Идеја о Сребреници потекла из Вашингтона, Арбутина и Радојковић у „Српском свијету“

„О Јасеновцу је могло да се говори, али је табу била свијест о Јасеновцу и то је суштина. Говорило се о Јасеновцу, али је помињање било по чисто идеолошком кључу. Не може се схватити ко је жртва, а наслућује се ко је био злочинац (НДХ, усташе), жртве су замагљене, или се прецизирају тако да се не помињу Срби. Доста је помињан филм „ Девети круг“ Франца Штиглица из 1960. који говори о загребачком Хрвату који жели да спасе Јеврејку. Затим „Црне птице“ где група партизана покушава да се пробије из логора,  а на чувеном „Каменом  цвету“ уместо имена жртава и починилаца, стоје стихови Ивана Горана Ковачића из поеме „Јама“… Све су то чињенице које стоје кад говоримо о Јасеновцу, али по идеолошком кључу“, објашњава Бојан Арбутина, историчар, докторанд на Филозофском факултету у Новом Саду, одсјек Историја, у емисији „Српски свијет“ на Националној ИН4С телевизији.

„ Тешко је једним филмом обухватити све. То је био незахвалан задатак за продуценте и редитеља. Јасеновац за наше људе значи као историјска чињеница (постојао је логор), али нашим људима значи и страдање.  Како то све ставити у један филм? Филм је имао један незахвалан моменат да се држи једне приче и кроз њу да обухвати све што се дешавало од Земуна до Загреба и од Далмације до Драве – малтене сва Хрватска, Босна и Херцеговина и Срем у Србији, мање – више у грубим цртама је то подручје… Драго ми је да је филм оставио простор за друге филмове, за које се надам да ће их бити“, кометарисао је актуелни филм „Дара из Јасеновца“ Стефан Радојковић, историчар, докторанд на Факултету политичких наука у Београду, одсјек Међународни односи.

У врло живом разговору, ова два историчара нам откривају многе званичне податке, износе проблематику са којом се сусрећу, планове Музеја жртава геноцида, на коме су ангажовани као научни сарадници, али говорили су и о личним  искуствима уз  много занимљивих чињеница и поређења.

„Трећи Рајх очекује од НДХ да реши јеврејско и ромско питање. Међутим, једино у НДХ, се дешава погром Срба, што је неразумљиво официрима Вермахта – зашто  НДХ покушава да уништи једну трећину свог становништва. Немцима треба стабилан Балкан, и то не из неке љубави према Србима“, открива нам историчар Бојан Арбутина, који у емисији износи потресно искуство своје породице  из Другог свјетског рата и податак да му је страдало 77 чланова породице на Кордуну,  те да му је у рату деведесетих породица избјегла из Вргинмоста у „Олуји“.

Наводе имена и искуства, препоручују литературу и филмове, покушавају да објасне откуд таква атмосфера зла која је претходила паклу НДХ, али и дају одговор на питање : које је то наше никад више?

Стефан Радојковић каже:“ Размера злочина ’90– их није једнака оној из ’40- их, јер су људи ипак нешто научили. Наше „никад више“ је Република Српска и Република Српска Крајина.“

Мара Почуча, Марко Бошковић, Анка Илишевић – само су нека од имена чије судбине можемо чути у овој емисији са Горданом Јанићијевић.

Чућемо и за историјско занемаривање страдања Срба из Срема, али и о новокосовском страдању од 1999. наовамо.

Препоручујемо ову актуелну тему која ће вам потпуно дати нове погледе на злочине у НДХ, гдје је 70 одсто српског становништва страдало на кућном прагу, а 30 процената у логорима, првенствено у Јасеновцу и Јадовну.

„Јевреји су почели да пописују своје жртве 1953. а ми 1995“ – и ту лежи проблематика бројева. Међутим, ова два стручњака износе и бројеве засноване на научним методама и закључују: „ За геноцид је првенствено битна намера, а не број“.

Милијана Ераковић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: