Хрватска у вјековном вртлогу “оца домовине”!

Ако желимо потражити узроке крајње необичног и неадекватног понашања хрватске политичке и идеолошке елите, оне која доминира хрватском јавношћу у континуитету преко стотину година, вјероватно је прва тачка од које се почиње та прича- личност која се у Хрватској третира као “отац домовине”, па и “отац хрватске нације”.

Наравно, ријеч је о Анти Старчевићу, рођеном у Житнику крај Госпића 23. маја 1823. године— преминулом у Загребу 28. фебруара 1896. године. Хрватском политичару и идеологу хрватског национализма, који је сулудим мислима, тумарањима и жестоким контраверзама, као и отвореним расизмом озрачио дио хрватске интелигенције посебним видом лудила, и пројектовао га кроз вријеме све до данашњега дана.
Старчевић је пакленом мржњом мрзио Србе

Томислав Томо Маретић, савременик Анте Старчевића, иначе познати хрватски филолог и језикословац, рођен у Вировитици  13. 12. 1854 – преминуо у  Загребу 15. 1. 1938, године), је о њему писао следеће: „Старчевић је пакленом мржњом мрзио Србе и ту мржњу три деценије уливао у велики део Хрвата“. (Томо Маретић, Српски књижевни гласник, Београд, 1892. године, књ. 5., бр. 8. стр. 569.)

Збиља, ако погледамо дјеловање хрватске политичке елите у два свјетска рата, ратовима деведесетих година прошлог вијека, као и у међувременима тих ратова, изгледа да је коначна побједа екстремистичких идеја Старчевића у хрватским просторима више него очигледна.

То је показала и демонстрација хрватске неартикулисности, и вишевекторног шовинизма, пред свјетском јавношћу  на недавено завршеном Свјетском првенству у фудбалу, одржаном у Русији.

Неадекватно понашање хрватске предсједнице Колинде Грабар- Китаровић у ложи, фудбалера у свлачионицама, провала шовинизма на дочеку хрватских фудбалера у Загребу, само су потврда те зле линије неразборитости и сулудости, која је чак и један сјајни спортски успјех Хрватске као од шале бацила лицем у блато.

Штета коју хрватски народ добија као резултат тога тумарања је немјерљива. И то виде сви, само не виде незнавени ликови опчињени злодухом давно мртвог Анте Старчевића.

Управо зато је неопходно вратити се по траговима, и у наставцима испричати цијелу причу од самог почетка. А почетак рађања те зле идеолошке силе, која као магија и данас суверено влада Хрватском, се десио у осамнаестом вијеку.

Анте Старчевић: “Славосерби су… скот гњуснији од икојега другога”

Анте Старчевић је, у идеолошком смислу, био абнормални расиста и темељно болесни шовиниста који је, на примјер,  Србе или Славосербе отворено називао “смећем од народа”?!

У  дјелу „Писма Магјаролцах“, Старчевић каже: ”Славосерби су сужањска пасмина, скот гњуснији од икојега другога. Узмимо у човеку три ступња савершенства: ступањ животиње, ступањ разбора, и ступањ ума, душевности.

Славосерби нису подпуно достигнули ни најнижи ступањ, а из њега не могу се дигнути. Они немају свест, …не могу мучат ни лајат, мироват ни скакат, него се у свему владају како им њихови пастири одређују”.

У складу с тим ставом Старчевић је предлагао следеће: „Србе треба ставити ван закона. Ту је судија и овершитељ сваки који је и бесно пашчета”, па и ово-  „Та пасмина треба да буде из народа истребљена“?!

Да су те идеје Старчевића о истребљењу Срба,  гдје сваки Хрват може бити “судија и извршитељ”, програмирале хрватско понашање у даљем току историје- показала су потом звјерства аустроугарских војника хрватске националности над српским цивилима у Првом свјетском рату,  злочини НДХ у Другом свјетском рату, али и у одређеној мјери- злочини хрватске војске у ратовима деведесетих година прошлог вијека.

Да се, којим случајем, десило да су таква звјерства хрватске оружане формације било када кроз историју направиле према Аустријанцима или Мађарима, велико би питање било- у којој мјери би хрватски народ преживио одмазде, које би им природно сљедовале?

Паралеле злочина кроз два примјера

Ипак, сва казна за злочине које је починила НДХ на Србима се свела на двије  обимом невелике одмазде, једне четничке, а друге партизанске.

Рецимо, хрватски историчар Звонимир Деспот, иначе новинар, уредник и колумниста Вечерњег листа из Загреба, је у свом ауторском тексту “Четнички злочини у Хрватској у Другом свјетском рату (1941.-1945.)” навео следеће: “Истраживање људских губитака Хрватске, а које је проузрочио четнички покрет у Другом свјетском рату, показује да је убијено око 2.000 до сада утврђених особа хрватске националности”.

За поређење, августа 1942. у Јасеновцу је убијено дупло више српских цивила за само једну ноћ.

Наиме, ради се о случају када је извјесни Јерко Маричић, један од најогрезлијих усташких главешина, послао на клање у Градину око 4.000 људи. Пред почетак масакра, четворица кољача су се опкладили су се ко ће заклати више логораша.

О томе томе шта се десило,  свједочио је један од најкрволочнијих јасеновачких кољача- Жиле Фрковић, алијас Миле Фригановић, којисе послије клања обратио јасеновачком психијатру др Недељку Зецу.

Причу је отпочео овако: “Обузео ме те вечери неки необични занос; чинило ми се као да сам на деветом небу” – исповиједао се он после клања јасеновачком психијатру др Недељку Зецу, и наставио: “Никад у животу нисам осјетио такво блаженство, и већ послије неколико сати заклао сам 1.000 људи, док су остали једва стигли да закољу по 300 – 400.

Вукашин од Клепаца – Ради ти, дијете, свој посао!

Фрковић је причу продужио овако: “И тада, док сам био у највећем заносу, случајно сам бацио поглед у страну и ту угледао једног постаријег сељака који с неким несхватљивим миром стоји и спокојно гледа како ја кољем и како се жртве у највећим мукама претурају. Тај његов поглед некако ме пресјекао: учинило ми се као да сам се из оног највишег заноса наједном скаменио и нисам могао да се макнем.

Затим сам отишао до тог сељака и од њега сазнао да је он неки Вукашин од Клепаца код Чапљине, коме су у кући све поубијали, а њега с неких шумских радова послали у Јасеновац. Он је све то говорио с неким недокучивим миром, који је мене теже погађао него сва стравична кукњава око нас.

– Гледајући и слушајући га, у мени се наједном разбуктала жеља да му мир и спокојство разбијем најсвирепијим мучењима и да у његовим мукама, болу и копрцању повратим занос и блаженство уживања.

Издвојио сам га и ставио на један пањ. Наредио сам му да викне: „Живио поглавник Павелић!“, а ако то не каже да ћу му одсјећи ухо. Вукашин је шутио. Откинуо сам му ухо. Није рекао ни ријечи. Поново сам му рекао да виче „Живио Павелић!“ или ћу му откинути и друго ухо. Он је и даље шутио. Откинуо сам му и друго ухо. Вичи „Живио Павелић!“ или ћу ти откинути нос. А кад сам му и по четврти пут заповједио да узвикне „Живио Павелић!“ и запријетио да ћу му ножем извадити срце из груди, он ме погледао и, уперивши поглед некако кроз мене и преко мене, полако и разговјетно ми је добацио:

– Ради ти, дијете, свој посао!

Од свега, те његове посљедње ријечи потпуно су ме избезумиле, скочио сам и ископао му очи, исјекао му срце, преклао грло од уха до уха и ногама га сјурио у јаму. Али тада је и у мени нешто препукло и те ноћи нијесам више могао да кољем. Перо Брзић је побиједио, јер је заклао 1.350 логораша, и ја сам му без ријечи платио опкладу. Од те ноћи немам више мира.”

Малене одмазде за страшне злочине

Податак да су за једну ноћ четворица усташких кољача поубијала дупло више српских цивила од читавог четничког покрета за вријеме Другог свјетског рата, када се ради о хрватским цивилима-  говори све за себе.

На другој страни, вишеструко већу одмазду за злочине НДХ су направили Брозови комунисти. Што се тиче обима те одмазде,  везане за дешавања у Блајбургу, цифре се крећу у спекулативном распону од, наводних 10.000 до 600.000 убијених Хрвата. Наравно, распон у оцјењивању броју жртава је последица чистих политичких манипулација новог времена. 

Ако се мора нећи нека објективна процјена, вјероватно се мора узети у обзир мишљење Славка Голдштајна, покојног хрватскогисторичара, публицисте, новинара, сценаристе и политичара, јеврејског поријекла, коју је он изнио  у интервјуу Фералу. Његова цифра је да се радило о 20.000 пострадалих, при чему је истакао “да су страдали највише припадници Црне легије који су покушали неки отпор, а да су егзекутори су припаданици ОЗН-е”.

Опет, процјена Владимира Жерјавића, покојног хрватског економисте, демографа и стручњак УН-а,  извршена 1990 године- је била да је на Блајбургу побијено 36.000 Хрвата.

Која год да је цифра у питању, мора се констатовати да је одмазда за злочине које је починила НДХ, и са партизанске и са четничке стране- била ништавна.  Па чак и занемарљива у односу на злочин који се десио у НДХ.

Реакција хрватске јавности према тим одмаздама за злочине НДХ је увијек била негативна. При чему, нико од њих не каже- а како се одговара за злочине тога типа, ко за њих одговара и како?!

Да ли су, можда, побједници требали привременом руководству Хрватске  наредити да сами изаберу и предају таоце хрватске националности, све по сопственом избору. А који ће по броју, старосној и полној структури одговарати броју Срба побијених у НДХ. Па да тих наколико стотина хиљада Хрвата управо побију црнокошуљаши са Блајбурга, онако како су побили Србе, те се тако изврши космичка правда?!

А потом, те исте црнокошуљаше, послије обављеног посла-  лагано отпустити кућама, да носе и покоље и одмазду на својој савјести, и пред својим народом! Или како?

Јер, Њемци би за такве ствари освету предимензионисали, те је “одрадили” по систему „100 за једнога убијеног Њемца“. Мађари би бацили под лед исту цифру потенцијално убијених Мађара.  Англосакси би градове сравњивали, као што су то урадили с Дрезденом, или бацили разорне бомбе као на Хирошиму и Нагасаки!

Зли код утицајног дијела наводне “елите”

Ипак, реалност је таква да преовлађујући дио хрватске јавности сматра да страшни злочини против Срба у НДХ нису давали право оштећеној и раскубаној страни на одмазду! А одмазда је у дотичном случају била закономјерна категорија!

Потпуно очекивана, неминовна, па чак се може рећи и праведна-  као нешто што се подразумијева!

Осим тога, за злочине у НДХ нису  у првом реду криви Њемци, нити прије свих Павелић с усташама, већ тадашњи несумњивии лидер хрватског народа Владко Мачек.

Мачеку, који је имао потпуну контролу над хрватском елитом,  Хитлер је нудио власт у НДХ, и то неколико пута.

Он је то стално одбијао, иако је својевремено пријетио хрватским устанком кнезу Павлу- уколико се кнез не одлучи за потписивање Тројног пакта.

Владко Мачек је могао стати на чело НДХ и направити нормалну марионетску државу, али није! А није то урадио- јер је Анте Павелић испуњавао жеље мрачне стране личности Владка Мачека!

Нема сумње, злодух Анте Старчевића једнако је био присутан у хрватској елити тога времена, на челу са Мачеком, као и код Павелића и његових крволочних бандита.

Идеологија као судбина

И тако, у овом тексту је направљен осврт на само једну екстремну тезу манијакалног Старчевића, признатог “оца хрватске домовине”, чије зле мисли су лебдјеле над свим злочинима које су хрватски представници починили у последњих стотину година.

И што је најинтересантије, и данас се њихов ехо може видјети у доменима реалне хрватске политике. Зато ће се у наредним такстовима морати направити осврт и анализа неких других ставова дотичног Старчевића, и њему сличних адских идеолога тога времена.

А Хрватска ће се кад тад морати суочити са свим тим, јер то тако даље не иде!

С таквим фрустрацијама, идеолошким и политичким подмуклостима, које сада носи, Хрватска нигдје није приспјела, па макар више никад у будућности не поновила то што је у прошлости радила.

Она је данас земља у дубоком дужничком ропству, темељно економски разорена и с масовним одсељавањем становништва.

Скоро је сигурно да је зли дух Анте Старчевића у овом времену добио „нову функцију“, те постао димна завјеса којом пљачкаши Хрватске могу “само радити свој посао”.

Тај злодух пуном снагом сада ради против народа из којег је поникао. А можда је то та асиметрична одмазда, која долази извише- за почињени хаос, ко то зна?!