Идентитет данашње Црне Горе базиран на антисрпству, мржњи и фалсификатима

33 thoughts on “Идентитет данашње Црне Горе базиран на антисрпству, мржњи и фалсификатима”

1. ИЗА ПРОФИЛА- БУМБАРОВ ЛЕТ ,КРИЈЕ СЕ МУСЛИМАН.
   ВИДЕТИ ЊЕГОВ ПРОФИЛ.
   ЖИВЕЛА ЦРНА ГОРА -ЖИВЕО ВЕЛИКИ СРБСКИ НАРОД!!!

   1

   Одговори

   1. Nisi ti srpski patriota no si srpska sramota !

      Одговори

2. Na zalost srpsku a na srecu nasu ,i pored svih vasih napora nijesmo zaboravili odakle smo i ko smo. CRNA GORA **

   Одговори

3. Na zalost srpsku a na srecu nasu ,i pored svih vasih napora nijesosmo i odaklesmo .CRNA GORA

   Одговори

4. Јовану Маркушу треба сви да капу скинемо и дубоко се пиоклонимо! Његовби прилози српској историји су увијек тачни и поуздани. И он је такав!
   Да га нема – требало би га измислити!
   Б раво Јоване, српски сине, најбољи си међу нама Црногораца!

   1

   Одговори

   1. Boga mi među Crnogorcima nije već samo među vama crbima!

      Одговори

5. Ujutru su nam rekli da za umivanje služi česma u dvorištu. Pošao sam u dvorište – česma je bila između konaka i crkve, bliže konaku. Imala je žutu metalnu slavinu, koja je, međutim, bila otvorena i snažno je prskala, kvaseći betonski kolomat ispod sebe – česmi se moglo prići samo gazeći po blatu i vodi, čak po komadićima ovčijih crijeva i iznutrice, koje su tu prane. Dvorište dosta prostrano, djelimično zaleđeno, takođe je bilo prljavo, zagojaćeno otpacima, ljuskama, nagrancima, slamom, obojcima. Po utreniku i oko njega – konjske i goveđe balege. Bliže česmi – udubljenje ispunjeno prljavožutom tečnošću.

   Po povratku iz šume, ja sam uzeo da isprobam hoće li se neprikladnim metlama moći raditi. A počevši da metem ja nijesam umio prestati. Kad su se uvjerili da ja uporno nastavljam, Maslarić i Vjera su mi se pridružili. Radili smo sve troje do sutona. Sjutradan, čim se odjutrilo, počeli smo opet. Naređali smo se kao plastioci na livadi i mahali smo, ponekad i uzmahivali svojim metlama – čišćenje je, kao i prethodnog dana, išlo sporo i naporno. Da smo mogli nabaviti bar jednu grabulju, sve bi bilo lakše – najprije bismo pred sobom nagrabuljali krupnije otpatke pa onda meli; a kad se šljama namete, lakše bismo ga ujedno skupljali i na tačke nabacivali.

   Prasad popa Simonovića

   Nešto kasnije, poslije onoga što smo po inerciji zvali doručkom, pošao sam da razgledam crkvu. I na njoj su oboja vrata, i glavna i sporedna, bila otvorena – ne baš širom, nego onako od zapuštenosti, da ih nogom odgurneš i da uđeš. Po crkvi je roktalo omaleno prase. Prase u istorijskoj crkvi! – to me je, moram priznati, zapanjilo. Stao sam da ga gonim napolje, i tad sam primjetio, da u kutu, blizu glavnih vrata, ima ljudskog izmeta. Upozoren ovim, pregledao sam i druge kutove – bilo ga je svuda.

   Okrenuo sam se i zalupio sporedna vrata, pognao prase i skupa s njim izišao iz crkve. Desno od glavnog ulaza, na travi, podigavši njušku i začuđeno gledajući u mene, stajalo je još jedno, isto ovako prase.

   Dobro sam zatvorio i ova vrata, i pošao u štab, u neveliku sobu u prizemlju konaka. Htio sam da iskažem svoje zaprepašćenje, da se, bude li potrebe, bunim. To sam i učinio.

   LJudi iz štaba su mi, o otvorenim crkvenim vratima rekli:

   „Ne možemo se mi baviti zatvaranjem crkvenih vrata.“

   O prasadima:

   „A šta ćem im mi? Prasad su popa Simonovića.“

   O onom trećem:

   „Gadno! Vojska – konačila je tu kad je išla na Pljevlja.“

   Vrlo mlad čovjek, prijatna, predusretljiva lica, dodao je:

   „Noćili su po konacima i u dvorištima, dvorište je bilo puno – možda su to što veliš radili od nevolje, tražeći zaklon. Uostalom, znam to odranije, novajlije i ljevičarstvu i ateizmu smatraju takav postupak i kao neko junaštvo.“

   Na objašnjenju pojave je ostalo. Što je još gore, u držanju i odgovoru ovih ljudi kao da je bilo i nekog snebivanja i vajkanja – eto čime se ovaj danas bavi; eto nevolje na našu glavu!

   I ja sam, ne znajući šta bih drugo, upitao, ima li u ovom manastiru igumana. Ima, rečeno je. Ali on se, od kako je štab ovamo prešao i od kako je Pljevaljska vojska ovdje konačila, zatvorio u svoju sobu i nikud iz nje ne izlazi – ni u crkvu! A jedan, rastom malen, žgoljav, godinama mlad a jako izborana lica i nakostriješene kose, koja je već bila ili je izgledala polusijeda, dodao je, ne podižući očiju s nekog akta na stolu:

   „Tu je. Do sobe gdje jedemo.“

   Intelektualne besposlice u“Šipadu“

   Još jednu noć prenoćili smo u bivšoj manastirskoj trpezariji; ja sam se narednog dana digao da ipak pregledam južno krilo konaka, za koji su mi rekli da je nenaseljeno ali i neupotrebljivo. Ovo krilo bilo je noviji dogradak i spolja je, poizdalje – cijelim oblikom, veličinom prozora, oplacima oko njih i vrata, samim vratima – djelovalo dosta privlačno. Izbliza… ulazna vrata su i tu bila ni zatvorena ni otvorena. Pojmio sam rukom da dohvatim kvaku – kvake, na još polunovim vratima, nije bilo, bila je izvađena i odnesena. Ušao sam – ni na jednim vratima u prizemlju, ni na jednim na spratu, kvaka takođe nije bilo.

   Nešto kasnije, poslije onoga što smo po inerciji zvali doručkom, pošao sam da razgledam crkvu. I na njoj su oboja vrata, i glavna i sporedna, bila otvorena – ne baš širom, nego onako od zapuštenosti, da ih nogom odgurneš i da uđeš. Po crkvi je roktalo omaleno prase. Prase u istorijskoj crkvi! – to me je, moram priznati, zapanjilo. Stao sam da ga gonim napolje, i tad sam primjetio, da u kutu, blizu glavnih vrata, ima ljudskog izmeta. Upozoren ovim, pregledao sam i druge kutove – bilo ga je svuda.

   Vjerovatno ste ovo uradili zato što je Sveti Sava kako reče Brković okupirao Duklu,leonardo,?

   Одговори

6. Početkom ustanka, u manastir Moraču uselio se partizanski štab. Sveta lavra, koja je za sedam vekova trajanja, preživela i daće i nedaće, dočekala je da bude opoganjena. O toj sramoti, istinu je zapisao Radovan Zogović.

   PO CRKVI JE ROKTALO OMANJE PRASE

   piše: Radovan Zogović

   1941

   (Iz zaostavštine R. Zogovića, za objavljivanje pripremio Jovan Dujović)

   „A na crkvi, vrata otvorena. Ne širom, nego onako, od zapuštenosti. Da ih odgurneš nogom i da uđeš. Po crkvi je roktalo omaleno prase. Prase u crkvi! Stao sam da ga gonim napolje, kad sam primetio, u kutu, blizu vrata, ljudski izmet. Upozoren , pogledao sam. Bilo ga je svuda… Pošao sam u štab. U štabu su mi rekli o otvorenim vratima: „Ne možemo time da se bavimo!“ O prasićima: „A šta ćemo im mi!“ O onom trećem: „Gadno! Vojska je tu konačila!“ A jedan mlad čovek je priznao: „Novajlije u ljevičarstvu i ateizmu smatraju takav postupak kao junaštvo!“

   Istočna vrata manastirskog dvorišta, dakle ona pred koja smo mi stigli, bila su otvorena – ni širom, ni na polovinu, no nekako neuredno otvorena. Dvorište (porta – pr. J.D.) je bilo dugačko; na suprotnoj strani bila su druga zapadna vrata, otvorena isto onako kao i istočna. To što su obadvoja vrata bila otvorena, pa još tako otvorena, izazivalo je osjećanje neugodnosti i nezadovoljstva. Na isti način djelovala je i putanja dužinom dvorišta, od jednih do drugih vrata, slična odskora progaženom ljudskom i konjskom trveniku. Sama zgrada crkve… Ja tu nikad dotad nijesam bio, pa se u prvom trenutku nijesam snašao šta je ona. Prije svega, učinila mi se neobično mala; metalni krov, crn od rđe i nevremena, vr-lo strm, s isto takvim dodacima na kakav rastegljaj niže, svim ovim ličio je na šindrane krovove boljih seljačkih kuća u snjegopadnim i šumovitim krajevima crnogorskog istoka i sjeverozapada. Poslije dva-tri dana crkva mi više nije bila mala, i ja sam tu promjenu objašnjavao ovako: danima sam, prije dolaska ovamo, pred očima imao samo visoke planine, klisure koje svojim nezaustavljivim stranama okomito idu u nebo – na to sam se bio i navikao. A brzo se u meni ustalio utisak da moračka crkva, možda više nego crkva ijednog drugog manastira koji znam, sobom – i strmenim krvom, i njegovom bojom, i dodacima krovu, i oblicima zida – odgovara mjestu na kome je, planinama između kojih se smjestila i smirila.

   U Drvaru, u pustoj, i takođe oneređenoj upravnoj zgradi šumskog akcionarskog društva, koje je imalo i svoju šumsku željeznicu uskog kolosjeka (partizanima je dobro poslužila), u sobi nekoga od najviših šefova, unutra obrađenoj drukčije i bogatije od gotovo svih ostalih, otvorio sam solidno i ukusno rađen ormar. Otvorio sam i od pola pogleda vidio da je obložen nečim nalik na bijele kaljeve pločice, da je neobično dubok, i ustuknuo sam, vrata zatvorio: na podu ormara, na samoj sredini, neki se bio magareći otovario.

   Štab Komskog partizanskog odreda

   Morački manastir bio je tih dana sjedište štaba partizanskog (Komskog) odreda, okružnog komiteta Komunističke partije i okružnog komiteta Saveza komunističke omladine (doslovno ovako piše autor – pr. J.D.). Tu je bilo i ljudi koji su, poslije ustanka, pošto su nam Italijani preoteli Kolašin iz Kolašina pobjegli u Moraču; pop ili proto Simonović, mati i otac partizana i partijskih radnika Selića, i drugi. LJudi iz štaba odreda bili su iz okolnih sela – tamo su i nićivali; ostali, osim supruge Selića i popa, svi ili možda gotovo svi, pa tu i kuriri štaba i kuriri koji stignu u štab, partizani iz straže i partizani koji iz udaljenijih krajeva putuju u glavni crnogorski štab ili iz njega u te krajeve, spavali su na podu prostrane sobe na spratu i dijelu manastirskih konaka prema zapadnoj strani hrama – ta soba je vjerovatno služila ranije kao manastirska trpezarija. U njoj su takođe večeravali, predručkovali i ručali svi koji su se tu nalazili ili u prolazu našli. A u njoj smo noćili i Maslarić, ja i Vjera.

   

   Radovan Zogović (snimak iz partizanskih dana): Brezovu metlu kojom je čistio manastir, zamenio je „gvozdenom“, kojom je posle rata, kao šef Agitpropa, „čistio“ buržoasku kulturu

   Одговори

7. Znači, samo kada je bila okupacija, austrougarska i italijanska, pominjao se ovaj jezik, koji je trenutno službeni. Sada je NATO okupacija Crne Gore i kao kolonija Montenegro se ne pita, već kako kaže g-din Markuš, formirana je na antisrpskoj osnovi i falsifikatima i tihom genocidu prema srpskom narodu. Kada se pročitaju komentari dukljana ili ti Crvenih Hrvata, ili Crvenih Crnogoraca, ispada da su Petrovići bili neznaveni, narod pod uticajem vladika, knjaza i kralja, Njegoš genocidan, a da su oni uz pomoć Vatikana, Beča i Zagreba progledali, preko falsifikata.
   Mi hoćemo da liječimo posledice, a ne uzrok. Posledice su duhovni, moralni i ekonomski sunovrat Crne Gore, bezočni pokušaj promjene nacionalnog koda i otvoreno unijaćenje od strane poslušnika zapada. Predstavnici austrijske vlade su sprovodili reformu obrazovanja i nasilno nam uveli nepostojeći jezik u školski program, iako je identična situacija kod njih, pa nisu uveli austrujski jezik umjesto njemačkog. Po logici režima na Šar planini se govori šarplaninski i tamo žive šarplaninci i sve je dozvoljeno zbog zadnjeg kraja. Crna Gora je matična država srpskog naroda i egzarh-čuvar Pećkog trona, posle nasilnog ukidanja Patrijaršije od strane Turaka. Za najvećeg debila koji pokušava da se petlja u crkvena pitanja, jednostavno je objašnjenje, da je ikada prethodno postojala NVO CPC, koju je registrovao ministar iz redova ondašnje NS, bila bi prisutna na Svetoj Gori, gdje su sve pravoslavne crkve. Pošto je predstavnike ove NVO poslao Vatikan preko vrha ondašnje UDBE, što nije uopšte neka tajna, ona nema nikakve veze sa pravoslavljem i samo je prelazna faza ka katoličenju i hrvaćenju zabluđelih crnogoraca. A da, imaju veze sa parama od vlade CG, iako su minorni i partijski.
   Uzrok ovog užasa kojeg proživljavamo su zločini počinjeni: Poharom Kuča, Bratonožića, Bjelopavlića, u tzv Božićnoj pobuni i likvidaciji skupštinara Velike Podgoričke Skupštine i masovnim ubistvima neistomišljenika pod vođstvom agenta Rima Baldaćija, u Lijevim skretanjima, Do Zidanog Mosta i ostalih slovenačkih stratišta, Golog Otoka i sve do današnjih dana. Iz tih zločina, a po direktivi partije, Vatikana i Zagreba, morala se roditi nova nacija, jezik i crkva, koju tajne službe forsiraju, kao temelje novog identiteta, koji počiva na masovnim grobnicama i bratoubistvu. Savo Brković je formirao „Štab za borbu protiv Vasojevića“.Postoje pisani proglasi Đilasa i Vlada Martinovića Bajice o tome kako sve u Vasojevićima treba pobiti, bez obzira na pol i uzrast, jer su oni svi veliki Srbi. To su i radili i ubili blizu pet hiljada Vasojevića i drugih viđenih Srba koji su živjeli u Vasojevićima. Isti takvi zločini su napravljeni širom Crne Gore i svi oni moraju dobiti svoje ime u skupštini i zvanično se nazvati pravim imenom.
   Lepo bi bilo kada bi g-din Markuš objavio na ovom portalu original tekst Zemljopisa iz 1895.godine koji je bio u upotrebi u knjaževini Crnoj Gori.

   1

   Одговори

   1. E jadni četnici! Svi su zaslužili da budu velikomučenici i sveci kao Sv Maca, četnik iz Pljevalja koji je između ostalih zaklao i majku velikog srpskog glumca Miša Janketića

      1

      Одговори

8. Duboko poštovanje Jovanu Markušu, izuzetnom čovjeku i intelektualcu. HVALA

   1

   Одговори

9. 

   

   Одговори

   1. „Hoćeš imena trudnih i ubijenih iz Radovča?“
      Ne, taj spisak nek ostane kod vas. Hoću npr spisak pobijene đece od strane četnika u Pljevljima i okolini. Imena odraslih ne tražim već samo 700 đece od kolijevke do 15. godine života a sva su već na internetu. Strašni su to neprijatelji bili u pelenama i kratkim pantalonama. Hoću imena poklanih mještana sela Vranić kod Beograda đe niko od 70 seljana nije pretekao, a među njima i četiri nesrećne đevojke koje su se spremale za udaju! Neću dalje, To su samo reprezentativni uzorci učinka četnika a takvih je na desetine hiljada. Iza njih je ostajala samo nesreća i zločini. Nije mi poznato da su bilo đe i bilo kad napali okupatore već jedino običan srpski narod koji ih nije podržavao, partizanske borce i nesrećni muslimanski narod! Pošto nijesu tada završili to što su započeli nastavili su u ratovima 90-tih i dogurali do genocida koji pokušavaju smjestit cijelom srpskom narodu, kako bi njima što manje palo od odgovornosti.
      Dakle,“ silna će borba da bude“ ali s kim i đe je bila?

      1

      Одговори

      1. Istražujući ratnu štampu naišli smo na monstruozne zločine koje su, u skoro svim slučajevima, pratili komunističko veselje i pesma. Komunistički zločinci se nisu libili da pevaju i igraju oko svojih žrtava, koje su izdisale od muka na koje su ih bezbožni krvnici stavljali. Komunisti su se posebno dokazivali u mučenju i ubijanju srbskih sveštenika, a svoju mržnju su utisnuli i u pesme koje su u tom vremenu pevali. Crnim slovima su ostali zapisani stihovi: „Nosim kapu sa tri roga i borim se protiv Boga“, „Mi smo protiv Boga i vladara, protiv Crkve i oltara“, „Ustaj seljo, ustaj rode, da te branim od gospode, od popova mantijaša i ostalih zelenaša“ itd.

         Teško je danas utvrditi broj komunističkih žrtava u godinama rata i neposredno posle njega. Strani istoričari, koji su iz zapadnih zemalja mogli slobodnije da pišu (ali nisu imali kompletan uvid u sve podatke), ostavili su kakva takva pisana pisana svedočanstava o partizanskim zločinima u 1944. i 1945. godini. Tako, na primer, grof Nikolaj Tolstoj u svojoj knjizi „Ministar i masakri“ piše da su partizani u toku 1944. i 1945. godine pobili preko 350.000 ljudi, a Englez Majkl Lis u svojoj knjizi „Silovanje Srbije“(koja je nedavno objavljena i na našem jeziku) navodi brojku od 250.000 ubijenih Srba u pomenutom periodu. Na žalost, broj partizanskih žrtava u prve tri godine rata još uvek nije utvrđen.

         Važno je naglasiti da se komunistički zločini nad srbskim narodom i sveštenstvom po svojoj monstruoznosti ne mogu meriti sa ustaškim zločinima za koje se smatralo da su najstravičniji.

         Ratna štampa je zabeležila, a narod je u predanju krišom sačuvao sećanje na metode kojima su se partizani služili prilikom mučenja i ubistava Srba. Uglavnom su praktikovali sledeće:

         Istražujući ratnu štampu naišli smo na monstruozne zločine koje su, u skoro svim slučajevima, pratili komunističko veselje i pesma. Komunistički zločinci se nisu libili da pevaju i igraju oko svojih žrtava, koje su izdisale od muka na koje su ih bezbožni krvnici stavljali. Komunisti su se posebno dokazivali u mučenju i ubijanju srbskih sveštenika, a svoju mržnju su utisnuli i u pesme koje su u tom vremenu pevali. Crnim slovima su ostali zapisani stihovi: „Nosim kapu sa tri roga i borim se protiv Boga“, „Mi smo protiv Boga i vladara, protiv Crkve i oltara“, „Ustaj seljo, ustaj rode, da te branim od gospode, od popova mantijaša i ostalih zelenaša“ itd.

         Teško je danas utvrditi broj komunističkih žrtava u godinama rata i neposredno posle njega. Strani istoričari, koji su iz zapadnih zemalja mogli slobodnije da pišu (ali nisu imali kompletan uvid u sve podatke), ostavili su kakva takva pisana pisana svedočanstava o partizanskim zločinima u 1944. i 1945. godini. Tako, na primer, grof Nikolaj Tolstoj u svojoj knjizi „Ministar i masakri“ piše da su partizani u toku 1944. i 1945. godine pobili preko 350.000 ljudi, a Englez Majkl Lis u svojoj knjizi „Silovanje Srbije“(koja je nedavno objavljena i na našem jeziku) navodi brojku od 250.000 ubijenih Srba u pomenutom periodu. Na žalost, broj partizanskih žrtava u prve tri godine rata još uvek nije utvrđen.

         Važno je naglasiti da se komunistički zločini nad srbskim narodom i sveštenstvom po svojoj monstruoznosti ne mogu meriti sa ustaškim zločinima za koje se smatralo da su najstravičniji.

         Ratna štampa je zabeležila, a narod je u predanju krišom sačuvao sećanje na metode kojima su se partizani služili prilikom mučenja i ubistava Srba. Uglavnom su praktikovali sledeće:

         Одговори

      2. “Ako bih rekao da su bili puni jarci mrtvih, nisu bili, ali čovik do čovika. Ležali su u tim kanalima di protiče voda i nama su izgledali, kad smo međusobno razgovarali, da su tu ubijeni prije misec dana. Bili su, kako smo mi to govorili, svježe mrtvi. Bilijas su u raznim odorama, i civilnim i vojnim. Sjećam se da smo primijetili na jednome ubijenom u kanalu krasan kožni kaput. Međutim, nismo ga skinuli s njega zato što je očito nedavno bio ubijen pa je to bilo poštovanje prema mrtvacu.”

         Riječi su ovo Dragana Ercegovića iz Krila Jesenica koji je sredinom 1946. boravio u logoru Jasenovac. Ercegović je zajedno s 500-tinjak zarobljenika iz logora Sisak, gdje je bio na izdržavanju kazne zatvora u trajanju od dvije godine jer je pobjegao od partizana u Kraljevu u mornaricu na Malti, prebačen ‘rušiti zidine bivšega ustaškog logora’. Svoju priču Ercegović je ispričao novinaru Marku Barišiću koju je tekst objavio 21. kolovozu 1996. u Vjesniku pod naslovom ‘Jasenovac (2): Svjedok tvrdi da su partizani masovno ubijali’.

         U njemu Ercegović opisuje torture u logoru Jasenovac u koji je stigao 1946. godine, navodi kako je mnoštvo mrtvih tjelesa ležalo u kanalima, bilo ih je na stotine. Postalo je tada jasno, navodi Ercegović, da ih ustaše nisu mogle ubiti jer je rat bio davno završio, nego su egzekutori bili partizani. Njima, koji su u Jasenovac došli iz logora Sisak, priznaje, nije bilo iznenađenje vidjeti leševe jer su gotovo svakodnevno neke, koji su bili strijeljani logorskim mitraljezima, pokapali tako da su ih pod budnim okom naoružanih partizana bacali niz jednu kosinu, a potom ih zatrpavali zemljom.
         Prema Ercegovićevim riječima, moguće je da se ostatci žrtava i danas nalaze na tome mjestu. Govoreći o logoru Jasenovac i zadatcima koje su imali, prepričava kako je u vrijeme dolaska njegove zarobljeničke skupine logor Jasenovac bio prazan, imali su zadatak srušiti žicu oko samih zgrada dok mrtvace iz kanala nisu trebali zakopavati. Naglašava kako je, za razliku od drugih logoraša koji su bili u domobranskim postrojbama ili su bili ugledniji civili, imao povoljniji tretman. Kao nekadašnji vojnik Kraljevske mornarice, Hrvat, ali s jugoslavenskim opredjeljenjima, Dragan Ercegović priznaje u razgovoru novinaru Barišiću da mu je bilo mnogo lakše nego onima koji su u logor dospjeli zbog hrvatskih stajališta.

         Partizanska zvjerstva u Jasenovcu

         Osvrćući se na partizansku torturu u jasenovačkome logoru, Ercegović je naveo kako su dobili naređenje partizanskoga zapovjednika Jasenovca da određeni dio žice premjeste na drugi kraj logora. Kada su uz pratnju naoružanih stražara došli blizu žice, neki od logoraša zapazili su da je žica smještena u minskome polju, a iako je Ercegović naredio povlačenje, zapovjednici su ih vratili i pod prijetnjom oružja morali su prvo uništiti mine kako bi došli do žice koji su trebali donijeti partizanskome zapovjedniku.

         Ercegović govori i o nasumičnim ubojstvima koja su se učestalo događala u logoru. Prema njegovim riječima, za vrijeme popodnevnih šetnji, mitraljez, koji je bio na logorskoj promatračnici, zapucao bi po određenome prostru bez razloga. Kasnije su doznali da su partizanski stražari svaki dan međusobno dogovarali prostor u logoru gdje ne bi smjeli stupiti logoraši, ali kako prostor nije bio obilježen, oni to nisu mogli ni znati. Drugi dan zapisivali su se brojevi na logoraškim odorama i potom ljudi odvodili u samicu, a onda bi ostale logoraši ubijene bacali niz jednu kosinu i zatrpavali zemljom.

         I svjedočanstvo Dragana Ercegovića objavljeno u ljeto 1996., u kojemu navodi zločine iz jasenovačkoga logora 1946., znači godinu nakon što je završio Drugi svjetski rat, dokazuje kakva su sve zvjerstva partizani činili u Jasenovcu.

         Govori kako većina koju je upoznao u logoru uopće nisu bili vojnici, uglavnom je bila riječ o bogatim i uglednim odvjetnicima, sucima, ali i svećenicima koje su posebno tjerali na razne teške poslove pa su tako uglavnom svećenici i suci zajedno s malim kanticama morali prazniti logoraške nužnike.

         Izvor: Hrvatski list

         Одговори

10. 9. Da komandanti i polit. komesari ulože sva svoja znanja i silu da što više pridobiju uz komunističke jedinice što mlađe, ženskog pola, kako bi mogle poslužiti našim drugovima za prirodne seksualne potrebe. Ovo je potrebno u što kraćem roku učiniti, radi podizanja morala kod naših drugova prilikom presudnnh borbi. One ženske, koje bi eventualno ostale u drugom stanju treba neophodno likvidirati, pogotovo što kao takve ne bi mogle izdržati naše tako česte otstupnice, a ne smemo ih ostavljati u pozadini, pošto bi naš neprijatelj takve slučajeve dobro iskoristi u propagandne svrhe lrotiv našeg pokreta.

    Bumbarov let -trut, hoćeš imena trudnih i ubijenih iz Radovča Kunovo prisoje,hajde zovi leonarda i prolaznika,možda su neki vaši tamo bili,samo nastavite,pošto radite zajedno,a vjerovatno za nadoknadu ima koja Moldavka,obezbijedio Bebin tim!

    Одговори

11. VRHOVNA PARTIZANSKA KOMANDA
    Strogo Pov. broj 39 od 27. 12.41. g.

    POLOŽAJ

    Svima partizanskim komandantima i pol. komesarima na položajima. .
    Ličnost Draže Mihailovića i njegov oštri duh jasno je uvideo pravo stanje stvari i znao je jasno i razgovetno da prikaže jugoslovenskim narodima a pogotovo srpskom sa kim i u kom pravcu jugoslovenski partizani vode borbu. Pored ovoga njegova ličnost i hrabrost okupila je oko sebe sveukupni srpski narod i svs najbolje borce; zbog čega moral, pouzdanje i vera u pobedu slabi svakog dana kod naših borbenih jedinica, a tim pre što svi rezultati naših dosada vođenih borbi sa četnicima, zabeleženi su kod ove komande kao posve ravni nuli. Posledice ovakvih po našu stvar poražavajućih neuspeha bez obzira na iznete činjenice odnosno autoriteta Mihailovića, vođstvo ove komande u mnogim pravcima može sa pravom prigovoriti partizanskim komandantima i pol. komesarima, a naime: što se nisu do sada striktno pridržavali komunističke ideologije i da su se u do-sadašnjim vojnim i političkim akcijama kao i u pravcu propagandističkom u svemu pokazivali kukavički i nesposobni svojih zadataka i položaja za koje su se za ove dane punih dvadeset godina spremali. Tačnije rečeno: sa njihovim radom i nesposobnošću doveli su partizanski pokret u neizbežnu situaciju, pružajući time četničkoj organizaciji većeg podstreka protiv naših borbi i daljeg našeg opstanka kao organizacije. Zbog gore konstatovanih nepobitiih fakata, ova komanda odnosio njeno vođstvo određuje za u buduće jasno svoj stav po vojnoj i političkoj liniji u slsdećem: S’ toga, a pod pretnjom smrtne kazne

    NAREĐUJEM:

    1. Da se komandanti i pol. komesari, oficiri, podoficiri, kaplari i vojnici svih rodova imaju bezuslovno u buduće u svim pravcima pridržavati i pokoravati komunističkoj ideologiji, sprovodeći je u što većem obimu u svima slojevima jugoslovenskih naroda. ;

    2.Dražu Mihailovića i njegove vojne i političke saradnike treba što pre likvidirati (vidi naredbu ove Komande od 11. dec. 1941. g., pod strogo pov. broj 14).

    3.Protiv okupatora komunističke jedinice ne mogu se boriti, zato što je okupator i suviše jak, štoje sposoban i spreman da uništi jednim zamahom našu celokupnu organizaciju, ako to njegovi interesi budu zahtevali. Snage. okupatora su vrlo jake i svaka naša borba protiv okupatora unapred je osuđena na propast.

    4.Takođe i sa ustašama besmisleno bi bilo sa naše strane da se vodi ma kakva vojna akcija s’ obzirom na njihovo moderno naoružanje od strane okupatora, a drugo što ustaše u ovom po nas zgodnom vremenu istrebljuju srpski narod koji je u ogromnoj većini protiv nas. Naš zadatak nije u tome da se organizuje borba protiv okupatora i ustaša, jer bismo u tom slučaju potpuno oslabili sasvim uzaludno za završnu fazu borbe naše za oslobođenje kada će nam snaga biti najpotrebnija. Okupatora ima da skrše i oteraju iz naše zemlje svetski događaji i Sovjetski Savez, naša majka. Živso SSSR! Za nas je komuniste najvažnije u gome: organizovati pokret i prikupiti snage lrotiv četnika.

    Četnici su naš prvi neprijatelj, protiv koga treba upotrebiti sva moguća i nemoguća sredstva radi njihovog uništenja, jer na drugi način njihov otpor ne može se slomiti.
    Da bi se kod okupatora mogao izazvati veći gnjev i reakcija
    protiv srpskog naroda, komandantima stavljam u dužnost da kod svojih područja i borbenih jedinica izaberu najpouzdanije i na jhrabrije drugove kojima staviti u zadatak, da s’ vremena na vreme iz zaseda ubijaju po jednog ili više okupatorskih vojnika, kako bi okupator na osnovu toga lreduzimao efikasne relresalije lrotiv neposlušnog srpskog naroda i njegovog vođstva.

    5. Da komandanti i polit. komesari najhitnije preduzmu na svojim teritorijama sa smrtnim kaznama za sva ona lica za koja bi se i najmanje steklo ubeđenje da su protiv naše vojne i političke stvari. Za ovaj zadatak potrebno je: da komandanti blagovremeno pribave u što većem broju četničkih amblema koje staviti na raspoložene onim drugovima koji budu određivani za ova likvidiranja, s’ tim da iste upotrebe, preobuku se u četnike, upadnu u selo, poharaju ga do gole kože, i pobiju ugledne domaćine koji su naravno štetni lo našu organizaciju, Svako u selu misliće da su to četnici i da čine po naređenju njihovog vođstva represalije.

    7.Komandanti imaju bezuslovno da na svojim teritorijama spreče narodu bez obzira na veroispovest, posećivanje crkava i manastira, a njihove sveštenike u koliko pojedinci ne bi ma iz kojih razloga želeli prići našoj borbi, odmah takvog likvidirati.

    8.Komandanti će u najvećoj diskreciji odaslati svoje kurire (ženske) u gradove – kuriri imaju da se jave našim poverenicima sa čijim imenima komandanti raspolažu i da od trgovaca i imućnijih ljudi pod pretnjom smrtne kazne zatraže prema njihovom imovnom stanju pomoć u finansijskim sredstvima za naš pokret. U koliko se pojedina lica ne bi htela ovome potraživanju odazvati, takvu osobu javno žigosati kao okupatorskog saradnika i špijuna, a u svoje vrema nad njima izvršiti likvidaciju,

    9. Da komandanti i polit. komesari ulože sva svoja znanja i silu da što više pridobiju uz komunističke jedinice što mlađe, ženskog pola, kako bi mogle poslužiti našim drugovima za prirodne seksualne potrebe. Ovo je potrebno u što kraćem roku učiniti, radi podizanja morala kod naših drugova prilikom presudnnh borbi. One ženske, koje bi eventualno ostale u drugom stanju treba neophodno likvidirati, pogotovo što kao takve ne bi mogle izdržati naše tako česte otstupnice, a ne smemo ih ostavljati u pozadini, pošto bi naš neprijatelj takve slučajeve dobro iskoristi u propagandne svrhe lrotiv našeg pokreta.

    10. Komandanti na svojim teritorijama upotrebiće prinudnu mobilizaciju za sve oie mladiće od 14-18 godina koje zadržati do daljeg naređenja pri komandama s’ tim da ih pol. komesari vežbaju sa oružjem i jednovremeno obučavaju u pravcu Lenjinove nauke.

    11. Da komandanti narede svojim organima da od seljaka prikupe žita, stoke i po mogućstvu što više odeće. i obuće radi snabdevanja naših jedinica.

