И Србија и Русија – сећање на Алберта Андијева

„Нисам ја изгубио око, ја сам га оставио тамо, да кад сви други разлози нестану, да макар имам тај разлог да се вратим на свето Косово и Метохију и потражим око“, чувене речи руског добровољца, ратника за православље, слободу и правду, Алберта Андиева, морају постати наша заклетва.

„Познавала сам Алберта још из Приштине. Везује нас интересантна прича. Радила сам и живела у Приштини, тако да пролеће ’99 године, сваке године на други начин доживљавамо, а ове године са одласком Алберта, то ће бити теже. Тек сада битније ствари долазе у сећање…“, говори о животу и раду Алберта Андиева за Националну ИН4С телевизију проф. др Ирина Антанасијевић.

О њиховом упознавању у Приштини, који је био баш као и Андиев, занимљив и посебан, говорила је са великим уважавањем. „Чула сам да је рањен један од Руса и оперисан у приштинској болници; обилазила сам корпус, а он је вероватно знао да ћу доћи. Провирила сам у собу и упитала „Има ли тамо Руса?“, а он онако крупан и висок одговара: „Тражиш Руса?! Руса овде нема, има Оситинац!“. Карикирао је, ведрог духа, свој кавкаски акценат“, наводи Ирина уз осмех на лицу, као да и његово охрабривање ње неће заборавити.

Поносан што је дошао у Србију и што му се пружила прилика да упозна наш народ, Ирина нам преноси његове  самоуверене речи „Најбоље време да упознаш једну нацију је време када се она налази у најтежим временима“. Она додаје да је њеног пријатеља Андиева красио епитет максималисте, јасно је разликовао добро од лошег. Сматра да је пресудни разлог његовог доласка у Србију немогућност начина да преболи неправду која се дешавала.

„Дошао је вођен туђом муком као својом; после је упознао Србију и заволео је као своју земљу. Алберт је знао шта воли и шта брани са само својих 29 година“, несебично је са нама поделила Ирина. Обзиром да није упозната о његовом ранијем животу у Русији, о искуствима у војсци није могла да говори.

Њихов први сусрет након болнице у Приштини, био је у Нишу, када јој је саопштио да се оженио и да остаје у Србији. И поред свих тешких дана проведених у рату, Алберт није губио осмех са лица.

„Вођен мишљу о свом доприносу у рату као најприроднијим делом које је могао да уради, најбољи је показатељ његове скромности“, наводи она, као и то да о горостасу ведрог духа не може и даље да прича као о човеку који нас је напустио.

Ирина је захваљујући Андиеву познавала и остале добровољце са којима и данас одржава контакте. „Сваке године држим наставу руске књижевности 19.века; читам како је Вроњски отишао у Србију и трудим се да на различите начине научим шта је то кад човек туђу бол прихвати као своју“, додаје она повезујући своју уметсност са животним делом Андиева.

Обзиром да Андиев није имао јавних наступа, Ирина се нада да ће Алберт бити опеван у бројним епским песмама, којима ће нови Лав Толстој дати неку посебну епику. Бранивши морал правичности на Косову и  Метохији видевши неправду, показао је своју акцију на делу, о чему најбоље сведоче Иринине речи „Није радио ништа зарад авантуре, он је говорио „Неправда?! Мора се зауставити!“, није ту било никакве дилеме“.

Добровољци су у рату показали оно најбоље у њима, а да, и поред тога што је након рата остао инвалид и даље је оптимистично понављао речи „Нема назад, иза нас је српство!“.

„Сећање на његов живот је одуживање, али не њему, већ и себи. Србија мора да памти своју историју, а Алберт је део ње“, закључила је Ирина, као и то да је народ Србије најбољи показатељ поштовања према његовом раду, што су и показали чином његовог испраћаја.    

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: