„Играј и победи…“

Није важно да ли се ради о екипној или појединачној спортској дисциплини, спорт увјек твори атмосферу заједнице, амбијент навијачке трибине, гдје такмичара из гледалишта арене не бодре само мама, тата и дјевојка, него цио један народ. А тај народ је пун тема које га муче, због којих је понижен, због којих не вјерује сам у себе и у своје могућности. Неспособни лидери, агресивни политички противници, а често и потпуно неприродни идеали и очекивања, – учинили су да почетком 21.вијека Срби више личе на народни збјег под патријархом Арсенијем, него на модерна друштва свога времена, какви су били у доба Немањића или рецимо у вријеме Краљевине Југославије. И онда када су најмање вјеровали у своје потенцијале, у сопствену могућност организовања, у сопствену храброст и одлучност, Србима се дешава 2014.година, у којој, на спортским борилиштима ( тамо гдје-за разлику од политике- важе иста правила за све ), наш народ показује свјетски квалитет, показује да може да досегне највеће домете.  

пише: Бошко Радовић

Homo ludens     

Људи воле игре. Посебно воле такмичарске игре. Воле надметања која могу да покажу побједнике, оне најбоље…Иако су игре, у својој основи, безазлена разонода, човјечанство је склоно да их претвори у дјелатност набијену емоцијама, стрепњом, мржњом и одушевљењем. Јер, шта год да радимо, чега год да се играмо, врло брзо долазимо до оног познатог упозорења „Не љути се човјече“!

Неком другом приликом могли бисмо да се отиснемо на океан тумачења и анализа зашто и како homo ludens постаје такмичар жељан славе, успјеха и медаља, постаје онај који тренира и који се спрема да побједи, да порази другога човјека. Сада просто полазимо од те чињенице као од готове, неспорне истине, и додајемо да је човјек поред жеље за успјехом и побједом, развио – доста разгранато- осјећај поштовања противника, контролу над сопственом силом и доминацијом, као и витешку потребу да прихвати пораз и честита бољему од себе.

Епоха у којој живимо довела је многе ствари до крајности, па је и појмове успјеха и побједе изопачила до мјере у којој  успјешан човјек личи на охолог и усамљеног истребљивача (терминатора) себи сличних и својих ближњих. Такав је рецимо савремени прототип – бизнисмена, политичара, љубавника, ствараоца па и спортисте… Бити што бољи, и у складу са опјеваном лозинком „нико (и никад) као ја“!

Као Новак Ђоковић

Међутим, како епохе овога пролазнога свијета само смјењују једна другу, ми знамо да постоје и неке друге вриједности осим немилосрдног система елиминације противника. Знамо и за оно схватање надметања које тражи од нас максималну ангажованост, посвећеност успјеху, али и истовремено поштовање противника и уважавање његовог права на побједу, његових жеља и нада, његових болова и потешкоћа – као да су наши.

Да не бисмо много описивали и философирали, довољно је рећи да нам такав примјер схватања спорта, игре и надметања даје наш прослављени тенисер, тренутно најбољи тенисер свијета – Новак Ђоковић. Момак одише духом фер-плеја и уважавања противника, а иако има много оних који су слични њему, помињемо баш њега, јер је наш, јер је са ових простора, и даје нам образац понашања који је дохватљив, приступачан за све нас остале.

Свакако, мало је оних, међу нама, који ће доћи у ситуацију да се такмиче на нивоу који је и приближан Новаковом, али зато сви ми, мање-више, опонашамо Нолета на теренима за баскет или мали фудбал. А ако ништа друго, навијамо за њега поред малих екрана, често уносећи жар и емоције које су супротне Ђоковићевим принципима игре.

Дакле, такмичење са другима, игра против других може да нам послужи на сопствено изграђивање, на буђење оних најквалитетнијих порива у нама, а да при том – нема мржње према противницима, нити омаловажавања истих. Зато, свака част момцима са „Севера“ и „Југа“ који праве „паклену атмосферу“, али то нема везе са оним мотивима који би требали да нас окупљају око спорта.

