Hvala ti, Gospode, za svu patnju roda mog

Piše: Mihailo Medenica 

Hvala ti za crninu kojom je majka kćer darivala; za krvave košulje po kojima je sinove poznala; za neznane grobove; za tužbalice; za ikone što se pretekle nožu; za ime što se ne daje no nasleđuje, za ime što u četiri generacije ni vek ne poživi…

Hvala ti, Gospode, za svaku muku, lako je i podneti i poneti, znamenje je to!

Na rukama roda mog nema krvi, lako ćeš nas Gospode po obrazu poznati, no čime će ti se predstaviti oni što osim krvi roda mojega- ničeg drugo nemaju?!

Oni što im od kostiju roda mog zemlja zri, jauče, kuka…

Oni što su žive u jame, mrtve u reke, nedoklane u polja, nestasale da najniže grane vrba dohvate- na najviše grane…

Oni što im se dani mogu logorima zvati: ponedeljak- Jasenovac; utorak- Jastrebarsko; sreda- Gradina; četvrtak- Pag; petak- Jadovno, subota- Lepoglava; nedelja- Lobor.

Manjka dana, logora na pretek.

Svega osim Srba na pretek…

Šta će ti reći, Gospode, zašto su spalili crkve i manastire, i ljude u njima?!

Večna Liturgija tek pričešćenih i spaljenih…

Slave zveri. Ako ih i ne slave- ćute, neka su reke još krvave samo neka teku…

Hvala ti, Gospode, za svu muku roda mojega, prezro bih sebe da sam za šta kriv osim što sam Srbin- dete zaveta!

Spokojan sam što ne znam gde su mi grobovi praotaca, lakše mi je živeti da ih tražim no da tajim nečije grobove na svojim livadama.

Bolje na svoje ne znam nego da tuđe ćutim…

A, ćute, Gospode, zaurlaju u transu o danima krvi, o jutru „Oluje“ kad su mahnito jurnuli na ono što se suviše naživelo za Srbina.

Slave slobodu!

Sloboda je valjda to kad nema ništa ljudsko u tebi pa poharaš sve gde naletiš na čoveka?!

Gde je dedi šta zamaklo u zbegove pa dopalo unucima da namire zlo.

Slave „Oluju“ a koren bi im lahor potrgao, jer gde da se koren zametne u zemlji punoj krvi?!

Za šta da se dohvati do za srpske kosti?!

Čime da progovori do jezikom vriska i ropca?!

Gde da pogledaju a da nisu jame i vrtače?!

Kojeg hlada da se dohvate a da grane nisu povijene do zemlje?!
Kojoj pobedi da se raduju a da „pobeđenima“ nisu išli na slave, rođenja, dvorenja…

Sa kojeg praga da nazdrave a da Srbi nisu strčali na mobu?!

Na koji prag da stanu i pokažu da se nisu đavolu na mobu odazvali?!

Slave „Oluju“, Gospode, dane kad su oslobođeni od čoveka u sebi satrli sve gde su na čoveka naišli!

Što još nije oca ožalilo preklali su da ih žale oni što će im ime naslediti…

Slave „Oluju“, dane kad su mrtvi žive tražili po zbegovima, kad su živi proklinjali što su pretekli…

Hvala ti, Gospode, za svaku muku, lako je i podneti i poneti, znamenje je to!

Na rukama roda mog nema krvi, lako ćeš nas Gospode po obrazu poznati, no čime će ti se predstaviti oni što osim krvi roda mojega- ničeg drugo nemaju?!

Ni grobova Srba da ti ih pokažu, ni reke, jame, livade…da poreknu kako grobovi nisu…