Илузија љевице

Зашто мислити у правцу да мит нужно опус нашег мишљења национализује, чинећи га радикалнијим и кратковидим. Тим прије, рекло би се како постоји све очигледнији проблем који се догађа између модерне и мита. Треба ли то тумачити у смислу да модерна хоће да нам се наметне као једини мит? Мит који нас је остварио као богове технолошке ере. – (Нарочито су љевичари истакнути борци против мита!)

Ова врста рационализације ствари јесте песимистична; аналитичари с лијева увиђају све ужасе система који нагиње тоталитаристичком апарату, али, притом, никад не нуде заокружен предлог како са истим системом изаћи на крај. Једна је стварност система, друга је стварност вид борбе против њега.

Зато ме љевица увијек подсјећа на Кјеркегоревог заводника: Јоханес нема идеју да се оствари у љубави, већ у сну о љубави као таквој. – Илузија љевице јавља се у оном тренутку кад настоји својом критиком обухватити све осим саме себе.

Међутим, признаћемо: та врста критике дубоко је тактизирајућа, она се строго држи режима прилика, њен програм се прилагођава ситуацијама, њена политика остаје у сјенци једне идеалне могућности.

Ако је политика нужно зло, онда је – демократија најприхватљивија форма ропства. Љевица наступа као примјер који увијек одбија да увиди да га је у реалности, напросто, немогуће следити. И поред тога, њена борба се представља као удар на идеале и покушај да се човјек чврсто држи на земљи. Отуд јој жестоко смета мит: крајње индивидуално и носталгично осјећање које има потребу макар за тренутак напустите стеге система и њену стварност.

Управо због горенаведеног, немојмо изнова упадати у замку да је љевица најтешнији однос са реалностима ствари и политика. Као добро разрађена критика, љевица остаје сјенка реалности и политике, и као изјава да је она политика будућности, љевица је, у ствари, – крај политике!

Управо је тако: живећи у модерној, разумијемо – љевица је мит!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: