Ил’ од буре завијања уморна си, друже мој, ил’ вретена твог зујања – опио те тихи пој?

Александар Пушкин
Зимско вече
Бура маглом небо крије,
вихор сњежни фијуче,
то ко звијер она завија
и ко дијете заплаче.
То кров од ње остарјели
сламом нама зашуми,
то ко путник закашњели
у окна нам удари.
Наша стара колибица тужна,
тамна само спи.
А што ли ми, о старице,
уз оканце шутиш ти?
Ил од буре завијања
уморна си, друже мој,
ил вретена твог зујања
опио те тихи пој?
Пијмо, добра друго наша,
за младости моје јад,
пиј од боли, гдје је чаша?
Срцу бит ће лакше тад.
Пој ми пјесму како ј’ птица
преко мора живјела.
Пој како је дјевојчица
зором воду носила.
Бура маглом небо крије,
вихор сњежни фијуче,
то ко звијер она завија
и ко дијете заплаче.
Пијмо, добра друго наша
за младости моје јад,
пиј од боли, гдје је чаша?
Срцу бит ће лакше тад.
*
Александар Сергејевич Пушкин
Прочитајте још:

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

