И Њемци су били згрожени!

Пише: Јован Лакићевић

Знам да се многи урбани грађани грозе морбидних тема попут Јасеновца. Ти сусрети са дестилисаним злом остављају у људима неизбрисиве трауме. Зато ће их многи радије заобићи. Било да је ријеч о новинским текстовима, или документарним снимцима о страдању српске нејачи у неизбројеним усташким логорима. Знам то из личног искуства на овом Порталу. Уз неколико мојих текстова о стратиштима и масовним губилиштима мојих сународника у НДХ, готово да није било никаквих коментара.
Стога сам дуго био у дилеми да ли, уопште, да спомињем неколико детаља из свакодневних усташких крвавих оргија и да мојим ријетким земљацима, који залутају на овај Портал, кварим расположење. А и ту је онај „свети“ Брозов завјет – да се не би нарушило „братство-јединство“, због чега смо ово данас и дочекали!
Преломила ме је околност да је ово зло вријеме схваћено од актуелних западних монструма, у улози твораца и протагониста Новог свјетског поретка, као прилика за сваковрсно фалсификовање историје и пуну рехабилитацију нацифашизма, који „није умро, но се ућутао“ (Опростићете ми на неприличном поређењу са стихом из „Малог Радојице“!)
Савремена Независна држава Хрватска се само уклопила у пројекат потпуног и безочног прекрајаља историјске науке и лоботомирања сопственог живља.
Појава извјесног, добро плаћеног, „историчара“ Лозе, који, веселник, тврди да Јасеновца није ни било, али је зато било „геноцида Срба над Хрватима“(!), уопште није усамљена. Ријеч је о озбиљном државном пројекту, који је одавно потпомогнут и подстакнут од моћног хрватског залеђа – Ватикана и негдашње Фирерове империје, скупљене у данашњој Европској унији, којој ми, кукала нам мајка, и даље „сиједимо без алтернативе“!
Општа, неоусташка хистерија у НДХ, којој смо свједоци, а поводом неостварене посјете АВ Јасеновцу, прилика је да коначно схватимо да у крвнику никад нећемо наћи брата. И да је неопходан озбиљан ресет наше „добросусјетске“, „мирољубиве“ и томе слично, политике.
Кад бих се ја питао, никад се више у животу не бих дружио а, вјероватно, нећу имати ни прилике) са „НАЈГОРИМ СРБИМА“, какав сам „епитет“ за Хрвате недавно прочитао на једном београтском графиту!
Најзад, да се вратим правом разлогу за писање овог текста.
Негдје тамо, осамдесетих година, кад су наши тужни историчари били сигурни да се Броз неће повампирити, избиле су након полувјековног потпуног мрака прве искре истине о Јасеновцу, а и другим небројеним усташким стратиштима. Из тог времена позајмио сам и наслов од тадашњих хроничара, да су се и Њемци, као окупатори, згражавали над усташким злочинима.
И не само због 57 маштовито смишљених начина за ликвидацију српских заточеника, оба пола и свих узраста.
Ово је нешто што би сваки Србин и свако српско дијете морало да упамти за сва времена!

Једне прилике, усташки Поглавник Анте Павелић бануо је у канцеларију ондашњег Хитлеровог опуномоћеника за Хрватску, генерала Едмунда фон Хостернауа, са позамашном корпом у рукама. Кад је домаћин упитао Павелића о чему се ради, овај је, готово са усхићењем, рекао: „Ово је Фиреру за рођендан, у питању су очи српске дјеце!“
Генерал му је, сав згрожен, одмах показао врата!
Гроф Хостернау је више пута покушао да Хитлеру скрене пажњу на безумне злочине Павелићеве камариле, али то је остало без резултата. Павелић је од Фирера имао апсолутну подршку, као и од Черчила (чији је агент био од 1926. године,) баш као и Броз, а оба су својски и веома успјешно радили на масовном уништавању Срба! (О томе је још 1936. године направљен Договор између усташа и комуниста, у Лепоглави, кога су потписали Миле Будак и Моша Пијаде“.

Од тада се, све вријеме, укључујући и оно ратно, у НДХ, гдје је Броз са својим лауферима неколике године боравио „на сигурном“, радило по заједничком плану. А план Павелићеве врхушке био је, по свједочењу Фирерових представника у Зегребу и Београду, да се побије милион и 800 хиљада Срба! Не може се рећи да у томе нијесу имали успјеха!
Не знам да ли је Ј. Броз, иначе српска , па и моја „љубичица плава“, имао на уму само ове, задате и остварене бројке, када се пред сином вајара Мештровића (чији фараонски самар без крста Ловћен већ 50 година „јуначки“подноси), Матом, уз флашицу вискија на Брионима, похвалио по свједочењу овог потоњег: „Србима сам ј…. мајку, неће се повратити за сто година!“
Захваљујући грофу Хостернау, сачуван је и један његов запис илустративан за оно вријеме, који ми је доскора био непознат. У једном концентрационом логору надомак Славонске Пошеге, каже Хостернау, формиран је усташки логор, чији је управник био бивши католички фратар, чувени усташа Клаић. Током уобичајених мучења, један од затвореника покушао је да отме пушку од свог мучитеља. Кад је то чуо споменути Клаић, наредио је да се сви затвореници побију – из митраљеза. Паљба је трајала више од сат времена.
Негдје сам нашо бројку да је само ту, побијено 4.000 српских мученика, о чему нема ни слова у нашој историографији.
И, да се још једном на овом Порталу вратим на Стари Брод, надомак Вишеграда, гдје је у зиму 42. побијено 6.000 српских невољника, чија су сва имена, захваљујући прегнућу наше Свете Цркве и почившег Владике Николаја, пописана на зидовима скромне капелице. И то ужасно стратиште, захваљујући нашој тешкој и срамној небризи, „откривено“ је тек прије пет-шест година!
Чиним то из два разлога. Први је што свјесна жртва 356 српских дјевојака превазилази све оно што смо могли наћи у грчким (а и другим, познатим) трагедијама. Када су их острвљене усташе опколиле, српске дјевојке, да их злотвори не галате, загрлиле су се у три реда на стијенама изнад Дрине и запјевале, последњи пут у свом кратком вијеку: „Дрино, водо, кад будемо мртве, чувај спомен на невине жртве!“ И у једном трену све су скочиле у своју неслућену и прерану гробницу, мутну и валовиту Дрину…
Овога пута, као и у много прилика прије и послије, усташе су били – муслимани, данас Бошњаци. Или, тачније, хрватске слуге, које су ови из милоште, а подвалџијски, звали – „хрватско цвијеће“. Па ко је хватао и транспортовао српску нејач до Старе Градине и Јасеновца? Многе јаме на подручју данашње БиХ, у саставу ондашње НДХ, напунили су „браћа муслимани“! И то се никако, нити може, нити смије заборавити.
Био би ред да се, након доста времена, одговорност за варварске злочине над више од милион Срба, у Другом Веком рату,(Први је посебна прича) макар са неопростивим закашњењем, онако братски подијели на усташе Хрвате и усташе-муслимане! Не због нечије утјехе, јер ту утјехе нема, већ због толико неопходне, и љековите, а предуго чекане историјске истине!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: