Хрватски историчар: Док Ватикан пере руке од Степинца Хрватска глорификује злочиначку НДХ

Најгрубље пријетње од усташких носталгичара ових је дана добио истакнути хрватски историчар др Хрвоје Класић, који готово да је „последњи Мохиканац“ хрватске љевице који указује на кобне последице све агресивнијег национализма и шовинизма који разара Хрватску. У разговору за „Новости“, Класић каже да Хрватска није правна држава све док улице носе имена усташких министара и док се „За дом спремни“ проглашава старим хрватским поздравом.

* Како је могуће да се у Хрватској екстремни националисти враћају на идеологију НДХ, државе за време које је Павелић распродао добар део Истре и Далмације?

– Студентима говорим да када се чује у Далмацији да неко виче „За дом спремни“ и велича НДХ, да су то проиталијански елементи, јер подржавају режим који их је поклонио другој држави. Како можете да будете патриота, а величате режим који је допустио да Италијани узму Истру и Далмацију. Најгоре ми је, ипак, што заборављамо историју, оне храбре партизане који су са пуно ентузијазма одлазили у рат, док са друге стране неки покушавају да величају режим у којем су усташе дошле на власт захваљујући туђој сили, Њемцима и Италијанима.

* Заборављају да је ријеч о усташким кукавицама који су убијали, али и побјегли када је партизански покрет побиједио?

– Управо тако, треба се присјетити само Загреба из 1945. године. Вођство НОБ је размишљало како ће ићи улазак партизана у град, хоће ли бити отпора, а усташе су отишле како су и ушле: кукавички, у окриљу ноћи, да нико не примјети. Готово без испаљеног метка су напустили град и државу коју су сањали. Покушава се глорификација злочиначког режима који је почивао на расним законима и геноциду над онима који нису Хрвати. А то је некима данас образац и идеал храброг Хрвата.

* Да ли је тај повратак усташлука у Хрватској стратегија да се заплаши оно мало Срба који су остали?

– Усудио бих се да кажем нешто друго, а то је да то порука свима онима који се не уклапају у образац пожељног Хрвата. Срба готово да више нема, њих застрашују графитима и премлаћивањем, то је постао дио неког, да кажем, фолклора. А много већи проблем у Хрватској представљају људи попут мене, Хрвати који указују на катастрофалне последице хрватског национализма и шовинизма, проблематичност конзервативно католичке револуције. У Хрватској је све супер ако си Хрват, католик и члан ХДЗ или неке друге десне странке, али ако то ниси, онда настају проблеми.

* У Ватикану је папа који се грози национализма, а у Хрватској дио клера и даље сања повратак „ендехазије“?

– Ситуација у Католичкој цркви у Хрватској је дуго таква. Треба се сјетити времена из шездесетих, када је био папа реформатор, Павле Шести, који је пружио руку сарадње и комунистичким државама као што је била Југославија. Понашање хрватских свештеника било је такво, поготово оних у емиграцији, да су величали Павелића и НДХ. Када је кардинал Тисеран, који је припадао том реформаторском покрету из Ватикана, дошао 1967. године у Загреб служио је у катедрали мису сам, јер хрватски свештеници нису жељели да му се придруже. Папи Павлу зато је написао: Они су и даље у неким прошлим временима.

* Утисак је да су данас хрватско-српски односи на најнижој тачки од деведесетих?

– Мислим да је заправо супротно, јер сматрам да су односи Хрвата и Срба, обичних људи, све бољи, а истовремено односи хрватских и српских политичких елита као да стоје у мјесту и не мичу се из деведесетих. Расте број Срба који долазе у Хрватску, као и обрнуто, сарађују умјетници, глумци, спортисти… Људи имају користи од сарадње, заједничког наслеђа које имамо, чињенице да говоримо истим језиком. Политичари очито не виде те предности и када слушате хрватске или српске министре, имате утисак да су ти односи све лошији. Јесу међу њима, али на срећу, народ их не слуша.

* Када је ријеч о Алојзију Степинцу, очекујете ли да ће га папа Фрања прогласити светим?

– Нисам позван да у име институције, Католичке цркве, говорим да ли је неко по њиховим критеријима заслужан да постане светац. Као историчар, често сам се изјашњавао о Степинцу и мислим да је његово дјеловање контроверзно. У највећем броју случајева није такво какво се показује на једној или другој страни. Идемо из крајности у крајност, за Србију је он ратни злочинац, што није тачно, а у Хрватској га доживљавају као највећег антифашисту који се борио против НДХ, што није ни близу истине. Ради се о особи која је доносила низ лоших и неке добре одлуке.

* Оно што се наслућује из става Ватикана је да ће одлука о Степинцу бити препуштена неком другом папи?

– Од смрти Алојзија Степинца папа Фрања је шести који није донио одлуку да се спроведе канонизација. Степинац је умро 1960. године и одлуке нема до данас, и чини ми се да Ватикан и даље калкулише. Имам осјећај да би такав потез продубио антагонизам између католичког и православног становништва, Хрвата и Срба, и очито да није све баш тако јасно, како се у Загребу наглашава.

Прочитајте још:

Лист ,,Дубровник“ 1902: Отуђили нас од нашег славног српског поријекла и унијели раздор међу браћом

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: