И ово ће проћи

Пише: Емило Лабудовић

„Све ће то, о, мила моја, прекрити рузмарин, сњегови и шаш…“, пјевао је својевремно фронтмен „Бијелог дугмета“, Жељко Бебек, сумирајући у том непролазном стиху ванвременску истину о пролазности свега. И ово ће, дакле, проћи јер, како је то рекао Анштајн, „само су свемир и људска глупост вјечни и бескрајни“.

Суочени са појавом свјетских размјера која по утицају на свеколики живот пријети да надмаши епидемију „шпанске грознице“, многи се упињу да предвиде њене ефекте и последице. Предвиђања се крећу од оних крајње катаклизмичних, која подразумијевају привредну рецесију, експлозију незапослености, биједе и сиромаштва, па до оних оптимистичкијих, са шансом за нови почетак у свим сферама живота. Али, како год да буде једно је сасвим извјесно: више ништа неће бити као прије.

Прије свега, човјечанство, у глобалу и појединачно, макар за тренутак, суочило се само са собом. Са својим заблудама, фрустрацијама, погрешним изборима, приоритетима… Пале су многе маске глобализације, неолибералне економске мегаломаније, потрошачке грознице и самодовољности. Показало се колико су и најмоћније земље рањиве и беспомоћне, колико и несагледиви економски потенцијал некад није довољан, како ни војна премоћ не значи ништа јер не може се атомском бомбом и „томахавком“ на вирус. Свијет је, лише пар часних изузетака, демонстрирао невиђену себичност, многа партнерства, савези и „традиционална пријатељства“ пала су на испиту званом „маске, рукавице, респиратори… „.

Предахнула је и планета Земља. Кажу да се из свемира опет види њено плаветнило. У Индији, Кини, Америци опет виде небо и дишу пуним плућима, природа је опет превагнула у односу на постиндустријски кошмар који је човјек направио.

И сам човјек се срео са собом и застао у бесомучној трци са животом. Увидио је колико је лажан сјај којим је окружен и заслијепљен, колико су тривијални многи циљеви којима тежи, често не питајући за цијену.

„Ми живимо у свијету гдје су сахране важније од покијника, гдје су свадбе важније од љубави, гдје је изглед важнији од памети. Ми живимо у култури амбалаже која презире садржај“, записао је чувени уругвајски писац Едуардо Галеано. Вријеме короне је ову мисао учинило још животнијом и истинитијом. А у традицији Цигана (мени је некако овај термин много ближи и топлији од онога Ром) има пословица која гласи: „Ко купује и гомила оно што му не треба, продаваће једном оно што му треба“. Преведено на језик овог времена, рекло би се да у животу сваке људске генерације наиђе вријеме кад су мало брашна, соли, квасца и воде, уз мало слоге и љубави, важнији од мерцедеса, виле на мору, „ролекса“ на руци и рачуна у банци. Невоља је само у томе што се ови знакови времена или касно уоче и схвате или се брзо заборављају.

Ово вријеме короне, изолације, вријеме масовног умирања, себичности грамзивости и свеопште отуђености поново опомиње. И пружа шансу да се нешто и научи, зар не? И да, у цркви свога срца, клекнемо пред олтар своје савјести, потражимо Бога у себи и да заједно са њим васкрснемо људскији, чистији, паметнији…

Христос воскресе – ваистину воскресе!!!

Срећан Васкрс!!!!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: