Антисрпски шовинизам

Живио сам тада у Сарајеву и писао о томе у тексту “Моја прва била си цензура”, а ових ме је дана пут нанио у Сарајево да се у том истом Дому младих први пут појавим као “извођач”, а не као публика. Било је то у склопу фестивала “Слобода народу”, гдје сам учествовао у дискусији о аутошовинизму. Било је занимљиво (кога занима, постоји и снимак негдје у беспућима интернета), а једна од ствари која се може извући као закључак дискусије је да независно од с(п)ретно или нес(п)ретно скованог појма “аутошовинизам”, засигурно постоји феномен кога бисмо могли назвати “србофобијом” или “антисрпским шовинизмом”.

Размишљајући о згодној илустрацији антисрпског шовинизма, пао ми је на памет омиљени саговорник разних београдских медија за теме из сфере регионалног помирења, журналиста и адвокат, господин Пећанин Сенад. Из неког разлога, писац памфлета из јануара 1993. године “Срби у Сарајеву: Између четника и себе” за који је Елис Бекташ с разлогом примијетио да је представљао цртање мете на челу свих Срба који су остали у Сарајеву, док је његов аутор “дарвиновска карика која недостаје” између Мустафе Бусулаџића и Мустафе Дрнишлића, сматра се фер и коректним “аналитичарем”. А он је прије близу тридесет година писао дословце овако: “Сарајевске Србе треба препустити, сада већ након девет мјесеци сигурно је, заслуженом терету колективне кривице. Народ који је добијао у рату, а губио у миру, како воли рећи њихов Добрица, сада ће први пут изгубити у рату а још више и у миру. Имаће времена, деценије и деценије, да се чуде зашто им сви, баш као шугавцима, опрезно прилазе. И то је довољно. Онај ко потцјењује тежину колективне кривице мора да никада није имао чир на дебелом месу. Од њега се не умире, али ти нигдје не да мира!”

Да не буде забуне, овдје Пећанин не говори о Србима на Палама, у Бањој Луци или Београду; говори о Србима који су остали у опкољеном Сарајеву. Једине асоцијације које му они призивају су шугавци и чир на гузици коју господин који у то доба није још био завршио правни факултет еуфемистично зове дебелим месом. Страх ме да и помислим шта је тада мислио о осталим Србима, кад су му они који су с њим дијелили свакодневицу били то што су му били.

Посљедњих недјеља и мјесеци, тај исти Пећанин ме, кажу ми, повремено помиње у својим твитерашким “наступима” зовући ме, по правилу, “Му’арем”. Овај Пећанинов апостроф, то вам је најкраћа могућа дефиниција антисрпског шовинизма. Зна он да Срби не знају да изговоре глас “х”, зна он да је за њих Мухарем увијек и свуда Му’арем.

И као и увијек код шовинистичких предрасуда, лично искуство не значи ништа. Никад и нигдје, ни усмено ни писмено, мене у Србији нико није звао Му’аремом. Знали су људи направити лапсус, рећи Мухамед или чак Мухамер, али Му’арем никада. Уосталом, ако ништа због Мухарема Первића, то је име у београдском јавном животу одавно одомаћено.

Му’арем

Ја бивам Му’арем само у фантазијама Пећанина и њему сличних, оних којима је било непријатно кад се у школи учило о Његошу, оних за које је тобожња бошњачка еквидистанца између Србије и Хрватске увијек у пракси означавала кроатофилију на рубу оргазмичног уживања што су ономад колективно називани “цвиећем”.

У доминантном наративу о распаду Југославије, српском национализму су испоручени сви рачуни који му припадају и још понеки поврх тога, док су остали национализми углавном отишли из балканске крчме с рукама у џеповима и без иједног рачуна. Појам “аутошовинизам” је само једно име за фрустрацију што такав расплет као праведан и исправан прихватају и неки који се сматрају или их други сматрају Србима.

Интензитет раста антисрпског шовинизма пропорционалан је страху од доласка властитих рачуна који, полако, али сигурно, стижу на наплату.

Глас Српске