Сале Национале

Колико спорт може да има мотивациону силу, и како он зна да уљепша дан, да нас натјера да заборавимо ружну прошлост и да нам укаже на могућу љепоту будућег, то је српски народ видио ових дана. Свакако да се не живи од спорта, и тешко да успјех неког спортисте може непосредно да утиче на побољшање моје егзистенције, али човјек је биће заједнице, породични и фамилијарни феномен. То знају Скандинавци и Новозеланђани, то осјећају Енглези и Холанђани, па како нећемо ми, народ израстао из колективних осјећаја, из колективног памћења.

Отуда, није важно да ли се ради о екипној или појединачној спортској дисциплини, спорт увјек твори атмосферу заједнице, амбијент навијачке трибине, гдје такмичара из гледалишта арене не бодре само мама, тата и дјевојка, него цио један народ. А тај народ је пун тема које га муче, због којих је понижен, због којих не вјерује сам у себе и у своје могућности. Неспособни лидери, агресивни политички противници, а често и потпуно неприродни идеали и очекивања, – учинили су да почетком 21.вијека Срби више личе на народни збјег под патријархом Арсенијем, него на модерна друштва свога времена, какви су били у доба Немањића или рецимо у вријеме Краљевине Југославије. И онда када су најмање вјеровали у своје потенцијале, у сопствену могућност организовања, у сопствену храброст и одлучност, Србима се дешава 2014.година, у којој, на спортским борилиштима ( тамо гдје-за разлику од политике- важе иста правила за све ), наш народ показује свјетски квалитет, показује да може да досегне највеће домете.   

Човјек који није већи стручњак од Жељка Обрадовића или од свог учитеља Душана Ивковића, успио је нешто што нијесу њих двојица: да кошарку врати кући, и Србију на своје природно мјесто-сам свјетски врх! То је Александар Ђорђевић ( Сале Национале ). Он има менталитет побједника, он има спортски дух сличан Ђоковићевом, њега није тешко доживјети као најрођенијег брата, као једног од нас. Он је онај лидер који је међу својим борцима, онај вођа који не командује „из даљине“ ( физичке или емотивне ), већ бодри играче и на -40, очигледно и тада вјерујући у њих, и волећи их све.

Ђорђевић је довољно строг кад затреба ( „случај Мицов“ ), и довољно инспиративан и наклоњен саиграчима кад је најтеже ( друга фаза такмичења на Мундобаскету ). Дух који он носи извлачи максимум из такмичара, и то – изгледа – у право вријеме. Све што је Србија остварила ове године, носи печат тог духа, печат храбрости, одлучности и вјере. Вјере у себе и у Божију помоћ. А то што је Србија остварила није мало. Напротив, савим је довољно да докаже како у свему што је достојно човјека, можемо равноправно стати и сарађивати са цијелим свијетом.

1.      Ватерполисти су прваци Европе и освајачи Свјетског купа
2.      Кошаркаши су вицешампиони свијета
3.      Женска стрељачка екипа (ваз. пиштољ) је првак свијета
4.      Мушка стрељачка екипа (мк пушка) је трећа на свијету
5.      Одбојкашима је селектор поднио оставку због 9.мјеста на свијету!?
6.      Тенисери су ( са резервном поставом ) изборили опстанак у топ 16
7.      Кајакаш Марко Драгосављевић је првак Европе
8.      Кајакаши Небојша Грујић и Марко Новаковић су прваци свијета
9.      Кајакашице сестре Молдован су вицешампионке свијета
10.       Новак Ђоковић је освојио Вимблдон и вратио се на 1.мјесто АТП листе
11.       Рвач Давор Штефанек је првак свијета
12.      Атлетичарке Ивана Шпановић и Татјана Јелача су вицепрваци Европе
13.     Пливач Велимир Стјепановић је двоструки првак Европе
14.     Милица Мандић вицешампион Европе у теквондо-у

Ускоро почињу свјетски шампионати у кошарци и одбојци за жене. Ове јесени у Београд стижу Тотенхем и Бешикташ, чији ће се фудбалери састати са нашим Партизаном у престижној Лиги Европе…

Не можемо сву пажњу и сва наша очекивања усмјерити на спортисте и њихове утакмице, али можемо да се угледамо на њих, па да у нашим животним утакмицама, као народ, као политичка заједница, и као појединци, будемо мало храбрији и одлучнији…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: