Идиот

Пише: Емило Лабудовић

Према енциклопедијама и уџбеницима психологије, „идиот је лице са најтежим степеном менталне заосталости“ а „идиотизам – најјачи степен малоумности“. У колоквијалној употреби, овај појам има шире и углавном пежоративно значење, а идиота у књижевност на велика врата увео је једним од својих култних романа Фјодор Мијајлович Достојевски.

Постоји још један „идиот“ који је мање познат широј и лаичкој јавности а који је у последње вријеме свеприсутан. Ријеч је о уређају, једној врсти монитора, стручно званом „телепромтер,“ који се највише и најчешће користи на – телевизији. Са њега новинари, уредници и спикери читају текст који је унапријед исписан и који „прати“ брзину њиховог читања, док гледалац има утисак да поменути говоре „из главе“. Тек пажљивије посматрање „говорника“ открива његов неприродно усресређен и готово стакласт поглед изван фокуса камере.

Колико је овај уређај заиста унаприједио квалитет презентације текста а колико је заправо ствар „шминкања“ сцене и учесника, питање је без јединственог одговора. Чињеница је да неупућенима „говорници“ дјелују паметније и „начитаније“, приридније и опуштеније, али само неупућенима. А можда је управо тај утисак који коришћење ове направе оставља на гледаоце извео „идиота“ из студија и професионалне употребе и увео га у сферу политике. Све чешће и све већи број политичара користи „идиота“ да би се додатно „допали“ грађанима и бирачима и појачали своју харизматичност. То што у тим приликама више личе на сопствени воштани одливак из Музеја мадам Тисо, вјероватно „пи – ар“ стручњаци из њихових штабова и кабинета не смију да им кажу.

Данас је на телевизијама, на Јавној поготово, био дан масовног „идиотизма“. Прво је премијер читао са „идиота“. Текст који му је други написао, мада је „рукопис“ више него препознатљив. Онако напудерисан, укочен, преозбиљног израза лица, намргођен, оштар… сипао је ватру по Митрополији црногорско – приморској која је у његовом вокабулару искључиво – српска. Онда је из неког буџака ископан некакав историчар „извањац“ који је прискочио премијеру у помоћ у каштиговању Митрополије и Митрополита. Извјесни Миливој Бешлин се, додуше, јавио  телефоном тако да се не зна да ли је користио „идиота“, мада идиот са идиота тешко да може ишта да саопшти а да није идиотизам. Идиотаријама се, потом, придружио и Андреј Николаидис. Без „идиота“ јер је он свој идиотизам против свега српског у Црној Гори, а Митрополије посебно, одавно научио наизуст. А док је он спеловао без идиота, Шофро га је гледао причично стакласто, као да чита са „идиота“.

Списак „начитаних“ наставила је тетка Весна, предсједница Врховног суда, која је, не користећи „идиота“ покушала да нас гледаоце убиједи како су она и њени судови „у немогућим условима изазваним корона вирусом поносно стајали на бранику домовине“ и Црну Гору одбранили од насртаја на њено достојанство, то јест заставе и мермерне табле. Није користила „идиота“ јер је себе чврсто убиједила да су с ове стране екрана све сами идиоти који ће то прогутати без резерве. Идиотовање на Јавној настављено је исцрпним извјештајем са сједнице скупштинског Одбора за просвету. Тијело чија је првенствена намјена, обавеза и задатак да разматра  законе из своје области, држало је слово о – антифашизму. Перјанице антифашизма у Црној Гори, Андрија Поповић, Живко Андријашевић, Драгутин Паповић, Слободан Симовић, без „идиота“, али унисоно као да читају са „идиота“, у камеру су излили сву жуч о наводној угрожености антифашистичког наслеђа у Црној Гори. И сви су једногласно, као са „идиота“, упрли прстом у СПЦ као кључном негатору антифашизма. Глас оних који се са тим нијесу сложили није се чуо. Ваљда се није уклапао у идиотизам расправе која је, можда, потребна али на неком другом мјесту.

А онда, крешчендо дана у којем су Јавном доминирали „идиоти“ и идиоти. „Жива истина“ у којој је, по ко зна који пут, проскрибовани Дарко Шуковић демонстрирао како и без „идиота“, течно и скоро наизуст, зна све што демантује и најмањи српски траг у историји Црне Горе. Не знам гдје му стоји „идиот“ (глава му је  нешто мања од поменуте справе) али идиотизама му није фалило као да их сриче са екрана ширег од Нијагариних водопада.

„Идиот“ под знацима навода је електронска справа, идиот без знакова навода је онај који вјерује да је све саопштено са „идиота“, односно екрана, „жива истина“. А посебна врста идиота су они које Шуковић и „шуковићи“ убјеђују да су „на бранику домовине“ стога јер воле Црну Гору и истину о њој а не због тога што се тај „патриотизам“ може добро уновчити. И уновчава. Новцем, становима, функцијама… А све док има „идиота“ и идиота, идиотизам тренутка у којем живимо прераста границе издржљивости.

Прочитајте ЈОШ:

Лице и наличје Никшића: Дјеца неба и дјеца евра

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: