Ибрахимовић симбол понижења црногорске дипломатије

„Људи који су себе називали усташама, мушкарци и жене, пребијали су ме свакодневно, четири пута ми разбили лобању, изломили 12 ребара, одбили бубреге, трајно оштетили кољена, гасили ми цигарете по тијелу и сјекли ножем. Пржили су ме струјом, гурали ми говна у уста, мокрили по мени„, свједочи Слободан Зуровац, који је преживио 125 дана у логору „Лора“.

Памтите Срби ова имена: Душан Баровић, Лука Газивода, Боривоје Зиројевић, Ранко Вујовић, Драгоман Докнић, Драган Јаковљевић, Павле Поповић, Милош Перуновић, Ратко Симовић, Неђељко Јанковић, Миљан Шушић, Радивоје Петковић и Радомир Вулић. Они су усмрћени резервисти никшићко-шавничке групе. Међународни црвени крст је у самом логору пронашао Луку Аџића, који је неколико мјесеци касније преминуо у Никшићу од посљедица тешког злостављања.

Душану су донијели два ножа и питали којим да га закољу. Он је хладнокрвно показао на један од њих.

Свједочанства преживјелих из логора Лора откривају страховите патње кроз које су прошли заточеници. Веселин Бојовић, бивши припадник Југословенске народне армије из Жабљака, ухапшен је 1992. године и провео четири мјесеца у блоку Б логора Лора. Описује искуства као „страву и ужас“, наводећи да су заробљеници молили за смрт како би прекратили муке. Према његовим ријечима, мучитељи су користили импровизиране уређаје за електрошокове, а заробљеници су били изложени сталним премлаћивањима и понижењима. ​Бојовић такође свједочи о судбини затвореника из блока Ц, гдје су се чули најјачи јауци и врисци. Према причама преживјелих, заробљеницима су вађене очи, сјечени дијелови тијела, а неки су били присиљени пити сапуницу. 

Више од недјељу дана прошло од негације логора Лора, црногорски шеф дипломатије и даље ћути

Црногорска јавност и даље свједочи изостанку реакције министра вањских послова Ервина Ибрахимовића на скандалозне изјаве његовог хрватског колеге Гордана Грлића Радмана. Подсјетимо, најновије тврдње из Загреба, укључујући негирање постојања логора Лора, отвориле су питање зашто црногорска дипломатија није осјетила потребу да се огласи поводом ове осјетљиве теме.

Грлић Радман је у свом недавном обраћању поново проблематизовао политичке одлуке Црне Горе, критикујући њен став према доношењу одређених резолуција и сугеришући да би се црногорска јавност требала бавити прошлошћу на начин који би био у складу с његовим виђењем регионалних односа. Такође, наставио је истицати питање војног школског брода Јадран и територијалног статуса Превлаке, док је истовремено изражавао незадовољство прошлогодишњом резолуцијом о Јасеновцу коју је усвојио црногорски парламент.

Посебан сегмент ових полемика односи се на логор Морињ , који је током рата деведесетих коришћен за притварање заробљеника. Иако су црногорске власти процесуирале одговорне за догађаје у том центру, Грлић Радман га и даље истиче као симбол ратних страдања, игноришући притом сличне и, према судским пресудама, далеко бруталније случајеве из Хрватске, укључујући логор Лора у Сплиту.

Поставља се питање зашто званична Подгорица није сматрала потребним да одговори на ове изјаве и да ли се оваквим приступом слаби позиција Црне Горе у дипломатским односима са сусједима. Иако је познато да дипломатска реторика често подразумијева одмјереност и избјегавање конфронтације, у ситуацијама када се спорни наративи понављају, очекује се да црногорска дипломатија заузме јасан став.

Узимајући све у обзир, питање за министра Ибрахимовића је: колико је понижења довољно?

Грлић Радман доказао да су Хрвати најхрабрији – не јер се ничег не боје, него јер се ничег не стиде

Подсјетимо, министар спољних и европских послова Хрватске, Гордан Грлић Радман је дао раније интервју подгоричким „Вијестима“ у ком није хтио да одговори да ли је НДХ извршила геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима у Другом свјетском рату. Упитан шта је Хрватска спремна да уради да се расвијетли случај сплитског логора „Лора“, у ком је страдало 14 припадника бивше Југословенске народне армије (ЈНА) из тзв. никшићко-шавничке групе, хрватски министар је одговорио да „не постоји и никад није постојао никакав ‘логор Лора’“ да то није отворено питање, већ „наратив који циља на изједначавање агресора и жртве“.

Подсјетимо, ово је само још један удар у низу понижења које је Хрватска приредила Црној Гори. Наиме, Хрватска је блокирала пут Црне Горе у Европску унију испостављајући низ „увјета“.

„Ми имамо конкретан документ гдје Хрватска има неке услове према Црној Гори да би подржала затварање поглавља 31. Да ли се у том документу и гдје помиње та резолуција о Јасеновцу, о геноциду у Јасеновцу, Маутхаусену и Дахау? Не. Помиње се граница Превлака, подјела на мору, брод „Јадран“, помиње се базен у Котору, помиње се исплата одштете онима који су се налазили у Морињу… То је, значи, хрватска страна врло прецизно идентификовала. Због тога она жели да заустави Црну Гору на европском путу у поглављу 31„, рекао је раније предсједник Скупштине Црне Горе Андрија Мандић.

„С крволоштвом звера, погане хијене“: Црна Гора ћутке дочекује Грлић Радмана

Па ипак, хрватски министар Грлић Радман дошао је у Црну Гору на конференцију „Европска народна партија као покретач проширења Европске уније (ЕУ) на Западни Балкан“, која се одржавала 17. и 18. марта у Подгорици, а чији је домаћин Бошњачка странка.

Иако су се поједине странке из владајуће већине огласиле и осудиле срамно негирање злочина у логору Лора, то не умањује чињеницу да је црногорска власт у цјелини показала недопустиву слабост према Хрватској. Умјесто да се упути снажна протестна нота и предузму конкретне дипломатске мјере, случај се свело на неколико саопштења, док хрватски министар долази у Црну Гору без икаквих посљедица по своје скандалозне изјаве.

Посебно је поражавајуће што Бошњачка странка, као домаћин конференције на којој се појављује Грлић Радман, није нашла за сходно да бар услови његово присуство јасним признањем злочина. Какве су то „европске вриједности“ о којима ће се причати, ако се истовремено игноришу најстрашније патње црногорских логораша и убијених резервиста? Како могу да сарађују с неким ко брутално негира њихово постојање?

Остаје горак утисак да су за власт у Црној Гори европска интеграција и политички интереси важнији од људског достојанства и правде за сопствене грађане. Они који су преживјели пакао Лоре и породице страдалих заслужују много више од јалових осуда – заслужују бескомпромисну борбу за истину и правду.

„Са вешала старих нови коноп виси“

„Као млад војник позван сам да служим војни рок у ЈНА. Тог 12. априла 1992. године возио сам војску у Чапљину, а команда нам је била у Мостару. Заробљен сам са 12 војника и два официра. Прво су нас одвели у Метковић, а потом увече аутобусима у војни логор Лора код Сплита. Ту сам провео 125 дана, гдје сам доживио бројна пребијања, мучења, малтретирања, испитивања…“, подсјетимо се још једном болног свједочења Веселина Бојовића.

Дванест тијела је нађено годинама касније. Једно никад није.

„Боли ме то, остао сам једини жив из Црне Горе. Свјестан сам толико да могу још, чини ми се, све да испричам. Сјећам се шта су радили управник логора Томо Дуић, Анте Гудић, Емилио Бунгур… Ма познао бих сваког. Вјерујте, то су злотвори, то нијесу људи“, истиче Бојовић.

Жабљачанин каже да не зна када је тачно група резервиста из Црне Горе, припадника никшићко-шавничке групе, доведена у „Лору“, јер су били смјештени у „озлоглашеном Блоку Ц“, али се добро сјећа једне ноћи и бројних јаука, али и молби – „убијте ме, убијте…“.

„Зид нас је дијелио. Цијеле ноћи трајало је мучење, допирао је јаук, запомагање… познао сам црногорски нагласак. Наредног дана је све утихнуло, а мене су стражари позвали да са још једним очистим те просторије гдје су мучени. Ту је била крв на све стране, дјелови тијела…“, присјетио се Бојовић, којем је један од стражара, како тврди, рекао:

„Твоји су земљаци сад у хладњачи.“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: