Хуманитарна фондација Банка хране из Подгорице престаје са радом

Након десет година постојања хуманитарна организација Банка хране из Подгорице престала је са радом. Ријеч је о Фондацији чији је рад био заснован на строгом волонтeризму, а која је помогла велики број социјално угрожених породица и појединаца. На њеном челу, пуних 10 година и 10 дана била је супруга једног од лидера Демократског фронта Небојше Медојевића, госпођа Марина Медојевић, због чега је рад ове Фондације био у великој мјери саботиран од стране актуелног режима.

Стога, преносимо интегрално саопштење ове Фондације:

Марина Медојевић у име Банке хране је из карантина у Сутомору, све вријеме радила за Банку хране од 08ч до поноћи, иако су се многи медији оглушили о чињеницу да је ова хуманитарна организација прије десетак дана обиљежила 10 година постојања. Не само постојања, пуког. Ту су породице и породице којима је пружена материјална, и не само материјална помоћ. Банка хране, заснована на волонтеризму, увијек је представљала оно што држава нема- социјални програм. Наравно, без помоћи државе, многе године.

Сума сумарум: 10 година и 10 дана Банке хране; од чега су 14 радних били из карантина.

„Дала сам најбољи дио себе социјално угроженима читаву деценију. Посљедњих 14 дана било је из карантина, Дома солидарности у Сутомору.
Каква симболика!
Ово је до сада била Банка хране, а ја настављам даље као индивидуалини хуманиста!”

Банка хране није људима била само подршка у одржању живота путем хране и хигијенских средстава, већ је била утјеха. Држава је адреса. Није у реду да терет сиромаштва подносе годинама осиромашени грађани. Помажу они који имају мало више од ових којима помоћ треба. Богати неће ни да прочитају молбе за помоћ.

У ситуацији епидемије корона вируса и у условима карантина обиљежавамо десет година рада Банке хране. Ово саопштење било би једини вид обиљежавања јубилеја и у редовним условима, јер Банка хране нема финансијских могућности за било што више. А и када би имали, радије би мјесто банкета и званица, новац подијелили онима који немају оброк, него стали у исти кош са онима који својим скупим прославама провоцирају огроман број сиромашних грађана. Ми данас у Црној Гори у дијелу социјално одговорне политике нажалост мало што имамо за славље.

У марту, давне 2010. године ја и двадесетак људи смо се окупили како би пронашли начин да помогнемо људима у стању социјалне потребе. Регистровали смо се 30. марта под називом: „Хуманитарна фондација, Банка хране Црне Горе”, и закорачили путем хуманости.
Волонтеризам је кроз Баку хране у правом смислу живио 10 година (сви без изузетка смо били волонтери). А посебно је значајна наша мрежа добра коју смо формирали за деценију рада. Чињели су је сви добри људи који су помагали онима који имају мање од њих.
Њихов значај се показао као веома важан у вријеме корона вируса.
Банки хране као и осталим организацијама (изузев Црвеног крста) је било забрањено да помажу становницима ЦГ који су упали у невољу.
И тада су на сцену ступили ти људи, племенити, великог срца. Они су помагали људима, одвајали од свога мало што имају – носили су намирнице и хигијенска средства људима или уплаћивали новац на њихове жиро рачуне.

Када се осврнемо на претходних десет година рада Банке хране осјећамо се поносно, јер смо били нада хиљадама породица у невољи. Ријечи “да уз нас осјећају да нијесу сами” и да им “дајемо снагу за борбу”, биле су вјетар у леђа нашим волонтерима. А за све ово вријеме упознали смо много људи са различитим социјалним и материјалним потребама. Многи су били депресивни, нијесу вјеровали да им неко може помоћи, а да не тражи ништа за узврат. Били смо им ослонац. Били смо и прва адреса за позив када се деси нешто лоше, али и када се догоди радост. Дијелили смо и једно и друго и то је потврда да смо одговорно радили свој посао.
До сада смо помогли 22035 породица. Радили смо много, напорно, не штедећи се пуних 10 година. Многи нас питају како смо успјели без основних услова за рад. Без канцеларије, магацина, аута, новца… Мислимо да је одговор у само једној ријечи – алтруизам!
Подсјетићемо јавност на чињеницу да смо на почетку рада упознали све релеватне институције са нашим постојањем и исказали заинтересованост за сарадњу у смањењу проблема сиромаштва у Црној Гори. Са некима од њих смо склопили и споразуме о сарадњи, који нажалост, нијесу донијели посебну добробит за социјално угрожене. Умјесто конкретних акција и реалне подршке пројектима за сузбијање сиромаштва, добили смо само декларативну. Држава нас није препознала као важног партнера. О разлозима таквог односа државних органа могло би се много тога рећи, али довољно је само примјетити да десетине хиљада грађана препознају у нашем раду оно што надлежне институције не желе да виде. Можда о свему најбоље говори и прошлогодишње истраживање јавног мњења о субјектима који највише доприносе општем добру, а у којем су нас грађани поставили испред свих државних органа.
Након десет година рада можемо да примијетимо да систем не показује да је проблем сиромаштва важан, нити да има намјеру да га ријеши. Ми још увијек немамо Стратегију за борбу против сиромаштва, иако смо потписница Одрживих циљева развоја УН до 2030. гдје се проблем сиромаштва налази на првом мјесту и обавезујући је.

Добро је постало навика свих људи које је окупљала Банка хране.

Банка хране је предлагала конкретне мјере које би допринијеле да се сиромаштво обузда и тражила од државе да се системски обрачуна са њим. Након десет година мукотрпног рада можемо рећи да нијесмо успјели од државе добити минимум подршке за наше предлоге за побољшање стања социјално угрожених. Од 2010. године до данас мало се што промијенило. Број сиромашних расте, а то је неприхватљиво за државу од 650000 становника. Нема политичке воље да се овај озбиљан проблем ријеши. Питамо се шта у таквој ситуацији може урадити једна НВО попут нас.

Банка хране се без основних услова за рад борила читаву деценију, компензирајући то огромним ентузијазмом и вољом да помогне људима. Скоро пет година смо у ситуацији да угрожене породице морају чекати по годину дана на нашу помоћ јер се број људи којима помоћ треба умножава. То нам је био први показатељ да се нешто озбиљно дешава у друштву. Већ извјесно вријеме се суочавамо са недостатком основних животних намирница и хигијенских средстава са којима би помагали сиромашнима. Фирме донатори су полако одустајале од сарадње са нама, док су поједине од нас тражиле да их не помињемо јавно, што нам је освијетлило разлоге зашто поједине одустају. Људи који поклањају храну, гардеробу, обућу, намјештај, апарате, новац на жиро-рачуне породица, чине нашу мрежу добра и захваљујући њима смо опстали, а људи у невољи добијали помоћ. Тако је било и последњих недеља. Хумани људи су нас контактирали да би их повезали са онима којима је потребна помоћ.

Најдјелотворнија друштвена борба против сиромаштва је квалитетно образовање и здравство доступно свима, стварање услова за отварање квалитетних послова, подизање износа минималне плате, опорезивање капитала, запошљавање незапослених, праведнија расподјела и праведније опорезивање плате и подизање дохотка становништва. Социјалне продавнице су једна од могућности када је у питању помоћ угроженима и борба против бацања хране (на пољу, маркетима, увозу, хотелима..) и један од начина умањења сиромаштва. Сада би Влада могла људима дати бонове за намирнице и хигијенска средства како би имали најосновније и управо на тај начин и покренули социјалне продавнице. Обезбјеђивање социјалних станова, књига и школског прибора за дјецу из угрожених породица је неминивност. Ја, као дипломирани економиста и као хуман човјек уочавам да је неравноправност оно што обиљежава нашу збиљу. Наша држава ради све да онима који имају капитал олакша и обезбиједи разне бенифиције и пореске олакшице док на другој страни малом, обичном човјеку товари све и свашта (акцизе, порезе, одрживе изворе енергије и сл). Држава социјалне правде у Црној Гори не функционише, иако стоји у првом члану нашег Устава.

Вријеме је да се држава бави сиромашнима и да они то осјете на својој кожи. Актуелна епидемија корона вируса је изазов за државу која мора да покаже да су јој најважнији људи. А сиромашни су најугроженији. Питамо се шта ће бити са њима? Шта са гладнима који имају ослабљен имунитет? Шта са онима који немају услова за редовну хигијену? Реалност друштва у којем живимо је велика количина туге и јада! А најлакше је затворити очи и покрити уши, окренути главу на другу страну и рећи “ни мени није лако”! Држава мора да одговори тренутку и помогне грађанима. Терет кризе се мора пребацити на богате. Солидарност али и одговорност државе су на испиту.

Свим волонтерима Банке хране, којих је било више од пет хиљада за ових десет година, желимо да Банку хране Црне Горе памте и буду поносни на наш заједнички рад.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: