Хрватски удар на Србију

Водећи хрватски дневници „Јутарњи лист” и „Вечерњи лист“ оптужили су јуче Србију за илегалан извоз оружја у Судан. Тачније, оптужили су Слободана Тешића, кога загребачки „Вечерњи лист” представља као финансијера Српске напредне странке и на првој страници објављује слике Тешића, председника Србије Томислава Николића и првог потпредседника Владе Србије Александра Вучића.

Спектакуларну вест о наводној заплени оружја у ријечкој луци (вишецевни ракетни бацачи калибра 122 мм и ракете ваздух–ваздух) није званично потврдио ниједан хрватски државни орган, али је свеједно тврдња била довољна да се отвори нови балкански политички трилер. Председник српске владе Ивица Дачић, кога је вест затекла у Сарајеву, одбацио је могућност да иза наводног шверца стоји држава Србија, рекавши да се „зна на који се начин званично тргује оружјем и какви се поступци морају спровести” и да нема информације о томе да би неко из Србије могао бити повезан са тим оружјем.

Хрватска медијска сензација временски се поклопила са најавама великих послова које Србија очекује у Либији и Уједињеним Арапским Емиратима, а долази и недуго после компромитујуће афере у којој се обелоданило да је Хрватска, са знањем Вашингтона, илегално наоружавала побуњенике у Сирији противно прокламованој политици Европске уније.

На први поглед, логика хрватских листова на слабим је ногама: да би неко оружје произведено у Србији, или у власништву Србије, изашло изван граница Србије, потребна је сагласност Министарства одбране, Министарства спољних послова, мишљење МУП-а, где БИА даје свој став, а на крају потребна је и дозвола Министарства спољне и унутрашње трговине и телекомуникација, која, заправо, обједињује све претходне сагласности и дозволе. Пре тога извозник оружја мора да презентује сертификат „енд јузер“ (енд усер), односно тачно означено име државе и седиште купца – крајњег корисника извезеног оружја.

Да би то оружје прошло од српске границе до ријечке луке, МУП Хрватске мора да изда транспортну дозволу, која се опет издаје на основу сагласности Министарства одбране и Министарства спољних послова Хрватске. У транзиту се таква роба обавезно превози уз строгу полицијску пратњу. Писање „Вечерњег листа“, по коме је „од четири до десет контејнера са оружјем већ отпловило“, није много вероватно јер испада да царина на хрватској граници не ради ништа. Под претпоставком да српска царина не ради ништа, или да „жмури“ на илегалан извоз оружја, шта су онда радили наши суседи? Где им је будност?

Ова афера може врло брзо да се разјасни, штавише држава Србија мора сада да инсистира на комплетном разјашњењу целе приче и њеној позадини. Да видимо је ли заиста нека фирма из Србије прошверцовала десетак контејнера са оружјем преко Хрватске све до ријечке луке. То се мора потпуно разјаснити, иначе је ово удар и на државу Србију и на њену војну индустрију.

Што се тиче Слободана Тешића, чије се име везује за скорији узлет српске наменске индустрије, он је већ годинама на тапету хрватских, босанских, па и неких српских медија. Имао је потписане предуговоре у вредности од 50 милиона долара за извоз српског оружја у Либију у време када Либија није била под санкцијама ни УН ни ЕУ, у време када су председник Србије и министар одбране били у посети Гадафију. Тај посао на крају није прошао јер је тадашња власт форсирала државну компанију за извоз оружја. Либијци нису хтели да послују са нашом државном компанијом, па је Србија тако изгубила 50 милиона долара.

У то време настала је и мистификације Слободана Тешића, као човека „без лица и без фотографије, човека са потернице Интерпола и са црне листе УН“, до тога „да је извоз оружја у Либију зауставила БИА“. Тешић је оптуживан и за илегалан извоз оружја у Либерију 2003. године. Његова фирма је испоручила оружје Нигерији као крајњем кориснику, када та држава није била ни на каквој црној листи УН. Од неколико хиљада пушака из тог товара извезеног у Нигерију, 67 пушака доспело је у Либерију у којој је тада беснео грађански рат. Извозна документација је била јасна у томе ко је крајњи корисник робе, али Савет безбедности УН у Резолуцији 1521 из 2003. у параграфу 4 спомиње и Слободана Тешића уз још 46 лица оптужених за извоз оружја у Либерију. Забрањен им је улазак на територију Либерије, али Србија се у тој резолуцији није спомињала. Ипак, Други општински суд у Београду покреће 5. 9. 2003. истрагу против Тешића, да би правоснажном одлуком од 8. 2. 2005. заменик тужиоца у Другом ОЈТ у Београду обавестио истражног судију Дениса Бећирића да одустаје од даљег кривичног гоњења против Слободана Тешића.

Фамозни Тешић се онда као комерцијални директор запошљава у компанији „Мелвале“, са адресом у улици Тадеуша Кошћушка 56 у Београду, а чији је директор и одговорно лице Небојша Шаренац. Компанија има дозволе и лиценце државе Србије за промет наоружања и војне опреме, уредно плаћа порез и доприносе. „Тајанствени“ Тешић добија дозволу Министарстава одбране и спољних послова, необавезујуће позитивно мишљење БИА односно МУП-а и коначну извозну дозволу Министарства за економске односе са иностранством за извоз српског оружја и муниције у Јордан 2006. Три дозволе, бројеви 000067, 000066 и 000051 од 20. 3.2006. са потписом Ане Благојевић из Министарства за економске односе са иностранством. Укупна вредност посла око 235.000 долара. Извозник компанија „Мелвале“ из Београда. Министарство одбране Србије склапа са фирмом „Мелвале“ уговор од 28. 11. 2008. о испоруци резервних делова за ремонт РТС ПВО који се набављају из предузећа „Космос“ из Бањалуке. Вредност посла 43.829,27 евра, на обавештењу потпис заступника начелника Управе за снабдевање пуковника др Срђана Новаковића. Војска Србије је чак платила компанији „Мелвале“, а онда је „неко“ све то блокирао. Испада да у војсци тада „нису знали“ са киме послују?

После неколико година Слободан Тешић склапа предуговор са владом Јемена, која жели да у Србији купи оружје у вредности од 75 милиона долара. Из Јемена стиже многобројна војна делегација те државе. Јемен није ни на каквој листи санкција: ни УН, ни ЕУ, ни САД, ни Русије. Јемену оружје продају и Руси и Американци и Французи и Белгијанци… Компанија Слободана Тешића плаћа авио-карте и боравак делегације Јемена у Србији. Министарство одбране Србије дозволило је тада јеменској војној делегацији да обиђе српске војне фабрике и складишта наоружања. Када је Тешић касније тражио дозволу за извоз српског оружја у Јемен, није је добио. Рекли су „да се нису стекли услови за извоз“. Истовремено, наша државна компанија нудила је извоз тог истог оружја у Јемен. То се зове монопол на српски начин. Шта се после догодило. Ништа, Тешић је у Јемен извезао оружје из Белорусије и Украјине, пошто тадашње власти у Београду нису хтеле да му издају дозволу, а Србија је остала без 75 милиона долара. Због тог извоза Бугари су цинкарили Тешића америчкој амбасади у Сани, јер је бугарска фирма изгубила тај посао на тендеру, то је завршило и на Викиликсу, па су наша и босанска штампа писале глупости о „илегалном извозу српског и босанског оружја у Јемен“. При томе ни метак из Србије није отишао у Јемен. И како извоз оружја у неку државу може бити илегалан ако се поседују све извозне дозволе, и ако држава купац није ни под каквим санкцијама?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: