13 thoughts on “И ово је неко знаменије: Ватрени крст испред Храма у Подгорици”
Њих четворо, нас четворо, они имађаху два момка за женидбу, а код нас исто два. Очеви нам остарали као комунисти, а стигло ово зло вријеме. Мој ћути и кука за пропалим фабрикама, уништеној земљи, покореном народу, расељенима и прогнанима, о томе како ћемо и ми као Палестинци, без државе да завршимо до краја, ако се не сложимо и не опростимо једни другима, а комшија само о 1918. – ој, о Србима окупаторима, о слову „сј“ и „зј“, о Дукљи, о комитама и заставама, о четницима и партизанима, о поповима и Мирашу и оном прије њега, о Подгоричкој скупштини, о ћерању за Србију, Русију па после или под земљу или на небо како коме Бог да. И свако јутро тако. Дојезди јутром, у девет расвита и гусла до подне, па га ево опет о вечери. Мајка би га ишћерала, отац не да. Пусти га – каже – брзо ће се о свом јаду смести. Уто стиже и референдум. Комшија пресрећан, сиједа глава од 80 љета огрнула се крсташ барјаком, пјева и пријети. Отац опет ћути, тешко му, вели – све у шта је вјеровао пропало је. Не прође много признадоше Косово, код нас мук, сви се стисли ко покисле кокошке. Прича нам отац како смо изгинули у Ругови, тамо су му остале кости два брата и стрица и његове фамилије. Поклани од Шиптара 1941., а на земљу коју смо тамо купили од сиротиње наше, више се никад нијесмо ни наврнули нит је власт дала. А комшија опет наздравља, таман вели – чије овце тога и планина, браво за Албанце!
Прође од тад доста времена, упокојише се и мој отац и комшија, ратни другови, борци Прве и Четврте пролетерске. Мојег на починак испратише жена, синови, снахе и једанаесторо унучади, десеторо праунучади и једно чукунунуче. За комшијом је примао саучешће само један неожењени син, и он у поодмаклим педесетим годинама. Други није имао ко. И било ми је жао кад моја мајка најзад слободно без очекиваног очевог пријекора прокоментариса да му је „пакост срећу из куће појела“, јер – „ко на претке пљуну нек зна да и они њега куну“.
To vi je znak da se ne opustite. Krst i na tusiranje, pod jastuk i na solju.
Obavezno se osvrcati tokom setnje, pogotovo u mracnim ulicama i tom prilikom u saci stisnuti drveni rezbareni krst. Caj od nane samo piti. Bez naglih pokreta i podrigivanja nakon ispijanja koka-kole.
Ako krene osip, nista ne poduzimati. Sacekati. Ako od cekanja ne bude vajde, potraziti civot. Ciji god za ovu priliku.
… Božija će volja biti!
Krst jeste, samo ćorav ne bi vidio …
Znamenije neko jeste …
… Da se Srbi vrnu sebi, svome krsnome imenu i vjeri svojoj!
Nijesam neki poseban vjernik, ali ovo je čak i za mene poziv sa Neba!
Тај твој лажни крст тзв, црногорски окачио теби враг око врата. Свугде ових дана све знамење до знамења, а ти шириш мржњу. Е драга моја окачили смо ми онај крст који је носио свети Василије Острошки и свети Петар Цетињски, крст светог Саве. Никада нисмо били учени да будемо издајице, и моји се преци не преврћу по гробовима. Надам се да ћеш бити мудра и ширити мир,а не мржњу. Потписујем се са пуним именом и презименом, за разлику од тебе.
1 min read
Њих четворо, нас четворо, они имађаху два момка за женидбу, а код нас исто два. Очеви нам остарали као комунисти, а стигло ово зло вријеме. Мој ћути и кука за пропалим фабрикама, уништеној земљи, покореном народу, расељенима и прогнанима, о томе како ћемо и ми као Палестинци, без државе да завршимо до краја, ако се не сложимо и не опростимо једни другима, а комшија само о 1918. – ој, о Србима окупаторима, о слову „сј“ и „зј“, о Дукљи, о комитама и заставама, о четницима и партизанима, о поповима и Мирашу и оном прије њега, о Подгоричкој скупштини, о ћерању за Србију, Русију па после или под земљу или на небо како коме Бог да. И свако јутро тако. Дојезди јутром, у девет расвита и гусла до подне, па га ево опет о вечери. Мајка би га ишћерала, отац не да. Пусти га – каже – брзо ће се о свом јаду смести. Уто стиже и референдум. Комшија пресрећан, сиједа глава од 80 љета огрнула се крсташ барјаком, пјева и пријети. Отац опет ћути, тешко му, вели – све у шта је вјеровао пропало је. Не прође много признадоше Косово, код нас мук, сви се стисли ко покисле кокошке. Прича нам отац како смо изгинули у Ругови, тамо су му остале кости два брата и стрица и његове фамилије. Поклани од Шиптара 1941., а на земљу коју смо тамо купили од сиротиње наше, више се никад нијесмо ни наврнули нит је власт дала. А комшија опет наздравља, таман вели – чије овце тога и планина, браво за Албанце!
Прође од тад доста времена, упокојише се и мој отац и комшија, ратни другови, борци Прве и Четврте пролетерске. Мојег на починак испратише жена, синови, снахе и једанаесторо унучади, десеторо праунучади и једно чукунунуче. За комшијом је примао саучешће само један неожењени син, и он у поодмаклим педесетим годинама. Други није имао ко. И било ми је жао кад моја мајка најзад слободно без очекиваног очевог пријекора прокоментариса да му је „пакост срећу из куће појела“, јер – „ко на претке пљуну нек зна да и они њега куну“.
Mene vise ovo podseca na ognjeni mac iznad glave nasih neprijatelja.
Spustiose sveti oganj medju narod u vidu krsta ovoje za nekogu strasno pokazanje.
Крст је од Огња Господњег не од ватре
To vi je znak da se ne opustite. Krst i na tusiranje, pod jastuk i na solju.
Obavezno se osvrcati tokom setnje, pogotovo u mracnim ulicama i tom prilikom u saci stisnuti drveni rezbareni krst. Caj od nane samo piti. Bez naglih pokreta i podrigivanja nakon ispijanja koka-kole.
Ako krene osip, nista ne poduzimati. Sacekati. Ako od cekanja ne bude vajde, potraziti civot. Ciji god za ovu priliku.
Ne boli svaka bolest.
Skini se s… više, Savica!
ovo vi je lajkovacki stos….moras da me vidis i kad nijesam tu…
… Božija će volja biti!
Krst jeste, samo ćorav ne bi vidio …
Znamenije neko jeste …
… Da se Srbi vrnu sebi, svome krsnome imenu i vjeri svojoj!
Nijesam neki poseban vjernik, ali ovo je čak i za mene poziv sa Neba!
Slava Gospodu !
sve vi dzaba vi ne nosite krst svoje majke crne gore oko vrata…
Тај твој лажни крст тзв, црногорски окачио теби враг око врата. Свугде ових дана све знамење до знамења, а ти шириш мржњу. Е драга моја окачили смо ми онај крст који је носио свети Василије Острошки и свети Петар Цетињски, крст светог Саве. Никада нисмо били учени да будемо издајице, и моји се преци не преврћу по гробовима. Надам се да ћеш бити мудра и ширити мир,а не мржњу. Потписујем се са пуним именом и презименом, за разлику од тебе.
Ne prdi castit ti ga ko nosis Milogorac!!!