    12. Za sve sne drugove, za koje bi se doznalo da stvaraju paniku među drugovima bilo u pozadini ili pak na frontu, takve treba odmah na licu mesta streljati.
    Jednovremeno objavljujem, da je vođstvo ove komande dobilo obaveštenje od strane našeg druga Staljina o tome:
    a) Da naš pokret ne može snabdeti sa ubojnim oružjem i drugim ratnim materijalom, pošto ga za to sprečavaju mnogi politički razlozi.
    b) Sve naše borbe i uspesi objavljivaće se redovno preko moskovskog radija, radi upoznavanja svetskog javnog mnjenja, kao i podizanja potrebnog morala i potstreka kod naših drugova.
    v) Da će drug Staljin naš pokret i borbe posle završenog rata u svemu podržavati na političkom polju.
    g) Čak šta više skreće nam pažnju i jednovremeno preporučuje, da cilj naše borbe i propagande isključivo bude konstruisan protiv organizacije Mihailovićeve radi potlunog uništenja tog pokreta. Ovo utoliko pre treba učiniti, pošto će jugoslovenska komunistička partija posle okončanja rata imati važan zadatak kao glavni centar na Balkanu, o čemu će ovo vođstvo blagovremeno dobiti za to potrebne direktive i uputstva direktno od strane NKVD-a.
    Na kraju upozoravam sve partizanske komandante i polit. kome-sare da se bezuslovno imaju u celosti po svim iznetim tačkama u ovoj naredbi najstrožije pridržavati, tj. postupati i pokoravati se istoj da u buduće komandanti traže ma kakvo u duhu iste objašnjenje uzimajući u obzir gubljenje za to u vremenu i da je za dalji opstanak naše organizanije vezana i sudbina celokupnog Balkana. Potpisati će lično s’ vremena na vreme kontrolisati i uveravati se na licu mesta da li komandanti u potpunosti postupaju po izdatim direktivama u vezi ove naredbe i ako u krajnjem slučaju budem utvrdio da zaisga pojedini komandanti stvar sabotiraju sa tolerancijom u korist Draže Mihailovića i njegove organizacije, za takvog komandanta ima da usledi isključivo smrtna kazna.
    Mi imamo prečišćen plan po kome idemo i od koga ne otstupa-mo ni za jednu tačku.
    Prijem ove naredbe s’ pozivom na gornji strogo pov. broj putem sigurnih kurira potvrditi, a komandanti po prijemu k’ znanju lično imaju da je zapale.

    Smrt fašizmu, sloboda narodu.
    p.z. Vrhov. Part. Komandanta
    .Nač. Štaba Đen. štab. Puk.
    A. JOVANOVIĆ

    Одговори

12. 26-46. Streljanje 21 seljaka iz Ljubomira kod Trebinja 27. februara 1942. godine, prema podacima dr Save Skoka: Za vreme masakra tih nedužnih Ljubomiraca, ponašanje Save Kovačevića, Petra Drapšina, Dimitrija Bulajića i Dragice Pravice bilo je užasno surovo. Prema kazivanjima Miroslava Zotovića i Rista Kijca, koji su kao omladinci morali da prisustvuju tom streljanju, Sava Kovačević je tražio dobrovoljce iz Ljubomirskog bataljona da izvrše presudu, ali se niko nije javio. Ni na ponovljeni zahtev, saopšten zastrašujućim tonom, niko od Ljubomiraca nije izašao iz stroja sem Stojana Kijca, komandira Domaševske partizanske čete, koji je zamolio Savu Kovačevića da oslobodi najmlađeg osuđenika – Janka Kovača. Odgovoreno mu je: „Hoću, osobodiću ga ukoliko ti staneš na njegovo mesto.“ Pošto niko od Ljubomiraca nije pristao da bratskom i komšijskom krvlju uprlja ruke, streljanje su izvršili najviši rukovodioci i egzekutori iz kaznene ekspedicije Dimitrija Bulajića. Kada je, nakon prvog plotuna, jedan od streljanih, dok mu je krv šikljala iz grudi, uzviknuo: „Živela Rusija!“, prišao mu je Sava Kovačević s pištoljem u ruci i, uz ružnu psovku, ispalio mu nekoliko hitaca u glavu. Dragica Pravica je, na zaprepašćenje prisutnih proverila da li je smrtna kazna valjano izvršena, pucajući iz pištolja u mrtve ljude. Najtužnije i najružnije bilo je kolo koje se uhvatilo oko pobijenih ljudi, ni krivih ni dužnih.

    Crna Gora je časna samo sa Crnogorcima a nečasnost dolazi od onih koji odbacuju svoje crnogorske korijene i istoriju i bore se da utope CG u neku svoju veliku i nebesku državu!

    ovdje ti trazi svoju Crnu Goru,ail ne nasu!

    Одговори

13. Crna Gora je časna samo sa Crnogorcima a nečasnost dolazi od onih koji odbacuju svoje crnogorske korijene i istoriju i bore se da utope CG u neku svoju veliku i nebesku državu!

    1

    Одговори

14. Bunbaru po tvojoj prici TI i Kralj Nikola ste bili intemusi , pa ti Kralj isprica ovu svoju namjeru u tajnosti na uvo da niko ne cuje. Pa ti i tvoji pajtosi znate sve Nikoline tajne i skrivene namjere.
    Zivotati kolko ti imas godina , najmanje 150
    E takva vi je sva vasa istina bazirana na onoj ,,Rece mi jedan coek,,

    Одговори

15. Јоцо, Бог Те чувао!

    Одговори

16. Господин Маркуш износи праве податке, свидјело се коме или не. Фалсификатори наше историје не могу са њим сјести да разговарају, јер је њихова лаж провидна.
    Смијешно је и жалосно свако негирање српског поријекла у црногорском народу. Некад смо били стуб Српства, а данас посрћемо захваљујући пројекту брисања српског имена.
    Зар нам треба нови језик, зар треба да измишљамо слова, ријечи, да уназађујемо правопис, да иступамо из своје Цркве и подржавамо некакву секту и распопа, да су нам ближи Усташе од браће православне, да се окрећемо против мајке Русије и ширимо руке у загрљај НАТО крвницима?
    Зар је лако гледати шта издајници чине од наше отаџбине, некад часне Црне Горе?

    Одговори

17. Bumbarev let kako ti je miras gore li jos logorske vatre po livadama jesu gume izgorele.

    Одговори

18. nemoj dokazivati molimo te svi ,znamo da govris istinu,samo nemoj dokazivati,

    Одговори

19. E samo bi nam još on trebao na RTVCG? Pa on je totalno odlijepio od stvarnosti i pobrkao svoje želje sa stvarnošću. Mogao bih navest bezbroj primjera netačnosti ovoga što je rekao, ali neću da se bavim uzaludnim poslom. Osvrnuću se samo na jednu stvar a to je da je 1909. na popisu stanovništva u CG bilo skoro 100% Srba!?
    Treba samo znati da je tako naredio kralj Nikola jer je siromah zamislio da postane kralj svim Srbima pa je pripremao teren., Za Markuša je to sve relevantno i u redu. Koga on time želi da obmane? Takvi i tako vjerodostojni su mu i svi ostali podaci!

    Одговори

    1. Opaa, odmah nervoza. Najbolji su ovi što, kad ne mogu ništa protiv činjenica, onda uzmu počnu da pametuju šta je ko i zašto zamislio. Pošto se ne može poreći da je se početkom prošlog vijeka stanovništvo Crne Gore izjašnjavalo kao srpsko, onda se odmah aktivira teorija zavjere ili plasira da je kralj Nikola bio glup ili lud.

       Одговори

    2. Tesko je montenegrine „obmanuti“, vi ste odavno obmanuti.

       Одговори

20. Svaka cas g Markus.

    Одговори

21. Interesantno da gospodin Markuš nema, recimo, pristup na TVCG ili ne daj Bože – Vijestima. Jasno je i zašto, jer na tako ubjedljiv način razotkriva sve falsifikate aktuelne crnogorske vlasti.

    Одговори

    1. Koiko Joco prica istinu kazuju ovi originalni dokumenti o iseljenicima iz CG u Ameriku iz 1905god. Svi su se upisivali nacionalno kao Crnogorci. Ko ima hrabrosti za istinu neka cita: http://www.patrija.me/crna-gora/nacionalno-opredjeljenje-crnogoraca-prije-100-godina/

       Kada se neko definise kao Srbin onda su mu svi drugi „anti-Srbi“. „Ko nije sa nama protiv nas je.“

       Одговори

22. ДОБА ПАТРИЈАРАХА

    6. Позив Аврамов. Селидба његова у Ханан и растанак с Лотом.
    Пост. 12, 1-10. 13.

    Господ је изабрао Аврама, да буде чувар праве вере у једнога Бога и обећанога Спаситеља. Једанпут јави се Бог Авраму и рече: „иди из земље своје у земљу коју ћу ти Ја показати. И учинићу од тебе велики народ, име твоје прославићу и у теби ће бити благословена сва племена на земљи. [1] Ово је било прво јављање Божје Авраму. Аврам учини по Божјој заповести. Он узе жену своју Сару, синовца Лота, који после смрти свога оца оста сироче, све своје имање, и пресели се из земље Халдејске у земљу Хананску, коју му Бог показа и где живљаху најбезбожнији идолопоклоници. Авраму беше тада 75 година. С њим пође и његов отац Тара, али умре на путу (у Месопотамији, у граду Харану).
    Побожноме Авраму беше тешко да живи мећу неверним Хананцима. Он није овде могао наћи себи пријатеља и живљаше одвојен од свију, ширећи шаторе на туђој земљи. Само се тешио вером у Бога и надом на Спаситеља.
    Аврам се прво насели близу Сихема. Овде му се Господ по други пут јави и рече: „ову земљу даћу твоме потомству“. Од Сихема Аврам крену к Ветиљу и затим се пресељаваше измећу Ветиља и јужних крајева земље Хананске. Због глади он је био и у самоме Мисиру.
    У самоме почетку живота у Ханану велику тугу зададе му Лот. Аврам га је волео, као рођенога сина. У туђем свету Лот му беше једини рођак. Али међу њима изродише се несугласице. Аврам и Лот беху сточари; и један и други имађаху огромна стада. Њихови пастири свађаху се око паше, а Лот не беше увек правичан, бранећи своје пастире. Тада му Аврам рече: „немој да се свађамо ја и ти; јер смо рођаци. Није ли ти отворена цела земља? Одели се од мене. Ако ћеш ти на лево, ја ћу на десно; ако ли ћеш ти на десно, ја ћу на лево“, У то доба они су живели близу Ветиља. Лот изабра дивну долину Сидимску, кроз коју је протицала река Јордан, и где беху градови Содом и Гомор. У тој долини било је много смоних јама. Бирајући је Лот је гледао само на лепоту и плодност места и помисли, да су становници те земље рђави и велики грешници пред Господом; Аврам остаде близу Ветиља. Овде се Господ јави Авраму (трећи пут) и рече: „погледај с места где си на север и на југ, и на исток и на запад; сву земљу што видиш (с горе) теби ћу дати и потомству твоме до века и учинићу да потомства твога буде као праха на земљи“. Аврам с вером прими Божје обећање. Он разгледа обећану му земљу, затим се премести јужно од Ветиља и рашири своје шаторе у равници Мамриској, која је код Хеврона.

    Бог да чува Јована и све који свједоче истину !

    Одговори

    1. Bas me interesuje kakve veze ima Abraham sa Jocom Markusem?

       Одговори

       1. Ima, Joco je Avramov, a ima ih koji su vise Lotovi ,u tome je poenta!Naravno svaki za sebe neka zakljuci kome pripada ,Onaj gore to ionako zna!

          Одговори