(И)легални пљачкаши блага

Пише: Емило Лабудовић

„Како неко може купити или продату небо и топлину земље? Та мисао је нама страна. Ми не посједујемо чистоћу ваздуха или одсјај у води. Како то можете купити од нас? Сва ова земља света је за мој народ. Свака светлуцава борова иглица, свако зрно пијеска на пјешчаном спруду, свака измаглица у мрачним шумама, свако свјетлуцање и свака буба, свети су у традицији и свијести мога народа.

Ми знамо да бијели човјек не разумије наше обичаје… Понаша се према својој мајци – земљи и према брату – небу као према стварима које се могу купити, опљачкати и продати као стадо или светлуцави накит. Његова похлепа ће једног дана прождрати земљу и оставити само пустош…“!

Ово чувено писмо које је индијански поглавица Сијетл 1854. упутио предсједнику САД, Френку Пирсу, као одговор на понуду да му прода дио индијанске територије, преживјело је вријеме и актере, и остало као једно од најупечатљивијих упозорења недораслости „бијелог човјека“ да господари земљом. Ове ријечи „црвеног човјека“, којег је самопроглашени краљ планете сврстао у бића нижег реда и скоро уништио, и данас имају снагу истине коју ни један ововремени појединац и еколошки покрет не могу да досегну. Умишљена и површна цивилизација,  огрезла у хедонизам и футуризам од данас до сјутра, већ увелико „прождире земљу“ и темеље на којима гради дом.

Црна Гора, минијатурно парче планете, не заостаје ни корак у том распојасаном лудилу самоуништења. Градови расту и претварају се у нагомилане спаваонице без икаквог социјалног смисла и садржаја. Села се гасе а и оно мало пољопривредног земљишта немилице гутају утрине и драча. Без икакве или смишљене идеје о сјутрашњици, без позитивне демографске пројекције, Црна Гора убрзано клизи у онај дио Сијетловог упозорења да ће на крају „остати само пустош“! Али, од свих ресурса и природног блага којим располаже, Црна Гора најбесомучније и скоро идиотским недостатком свијести о њиховом значају, кидише на своје шуме.

Сувишно се враћати на прве лекције из биологије и подсјећати на значај шума у одржавању еколошке равнотеже. Узалудно је подсјећати и на економски аспект њихове сирове и сурове експлоатације, од које држави углавном остају дугови и пиљевина, а кајмак скида већ одавно етаблирана шачица „закупаца и предузимача“, како се данас формално крсти бесоризорни шљам звани „шумска мафија“. С безброј аргумената се може рећи да, послије здравства, у држави нема корумпираније друштвене и привредне сфере као што је шумарство. Од министарства, преко Управе за шуме, њених организационих јединица, надзорне службе, шумара, полиције, цариника… па све до тужилаштва, протеже се стоглава аждаја којој се не може стати на крај.

По критеријуму да предност имају закупци који запошљавају стотину и више радника, већ деценијама концесије се дијеле једним те истима. Они такозвани „мали“ прерађивачи, иако нуде вишеструко више цијене закупа, скоро да немају никакве шансе, мада тврдим да је друштвено кориснији неки погон на селу који запошљава 10 – 20 радника од оног на ободу града и са стотину запослених. Јер, њих двадесетак значе и толико породица, па дјеце, па школу, па… много тога што село држи живим и функционалним. Али, разни Брковићи, Бојовићи, итд, итд, својим ничим оправданим повлашћеним статусом, само њима и држави знаним методама, господаре и уништавају земаљско благо за чију су обнову потребне деценије и деценије. А по оној народној да „уза суво гори и сирово“, у „одређене“ сате, кад дежурају „одређени“ полицајци а на граници је „одређена“ смјена, цестама замичу шлепери и камиони балвана. А од „балвана“ у државном ланцу и балвана на камиону скоро нема неке нарочите фајде, бар не за друштво и државу. За шумске мафиозе и шумокрадице – више него довољно.

Могућа прерада сирове шумске грађе није стигла даље од пелета. Све друго, а могло би много тога, није догуало чак ни до планова. У међувремену, као гумицом брисани, нестају читави шумски ревири. Шекуларске Меове долине, некад пандан чувеној прашуми у Перућици, сада су у стању да се са супротне стране и игла може уочити. А да ствар буде гора, иза пљачкаша, како легалних тако и оних илегалних, остају несређени „шумски редови“ па кад плану пожари, такође наручени и дириговани, све што може да се уради јесте да се гледа и жали. И свака појединачна акција да се макар сузбије ако већ не може (и не жели) да се заустави овај помор, наилази на неки од зидова небриге и отворене корупције.

Док пишем ове редове, на Голешу још увијек тињају прамичци дима и ватре. Стихија, појачана неодговорношћу, одсуством идеје и бриге за будућност, довршава оно што је било измакло савременим крсташима, умјесто мачевима наоружаним моторним тестерама, булдозерима, тракторима и скидерима.

А они који су, од државе па све до ситних шумокрадица, умислили да могу да купе ваздух и буду му господари, уопште не размишљају о томе који ће им ваздух сјутра удисати дјеца и унуци. Поглавица Сијетл је на то упозорио још прије 170 година. Али, изгледа, узалуд. Као што је заџаба своме роду поручивао чика Јова Змај: „гдје год нађеш згодно мјесто ту дрво посади, а дрво је благородно па ће да награди“!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: