Иде Миле лајковачком пругом

Пише: Небојша Јеврић

Увек кад бих зачуо песму

„Иде Миле лајковачком пругом,
Иде Миле, са још једним другом,
Иде Миле, гори му цигара,
он поздавља најбољег другара“, обузимао ме је стид.

Какав смо ми то народ који ствара такву поезију.

Ни слутио нисам колико болних сећања се крије иза те песме коју су комунисти унаказили.

Унаказати песму је исто тако страшно као и убити било које живо биће. Песма је дух народа. Народа који им је служио за подсмех. Српски народ је за њих био поражен народ. Сви који нису припадали њима, били су поражени. Поражене су и њихове песме. Њихови ослободилачки ратови. Њихова самородна краљевска лоза.
А комунистичка партија Србије је формирана четрдесетпете.

Знам тачно како је изгледао улазак комуниста у Београд. Да простите, гледао сам то својим очима у рату. Овом последњем. Знам како изгледа кад војска у град уђе. Предпоследњи скидају шуко утичнице, ВЦ шоље, последњи цреп. Све ваља.

Писац у траперицама се спрдао са овом песмом и преводио на енглески својим њујоршким пријатељима.

Ко да устане у одбрану песме чију су изворну верзију знали само најстарији.

Песма је дух народа. Народа којем треба убити дух и душу.Недавно ми је један „милоклиз“ мозгоња, Србин из Загреба, рекао да треба извршити денационализацију Србије. Ако нам узму дух и душу, шта нам онда остаје. Празна чаура мака да од ње кувамио чај. Чај који се кува по најбеднијим џанки штенарама.

А онда сам пронашао њену изворну верзију и сузе су ми, крваве сузе на очи кренуле. Знате, за песнике су песме жива бића.

“Иде Миле лајковачким пругом,
Иде Миле са рањеним другом.
Иде Миле, сија се цигара
И он носи рањеног другара.

Иде Миле, враћа се са Цера,
Одсуство му дао чика Пера,
Потписао војвода му Степа.
Ој, слободо, слатка си и лепа.

Немој, Миле, да оставиш друга,
Дугачка је лајковачка пруга.
“Нема пара да оставим друга,
Нема силе да те изда Миле.”

Знате ону Косовску:

“Јечам жито,семе племенито,
Ја те жела а ја те не јела,
Сватовски те коњи позобали.”

Е, није сватовски већ:

”Јуначки те коњи позобали, када војска на Косово крене”

Сетио сам се и других песама. “Са Овчара и Каблара“, где је Краљ Петар замењен са “Другом Титом бела лица!”

Колико се сећам њега и његових фотографија, увек је био кварцован или преплануо на Бријунима.

„Љепшега Циганина моје очи нијесу гледале“, рекала би баба. “Свима нама је ко старији брата.Свима нам је већи дио имања и узео.“

Мог стрица Трифуна Јеврића, дечака од шеснаест година, су убили на Зиданом Мосту. Св.Трифун био дан кад је мој ђед Ново увек постио. Није то за нас био ни Зарезој, ни Валентин. Био је то дан кад је горела свећа поред слике насмејаног дечака.

Дуго путујем из Црне Горе. Четрдесет година. Из земље са најдужим памћењем на свету. У торбаку су сени Мичета Поповић, и Плавша Поповић који је дошао из Куча, преко Роваца, и донео сећање на похару Куча. Седам година су Кучи били у избеглиштву у Ровцима Договорили су се да ни један жени не прилази. Ниједно дете за то време није рођено. Било је превисе гладних уста. И данас кад се Куч и Ровчанин сретну, Куч плаћа пиће. А онда су се спустили у Лимску долину.

У турбаку пуном српских сени су: Радован, Никола, Вуксан Јевра, Пуниша, Милић, и Богосав, и Ново, и Данило. Тежак је то торбак, али се не бих ни са једним путником мењао.

На питање цариника да ли имам шта да пријавим, одговарам:

“Оно што ја носим ви никад нећете наћи.”

И док он вично претура по прљавом вешу, ћерка ме зачуђено, шапатом пита:
“Шта си ти то, тата, понео?”
“Господине, је ли вам добро?” пита цариник.
“Добро ми је, добро… како ми није добро,” кажем и осмехујем се.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: