Има ли Европе у Вуковару?

Овај чланак посвећен је непоштовању елементарних људских права Срба у Вуковару, те запањујућој незаинтересованости Републике Србије и институција Европске уније по овом питању.

Јуче, 2. септембра око 6 часова изјутра општинске власти Вуковара почеле су да постављају двојезичне табле на државним зградама Републике Хрватске – и то на здања пореске, државне и полицијске управе. Око 11 часова група од 50 „просвједника“ како их назива Радио Слободна Европа, док их Јутарњи лист карактерише као “гњевне грађане“ (изгледа да је реч хулиган резервисана само онда када се ломи и пали по Београду) успела је и поред кордона полиције да сломи плоче, укључујући и ону на полицијској станици.

У хрватском Уставу у члану 15. стоји: “Припадницима свих националних мањина јамчи се слобода изражавања националне припадности, слободно служење својим језиком и писмом и културна аутономија“. Уставни закон о заштити права националних заједница и мањина у члану 10. прописује следеће: “Равноправна службена упораба језика и писма којим се служе припадници националне мањине остварује се на подручју јединице локалне самоуправе када припадници поједине националне мањине чине најмање трећину становника такве јединице“.

Поред самих хрватских закона, чланство у институцијама као што су Савет Европе или ОЕБС као и регионални документи као што су Европска повеља о регионалним и мањинским језицима и Оквирна конвенција за заштиту националних мањина, обавезују Хрватску на поштовање права националних мањина.

У Вуковару је по попису из 1991. године живело 14 425 (32,31 процената) Срба, као и 4 355 (9,75 процената) Југословена, наспрам 21 065 (47,18 процената) Хрвата. Стање се битно променило до пописа 2011. године када број Хрвата износи 15 881 (57,37 процената), а Срба 9 654 (34,87 процената), док се Југословени у Хрватској  не третирају као национална мањина.

Овај чланак се неће бавити ратним збивањима, јер се тиче поштовања људских права и закона Републике Хрватске и ма како тумачили прошлост, грађанима српске националности права не могу бити ускраћена. Подручје Западног Срема, Барање и Источне Славоније, које се природно географски наслања на остатак Срема и Бачке, мирно је интегрисано под власт Републике Хрватске Ердутским споразумом, па ту није дошло до масовног егзодуса Срба.

Тај споразум гарантовао је основна права мањинама као и демилтаризацију, али није успео у успостављању етничке равнотеже у администрацији, судству и полицији. На основу Ердутског споразума оформљено је и Заједничко веће општина (само на подручју Западног Срема, Барање и Источне Славоније) и Српско народно вијеће, што неодољиво подсећа на Бриселски споразум који се тиче “нормализације односа Београда и Приштине“. Ове две организације нису ништа више него украс мултиетничности у држави чији удео већинске нације износи 90,42 посто, док је поређења ради 1991. године било је 78,1 посто Хрвата. Зато није случајно што се борба за права националних мањина у Хрватској покреће тек када је Социјалдемократска партија дошла на власт, којој не треба алиби за поштовање људских права код међународне зајединце, што је био случај са   ХДЗ-ом. СДП има сасвим довољно Срба у сопственим редовима и не жели да дели власт са мањинским странкама, тако да се игром случаја управо под влашћу странке која би требало да буде грађанска мањинска права не поштују. Стога и не чуди што се тек сада, када више нису у власти, од стране политичара који би требало да представљају Србе у Хрватској покреће питање неиспуњавања права националних мањина.

СДП је растрзана између јавног мњења које никако не жели да се дира у наслеђе “Домовинског рата“ и свог левичарског програма, услед тога чланови владајуће гарнитуре никако не пропуштају прилику да се победнички сликају на местима која су за Србе у Хрватској јако болна. Чињеница да је мали број насилника успео да савлада кордон полиције доводи у питање политичку вољу Загреба да се стане у одбрану закона и људских права.

Флагрантна незаинтересованост државника Републике Србије за питање поштовања права Срба у окружењу је нешто на шта се наша јавност већ одавно навикла. Одавно се престало са слањем протестних нота, а у последње време изостају и јалове и флегматичне изјаве медијима. Услед тривијалних партијских расправа у Скупштини чији се квалитет дан за даном срозава, проблеми и дискриминација с којом се Срби у окружењу, а нарочито у Хрватској, сусрећу није на списку приоритета за расправу. Сама вест из Вуковара се на РТС-у ставља на зачеље Дневника, док се ниједан српски званичник досад није ни осврнуо на тај немили догађај.

Остаје да се види хоће ли председник Србије у будућем разговору са својим парњаком из Хрватске уопште потегнути то питање, иако је сам себе већ осујетио у том покушају несмотреним изјавама с почетка своје владавине, чиме је расправу одвукао са питања дискриминације Срба у Вуковару. Вероватно ће се изјавом огласити Канцеларија за сарадњу са дијаспором и Србима у региону која је потпуно немоћна да на било који начин утиче на стање на терену. Наша држава треба да покуша да овај проблем интернационализује и да спречи да се он у Бриселу заташкава безобличним чиновничким изјавама.

Званичници Еворпске уније не врше ни изблиза довољан притисак на Загреб како би га подстакли да се у правом смислу те речи ухвати у коштац са проблемима непоштовања права Срба у Хрватској. Несамерљив је притисак који се по питању поштовања људских права врши на Београд са оним који се готово и не врши на Загреб, тиме се јасно из Брисела шаље порука да сви не заслужују подједнаку заштиту на Балкану. Поруке које су пре уласка Хрватске у ЕУ стизале из кабинета Штефана Филеа, чији је комесаријат задужен за проширење Уније, сводиле су се на подсећање Хрватске да треба да поштује сопствене законе и европске стандарде, али се нигде нису помињале могуће санкције у случају несарадње или недостатка воље да се права националних мањина у пракси и спроведу.

У светлу ових збивања свакако треба поменути законодавство Републике Србије које је успоставило највише стандарде мањинских права у региону. Закон о заштити права и слобода припадника националних мањина прописује обавезно увођење језика и писма национале мањине у службену употребу када се минумум 15 посто становника општине изјасни као припадник национале мањине.

Можемо утврдити да слободе и права припадника српске националне мањине у Републици Хрватској нису освојене. Пут до остварења права и слобода је сложен и захтева много више од формалне законске регулативе и пустих фраза.

Неопходно је да се хрватско друштво ослободи недемократског наслеђа туђмановске политике у којој су Срби увек извор свих проблема.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: