случајна, ни банална. Иза тих народних мелодија, које на први поглед делују као једноставан израз патриотизма, стоји дубоко укорењена идеја о „очувању националног достојанства” кроз повратак у прошлост, у време које је, према његовом виђењу, било „велико”. А то време, то Томпсоново славно време, било је усташко време, када је на власти био усташки поглавник Анте Павелић и његови поданици који су носили нацистичке симболе Независне државе Хрватске, прекривајући крвљу Јасеновац и остале логоре смрти.

Томпсон је постао политички наратор европске Хрватске, прикривајући под шминком народног рока злокобну историју коју слави и преноси даље, с концерта на концерт, са уха на ухо, са колена на колено. Његове песме постају колективни ритуал за оне који траже народњачку мелодију која им омогућава да се повежу са прошлим, јединственим патриотизмом. Иако, у контексту људских вредности, то није ништа друго него глорификација нацизма, Томпсоново деловање се провлачи кроз веће, много шире друштвене слојеве. Он се не бори само за публику, он се бори за прошлост и за њено прилагођавање савременим политичким нормама.

У Томпсоновој музици увек постоји то тренутно уживање, та јединствена нит народњака који има моћ да покрене масе. Али истовремено, кроз те песме он гради темеље једног мрачног идеолошког система, оног у којем се борбе из Другог светског рата, идеологије фашизма и нацизма изједначавају с „борбом за слободу”. Он је отуда много више од идеолога и то не било каквог, већ оног који се користи народним мелодијама како би ширио нешто далеко опасније од пуке политичке пропаганде. Он шири мрачну визију нацизма која у његовој интерпретацији постаје не само дозвољена већ и пожељна.

Да ли је Томпсон државни пројекат или је тај, наизглед прости, народни пророк, постао диригент хрватског друштва, истински поглавник-народњак који користи народну музику као мост између прошлих и данашњих политичких светова, креирајући мит „хероја” који је, у ствари, слика пораза и геноцида?

Томпсон не користи усташку иконографију и идеологију зато што је необразован. Напротив, он је њен гласноговорник и вођа који иде даље од пуке манипулације, обликујући душу хрватског народа у мрачном и опасном правцу. Он је борац за прошлост коју масе и даље нису спремне да забораве.

Тај талас застрашујуће носталгије упућује на кључно питање и оно се не односи на то шта Томпсон представља на сцени, већ шта његова музика значи у ширем друштвеном контексту. Како је могуће да у 21. веку песме које славе усташки режим и ратне злочине још увек имају огромну, а сада и неслућено велику публику? Да ли су људи који певају те стихове заиста само жртве мрачне политике? Или је друштво које допушта да морбидне ноте страшне прошлости постану песма будућности једнако злокобно? Можда никада нећемо сазнати ко је настављач те језиве традиције, баш као што се питао новинар немачког листа Михаел Мартенс, који је направио интервју са Томпсоном:
„Домаћин је био пристојан, ненаметљив и пријатан. Неко кога бисте пожелели да имате као комшију – докле год причате о времену и деци. Али не о историји и политици. У том тренутку се Перковић претвара у Томпсона. Он се представља као безопасни хрватски патриота, али он то није. Он испод свог белог прслука носи црну кошуљу”, написао је Мартенс за лист „Франкфуртер алгемајне зонтагсцајтунг”. Овај интервју је пренео Дојче веле.

Шта је Мартенса навело да то закључи? Поставио је Томпсону једноставно питање како оцењује историјску улогу Анте Павелића. Томпсон му је одговорио: „То желим да задржим за себе.” Наравно да се Мартнес запитао како бисмо процењивали неког уметника, којег прати сенка десничарског екстремизма и који би овако одговорио на питање шта мисли о Хитлеру.
У томе и лежи суштинска разлика између познавања прошлости и допуштања да она обликује нашу садашњост и пројектује будућност. Томпсонов проблем није у томе што пева, него што се његов глас још увек чује у времену у којем би требало да буде давно заробљен у прошлом веку. Али хрватски глазбени укус одјекује и поручује – за Томпсона спремни. Дух из боце давно је пуштен и на бини високој 30 метара певаће пред пола милиона људи који су у трансу, месецима пре него што су одјекнули први тактови неталентованог уметника. Не потцењујте га. Један, сличан њему, постао је фирер!

(Политика)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: