Игуман манастира Високи Дечани: Више него икада морамо да покажемо солидарност и чврстину
Преносимо транскрипт изјава из интервјуа игумана манастира високи Дечани оца Саве Јањића датом Телевизији „Храм“ 6. март 2019.
Косово са својим житним пољима је у знаку хлеба, а Метохија са својим виноградима је у знаку вина, и на неки начин Косово је жртвеник на који се приносе хлеб и вино који постају тијело и крв Христова.
Зато је Косово за нас много, много више од свега тога. Али опет напомињем не Косово само као територија, не Косово само као камење Цркава које могу бити и музеји и споменици, него као жива Црква у којој се служи Света Литургија. И зато је Косово Литургијски простор прије свега. И то је разумљиво људима који су надахнути вјером, који су надахнути аутентичним схватањем наше вјере, али је потпуно неразумљиво, лудост и сабласан људима који су одбацили логику Јеванђеља и који то гледају једном приземном једнодимензионалном свијету политичких интереса, бројева, процената, којима све ово што ми причамо изгледа потпуно нелогично, изгледа чак и опасно, субверзивно, иако Хришћанство никада није изазивало никакву револуцију.
Наш преображај који ми проповедамо је унутрашњи преображај свакога човјека. И управо кад се сви преобразимо и сјединимо са Христом ту је Царство Небеско, већ овдје и сада „гдје су двоје и троје сабрани у име моје“ ту је Царство Небеско, није то политички појам, није то нешто што се може оваплотити у политичку идеологију. И не можемо ствари само линеарно да гледамо него морамо да их гледамо управо из једне перспективе која повезује. И зато је Царство небеско нешто што ми градимо између нас, и што постоји само тамо гдjе постоји жива Црква. Тамо гдjе нема живе Цркве остају само споменици, камење, напуштене куће и сjећања.
Сjетимо се само простора Мале Азије одакле је размијењено Грчко становништво и одакле се иселило православно становништво гдjе данас нема Православних Цркава у највећем дијелу Мале Азије, понегдје се чак сада обнавља Литургија али врло мало, тамо не живи заправо Хришћани више. На тим просторима гдје је Хришћанство тако предивно процвало. Постоје сјећања и људи чувају та сјећања на те просторе, али управо једним политичким договором читав један свијет, једна цивилизација вишјевековна је избрисана.
И зато ми упозоравамо да они који доносе важне одлуке у данашње вријеме морају да буду свјесни те одговорности и те једне духовне димензије, те вертикале нашег постојања која показује да није све управо у једном хоризонталном, приземном разумијевању стварности и тумачењу стварности. Ствари су много дубље и вишедимензионалније и то је порука Цркве коју ми саопштавамо и свједочимо, без обзира колико она изгледала и бесмислено и нелогично. Заправо ми и немамо конкретно политичко рјешење које би могли оваплотити у неку врсту конкретне стратегије или политичке формуле, али знамо јако добро и осјећамо из дубине срца да размјена територија која подразумијева разграничење Срба и Албанаца на овом простору неизбјежно води нестанку нашег народа а самим тим и ових светиња на овом простору, без обзира које се политичке методе употребе да би се евентуално нешто сачувало и нешто обезбиједило јер морамо бити свјесни да ће то ојачати тај један једнострани националитички приступ који ће довести до тога да на овом простору више неће бити српскога становништа, а претпостављам како ствари иду и уопште Хришћана.
И зато је врло важно да се сачува живо присуство Цркве и да се ово схвати као процес рјешавања проблема а не као вријеме када треба пресјећи нешто преко кољена по сваку цијену без обзира на посљедице.
Рјешење које се очекује јесте оно које треба да одобримо и сви ми. Дакле криза у којој се налазимо је истовремено и суд. То је суд наше савјести и свијести. Колико смо заиста остали оно што смо били вјековима и оно што нас је сачувало вјековима, а колико смо заправо спремни ради неких привремених и једностраних интереса изгубимо много већу дубину и смисао нашега постојања, наше историје, нашег идентитета, а то је нешто што цио народ треба да одобри и то ће, у случају одлуке да се то пресјече на један једностран начин, бити једно бреме савјести које ће тешко носити и наша генерација и наши потомци.
Јер није само просперитет једног народа у материјалном напретку. Имамо и Европских земаља из којих се људи исељавају масовно. Немојмо мислити да ће то аутоматски промијенити ситуацију. Ми у косовском поморављу имамо већи природни прираштај него што је у Београду процентуално. Имамо мање исељавања Срба са Косова него што имамо из Централне Србије.
Један посебан аспект нашег свједочења наше вјере и нашег духовног и народног бића на овом простору је управо рад са Међународним представницима, јер живимо на простору на ком се преплићу разни међународни интереси, ми смо буквално у једном вихору са свих страна и веома је важно да и тим људима свједочимо и посвједочимо и оно што мислимо и оно што вјерујемо и укажемо на евентуалне опасности.
Занимљиво је да су први наши кораци које смо у том правцу чинили са нашим бившим Епископ а и садашњим Владиком Теодосијем јесу управо почели још крајем деведесетих година када смо се суочавали са једном ситуацијом у којој је било очигледно да ће настати тежак рат и страдање и са једне стране имали смо једну власт у Србији (тадашњој Југославији) која је опет посматрала ствари једнодимензионално, гледала је ово као један политички проблем и рјешавала га је на начин како га је рјешавала који је добрим дијелом допринио трагедији и свему овоме што се нама десило, иако не можемо кривицу за било шта свалити само на једну страну, прије свега имамо и одлуку Међународних представника и политичара тог времена да се Србија сурово казни и бомбардује.
Сјећам се ми смо пред бомбардовање управо у Америци у Стејтдепартменту говорили тадашњој државној секретарки да под бомбама уколико оне почну да падају неће бити политичари него ће бити народ. На жалост наш глас се није тада чуо. Имали смо више сусрета са њима. И сви ти сусрети су били управо вапај да се заустави то страдање. И кад су долазили овамо у Грачаницу, и овдје у Дечане…да се организују први конвоји, да се обезбиједи довоз хране који је био јако тежак у периоду непосредно послије 1999. године, да се обезбиједи функционисање наших амбуланти, имали смо доста болесника, људи на дијализи, требало је то организовати, дакле требало је успоставити контакт. Али наши тадашњи представници власти која је убзо пала, годину дана након тога, говорили су „Ево јунаци су отишли са Косова зато што неће да сарађују са окупатором, а издајници су остали да сарађују са окупатором и са Албанцима“.
Јер морали смо и са Албанцима да разговарамо. Сјећам се тог 4. Јула 1999. године када сам са тадашњим Епископом и Момчилом Трајковићем и још пар Срба, разговарао и са Албанцким представницима, и кад смо прочитали оно саопштење тада, ја сам га на Српском читао, читано је и на енглексом и на албанском, гдје смо осудили све злочине што за нас никада није био проблем, јер насиље никада нисмо прихватали као рјешење са било које стране, али никада, ама баш никада нисмо га гледали једнострано.
Увијек смо говорили колико са једне стране постоји опасност од једног режима који ствари гледа на такав начин да народ доводи у велику опасност и коначно смо видјели и велико страдање, избјеглиштво, са друге стране смо видјели и говорили благовремено колика опасност пријети од Албанског национализма, који је тада попримио врло опасне облике у виду најгоре врсте тероризма, отмице људи. Људи су одвођени, киднаповани, ми смо претпостављали да их негдје одводе и послије смо сазнали да су одвођени у разне кампове и логоре гдје су им вадили органе и радили ужасне и страшне ствари.
Колико смо само тада имали састанака и покушавали да сазнамо гдје су ти људи, да посвједочимо, да обезбиједимо заштиту манастира, да обезбиједимо конвоје за људе. Дакле требало је сарађивати са тим људима. Међутим ми смо тада били проглашени за издајнике зато што „ми се састајемо са онима који су нас бомбардовали“.
Па ми смо овдје остали да живимо са тим народом. Лако је било говорити из неке даљине о свему томе. Тако и данас, ми смо стално у контакту са тим људима са којима, наравно, не дијелимо многа мишљења, али међу њима има и људи који осјећају, знају и виде значење ових светих мјеста која имамо и који виде трагедију нашег народа и који желе и да помогну на свој начин. Али опет има и оних који не виде и који такође опет једнострано гледају и траже нека прагматична рјешења за своје интересе.
Тако да то никада није било лако али никада нисмо сумњали да је то свједочење нешто што компромитује нашу мисију, нешто што угрожава наш однос према Цркви, према Богу, према народу. Јер главни мотив разговора са тим људима увијек је био интерес народа и ових светиња, опстанак народа и светиња, то је оно што је најважније, то је оно што је сачувало Србију у континуитету од средњовјековног периода до 20-ог вијека када је коначно васпостављена Србија и коначно укључени и ови крајеви у границе Краљевине Србије.
Дакле и у најтежим временима морали смо да разговарамо са свима. И нису лагани ти разговори били али дијалог је увијек био начин како да покушамо и код других људи са којима не мислимо можда исто политички, да нађемо неку врсту нивоа разумијевања на људском нивоу.
И могу да кажем да су нам неки људи јако доста и помогли, и успјели смо захваљујући и њима да и сачувамо, и помогнемо и обновимо неке наше светиње, иако смо због тога и осуђивани, и нападани и вријеђани, али то је нешто што ми заправо схватамо да је посљедица суштинског неразумијевања и недостатка добре воље.
Односно прије свега зла намјера да се оптужи улога Цркве на овом простору која је увијек била и остала са својим народом, која никада није ово гледала из политичког аспекта и која није народ гледала као средство остварења својих интереса него је заправо органски дио тог народа, јер Црква је заправо вјерни народ са својим свештенством и монаштвом.
То је нешто што неки не могу да разумију. И данас када по медијима показују разне и слике и свједочанства и разговоре као доказе неке велике издаје, заправо се увијек сјетим колико је све то заправо понављање већ онога што смо раније видјели, док истовремено неки који нас ту можда и највише критикују и сами разговарају са многим људима из овога свијета и са Албанцима итд, али о неким другим стварима, плашим се, које могу да имају далекосежне посљедице за овај народ, посебно јужно од Ибра гдје живи већина нашег народа.
Ми никада нисмо преговарали ни о границама ни о разграничењима, него смо разговарали о опстанку људи, о опстанку светиња. То је увијек био и остао наш главни циљ и наша главна тема.
Зато се надам да наш народ разумије и види ту улогу Цркве и да схвата да оно што смо ми радили на овом простору и 2000-е године и прије рата, прије бомбардовања када смо на вријеме говорили и упозоравали на оно што долази, на опасности са више страна, и са Међународне гдје је постојала тенденција да се све то ријеши преко кољена, на један начин који је био бруталан и у коме је страдало доста невинога свијета.
Видимо како и данас управо то морамо да радимо, да свједочимо, како би народ на овим просторима опстао и остао. И надамо се у Господа да ће то и да буде и да народ остане. И то не значи да ми подржавамо независно албанско Косово јер наш Свети Архијерејски Сабор је јасно изнио свој став који је многима нелогичан: да је са једне стране неприхватљива било каква врста признавања Косова као независне државе, посебно имајући у виду да се она развија у правцу етничко чистог Албанског друштва, без обзира на гаранције.
Ми видимо колико многе гаранције које постоје не бивају поштоване. Па ево у Дечанима, ми смо управо због тог свог свједочења и пет пута нападани оружано, сигурно не као поборници независног Косова, него као они које многи виде као највећи проблем на овом простору. Али видимо са друге стране да неки то не разумију или неће да разумију ило хоће да погрешно прикажу. Но ми дубоко вјерујемо, ја лично дубоко вјерујем да наш народ осјећа и зна и види.
Они који виде – знају и разумију. Они који не виде и неће да виде – они неће никада разумјети. Ако и разумију – неће никада прихватити. Зато је то наш пут, и тог свједочанства једног које је било и остало једно Хришћанско сјведочанство, сјведочанство Цркве, а не нека политичка прича или политичка алијанса са неким, а понајмање издаја нашег народа, јер наш народ је управо суштина и нашег постојања, јер кад нема нашега народа и наш опстанак овдје и у овом Манастиру и у нашим Црквама биће доведен под велики знак питања.
Владика Теодосије је као дугогодишњи Игуман Манастира Дечана заправо на извјестан начин и Епископ али истовремено и Дечанац, монах…и никада то не заборавља. Јако је дубоко везан за Манастир Дечани. И он је наш духовник и дио је овог манастира и ове Цркве, ове светиње. Он је цио свој живот посветио служењу Богу на овом простору до највеће могуће жртве. Он је заложио и свој ауторитет и своје име управо да би свједочио и пред нашим људима и пред нашим политичарима и пред Међународним политичарима и пред свим људима свијета – да ми овдје живимо и да не можемо рјешавати одређена питања живота људи на такав начин што би ампутацијом једног дијела Косова и Метохије спашавали један или други дио.
То не значи да нас не интересује други дио. Па сјевер Косова и југ Косова су једна цјелина, то је једна Епархија, и наша Рашка област, Стари Рас, и то је дио наше Епархије, не можемо ми дијелити тијело једно. Не може се ни Христос подијелити. Јер за нас је то једна Црква Божија. И тако наш народ који је аутентично вјеран Цркви управо тако и доживљава. Не може се градити несрећа једнога дијела народа на несрећи другога. Него треба да нађемо начине, а има и умних и паметних људи који ће то артикулисати и на прави политички начин – како наћи и на том нивоу рјешење које ће омогућити оно што ми хоћемо и што желимо и зашта се залажемо. Ми нисмо ти засигурно. Јер наша порука није политичке природе, није партијске природе иако поштујемо људе који се и на том плану труде, уколико су њихови циљеви у интересу народа и у интересу очувања оних вриједности за које и ми живимо.
Али наше је да упалимо свијетло, да укажемо на опасности оружаног инцидента. И та опасност потенцијално и даље постоји док год постоји једна компулсивна жеља да се то ријеши тако што би се нешто жртвовало да би се неко оправдао. Не можемо никада подредити народне интересе и опстанак народа личним интересима, по најмање идеолошким интересима. Зато смо ми заправо само „упалили свијетло у мраку“ и то је наш највећи гријех. Што смо апеловали и упозорили на опасности подјела територијалних и етничких, што се заправо послије показало као истина, јер политичари и са једне и са друге стране су одмах послије тога морали да признају оно што смо ми знали да они хоће и да планирају, што није било тајна за нас и за многе људе али се није знало у јавности и заправо смо отворили то питање и тај један дискурс који сада траје, али сада остаје на народу, остаје на Цркви да видимо да ли ћемо ми да прихватимо такав један начин рјешења које треба да се преломи и гдје треба да уђемо у један ризик у коме може да оде наш народ са ових простора и тешко да се икада врати или да налазимо друге начине како да у наставку дијалога у коме би инсистирали прије свега на повратку наших људи, на људским правима, на вјерским правима, на свему ономе што је данас за политички свијет јако важно – мада за нас Хришћане све је много више од тога, од људских и вјерских права, то су формулације које се користе у данашњем свијету, ми говоримо прије свега о правди Божијој, о истини Божијој.
И зато сматрамо да тај дијалог треба да се настави, али да се настави на једно другом нивоу гдје би био у функцији опстанка нашег народа и наших светиња, наравно не на штету било кога другога, али не на начин који би могао да доведе до једне трагедије, као што је на жалост могло да се деси почетком августа прошле године, на што су указивали и многи медији који су стварали атмосферу једног погрома који се приближава, и са једне и са друге стране, потенцијал насиља је био толико огроман да је у последњем тренутку избјегнут најстрашнији сценарио.
Да ли ће се икада о томе више сазнати, да ли ће они који више знају о томе икада проговорити – то остаје на њима и на њиховој савјести. Ми смо по нашој савести рекли што смо морали да кажемо и понијели смо то бреме осуде и медијске кампање и блаћења које је услиједило и које управо интензитет тих напада показује колико смо били у праву.
Јер да нисмо били у праву једноставно неко је могао да каже „па добро ови свештеници причају неке ствари, не знају они ништа“. Међутим интензитет напада који је услиједио показао је управо да смо упалили свијетло тамо гдје нико није смио да упали свијетло и гдје није требало да се упали свијетло, гдје су сви требали да буду изненађени и да се суочавамо са чињеницама и да послије јадикујемо и кукамо и оптужујемо једни друге и на основу те виктимизације градимо оправдање за одређене политичке идеологије и опције.
То нисмо могли дозволити. Јер то би било бреме на нашој савјести које би нас толико оптеретило да не бисмо могли да наставимо нашу мисију и наше свједочење. И зато без обзира на сав ризик који смо узели на себе, сматрамо да смо урадили праву ствар, и урадили смо је управо у складу са одлуком Светог архијерејског Сабора из маја 2018. који јасно и недвосмислено рекао: „И неприхватање независног Косова које дефинитивно води једној етнички чистој територији и са друге стране ни било каква врста подјеле која може да доведе до егзодуса нашег народа“.
А зашто је некоме потребан потпис и прихватање цијелога нашега народа једне ситуације која је неправедна. Ако је већ овде створена некаква тзв. „држава“ – то је велико питање јер ако је њихово зашто нам га траже?!
Ми смо живјели пет вјекова под туђинском влашћу па смо остали и опстали. Дечанци су имали печате на турском језику и фермане које смо добијали од султана да заштите овај манастир. Наш тадашњи игуман тадашњи почетком 20. вијека, отац Кирил, имамо овде ту једну од најстаријих слика како се сликао овдје са турским официрима. Сигурно не зато да би издавао српски народ и овај Манастир, него да би апеловао и тражио заштиту.
Као што је апеловао и Дечански Игуман Серафим Ристић средином 19. Вијека у „Плачу Старе Србије“, или дечански монах Сава Дечанац, потоњи Епископ жички, који је посветио цио свој живот борби за свједочење, за опстанак овога народа, и који је упутио своје чувене ријечи Берлинском Конгресу тадашњем. Нису га тада слушали али касније је дошло до тога да су и велике силе схватиле да управо ове светиње представљају један простор који и културно и цивилизацијски је нераскидиво везан са историјом српскога народа.
Порука коју одавде шаљемо не само сада већ је шаљемо вјековима је порука наде. Да ни у најтежим тренуцима не треба да губимо наду. Ми овдје људима поручујемо да остану и опстану. Знамо да је тешко. Није ни нама овдје лако. Ми смо овдје прошли пет оружаних напада послије рата, не за вријеме рата него послије рата и поред присуства Међународних снага безбједности. И дан данас пролазимо огроман притисак. Али управо то нас још више јача у тој нади да не смијемо да никада на искушења овога света одговоримо очајањем и песимизмом јер то једноставно у Хришћанском духу и хришћанском етосу не постоји.
Зато је порука Хришћанска увијек порука радости, и зато се највећа радост увијек шири из Цркве Гроба Господњега. И то је порука и нашем народу широм српских земаља, посебно у ужој Србији али и свуда гдје Срби живе, да морамо да сада покажемо солидарност и чврстину и да будемо врло одлучни и чврсти у ставу да се не може градити срећа једног дијела нашег народа на несрећи другог дијела. Да се на колонама избјеглица не може градити просперитет другога дијела народа, да је то нелогично и да ће то значити да цио наш народ клективно понесе једну тешку историјску одговорност и пред Богом и пред историјом – уколико пристане на такву врсту рјешавања проблема.
Зато морамо да покажемо и мудрост и да то артикулишемо свако на свој начин и свако на свом мјесту. Ми као Црква Божија овде, као монаси, политичари на свој начин, социолози на свој начин, умјетници на свој начин…Свако да посвједочи управо то да очување Хришћанског идентитета Српског народа представља једини пут којим можемо да уђемо и да боравимо и живимо на простору данашње Европе, без обзира ушли ми званично у Европску унију или не.
То није толико суштинско питање колико је питање како ћемо ући и са каквим образом ћемо стати пред Бога. А свима нам је суђено на крају да морамо да станемо пред Господа и покажемо да ли смо сачували онај залог који нам је Свети Сава прије 800 година оставио, да ли смо га сачували онако како је Господ дао виноградарима да брину о његовом винограду или ћемо тај залог изгубити. И оне који свједоче погубити.
Имамо примјере Јеврејског народа. А ми смо заправо наставак тог Израиља. Старог а ми смо нови Израиљ. Јеврејски народ се никада није одрекао Јерусалима. А тај Јерусалим није само Јерусалим као град, то је прије свега небески Јерусалим, који долази и који са Христом тек добија свој пуни смисао.
Али историјски гледано Јеврејски народ се никада није одрекао својих историјских простора. И у најтежим страдањима и холокаусту и у свим невољама, живјели су и та вјера их је држала. И дан данас они опстају на тим простора и сјећају се свог Јерусалима.
Косово је за нас наш Јерусалим. Може изгледати колико год неко мисли митолошки, историјски, анахроно, заправо човјек није само биће које живи у овом времену и простору. Свако од нас има и димензију прошлости и будућности. Као што овај свијет има и своју димензију изнад, духовну једну, а има на жалост и ону димензију мрака и адских дубина које се отварају. Дакле у суштини све је изузетно духовне природе и оно што се тренутно дешава само је једно „мрешкање на површини мора“ које ми региструјемо нашим чулима и нашим разумом. А заправо то је увијек било и остало борба сила таме да побиједе свјетлост, али свјетлост свијетли у тами и тама је необузе. Нити ће је икада обузети.
https://www.youtube.com/watch?v=XO-RMfilBUk
https://www.youtube.com/watch?v=TKXFO6L7d00
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: