Ima li ovde Srba: Prilog za istoriju autošovinizma

Piše: Nemanja Dević

Ako kanite da vam tekst bude čitan, naslovite ga ovako. Ali i ako primetite da vaši nominalni sunarodnici i sugrađani, češće i u većem broju, agresivno osporavaju granice, himnu, ustav, istoriju, pismo i crkvu svoje zemlje, naslovite ga isto ovako.

U poslednjih godinu dana u srpskoj javnosti počele su da se otvaraju polemike i o pitanjima koja deluju kao jasna i oko kojih u društvu ne bi trebalo da bude podela.

Na primer, za mnoge je iznenađujuće odjeknuo bojkot nacionalne himne „Bože pravde“ u jednom delu škola Novom Pazaru u septembru pretprošle godine (ideja je bila da se prvog dana školske godine himna svečano izvede u svim školama), sa kojim se solidarisao i niz aktivista civilnog sektora u Beogradu. Počele su da kolaju razne teorije o tome da je himna možda neprimerena u jednoj sekularnoj državi, da može biti i da je agresivna, da nas svađa sa regionom, da se sa njom previše srbuje u vremena kad to baš i nije poželjno.

Uzalud su neki od nas govorili da je himna „Bože pravde“ sve suprotno od toga i da zapravo savršeno precizno pogađa u glavni ideal Srba – pravdu. I da je ona, uz sve svoje eventualne nedostatke, kao otadžbinska himna osveštana grlima vojnika 1912-1918, 1941-1945. i 1991-1995. Svih onih kojima je milo Srpstvo, više nego olinjalo Jugoslovenstvo, bilo na srcu kroz bitke koje su vodili.

I ne samo njima, već do danas i svim građanima Srbije kojima su sloboda i pravda visoko na hijerarhiji vrednosti. Ko ne veruje, neka samo uporedi tekst srpske himne sa himnama nekih od naših suseda.

Na primer Albancima: „Oružje u našim rukama ćemo zadržati/ Braneći svaki ćošak naše otadžbine/ Naša prava nećemo predati/ Ovde naši neprijatelji nemaju mesta!“ Ili sa rumunskom himnom, gde se već u prvoj strofi kaže: „Probudite se, Rumuni, iz smrtnog sna, u koji su vas uljuljali varvarski tirani. Sad, ili nikad, vaš usud se obnavlja, kojem će se klanjati i vaši neprijatelji.“ Ili sa bugarskom, koja je napisana kao pobednička pesma baš tokom rata sa Srbijom 1885. I tako dalje.

Rege Marseljeza

U čitavoj toj histeriji, pao mi je tada na pamet veliki umetnik i jedan od stubova francuske popularne kulture svog vremena, Serž Gensbur. Jednom prilikom se u svom stvaralačkom zanosu ipak malo više zaneo. Dodirnuo se tada Marseljeze, himne koja je za Francuze svetinja.

Sa svojim saradnicima prepevao je i preradio u rege fazonu. I tu, u suštini borbenu i reklo bi se surovu revolucionarnu pesmu (Refren: „Na oružje građani! Formirajte svoje bataljone! Koračajmo! Koračajmo! Neka nečista krv natopi naše brazde!“) pretvorio u njen miroljubivi opozit.

Na prvo slušanje, vedri zvukovi i prateći vokali Jamajčanki više su nego ljupki. Ne i tadašnjoj, većinski tradicionalnoj Francuskoj, koja je bezmalo opet kanila da digne giljotinu zbog Gensbura koji se drznuo da prepravlja jedan od osnovnih simbola sa kojima se identifikuju. Dobio je veći broj pretnji smrću, a veterani su mu obećali da nikad nigde neće smeti javno da je izvede u njihovoj otadžbini. Desilo se to 1979, skoro 200 godina otkako je pevana na ulicama tokom revolucionarnih previranja.

I kada je sledeće godine održavao koncert u Strazburu, nekoliko grupa legionara namerilo se da ostvari svoju pretnju. Pošto ga je pre izlaska na binu policija jedva sačuvala od linčovanja, stari provokator i umetnik koji nije poznavao granice u svom stvaralaštvu i ludilu – u trenu je došao sebi. Tada je došlo do kultne scene, gde se Gensbur namah uozbiljio, stisnuo pesnicu i podigavši je, pomalo zadihan i drhtavim glasom, počeo je da peva originalnu Marseljezu. „A kapela“. Za njim su, u stavu mirno, pesmu pevali i legionari i svi okupljeni u publici.

Orvelovska ironična šala

Tu se pokazalo da se među ozbiljnim ljudima zna šta je Otadžbina. I zašto se ponekad, uprkos pravopisnim pravilima, piše velikim početnim slovom. I da se ono što je svetinja većinskoj populaciji nipošto ne desakralizuje. Takvi simboli se ne prljaju, ne gaze, ne vezuju konjima o repove. I sa tim nema šale među svetom koji iole drži do sebe.

U Srbiji je ipak bilo drugačije. Misao tadašnjeg ministra prosvete nije zaživela, niti se iko više usuđivao da 1. septembra đacima pušta himnu „Bože pravde“.

Prošlo je tek nekoliko meseci, a u javnosti se pojavila vest nalik na orvelovsku ironičnu šalu: gimnazijski nastavnik iz Novog Sada, nekadašnjeg centra srpske prosvete, suspendovan je iz nastave jer se nakon časa fotografisao sa učenicima uz tri raširena prsta i natpis na društvenim mrežama „Srpčići moji“.

Nekoliko meseci je protiv ovog prosvetnog radnika trajala hajka liberalnih medija, u kojima se on optuživao da decu deli „na Srpčiće i ostale“. Na kraju se u tišini vratio na posao, ali je ovim slučajem iz duboke države poslat signal svim nastavnicima: ne igrajte se da na bilo koji način i pod bilo kakvim motivima srbujete u školi.

„Achtung, Achtung, daje se na znanje“ nije da nije delovalo, pa su posle ovog slučaja mnogi nastavnici počeli da izbegavaju slične objave na društvenim mrežama, a na proslavama mature kao u doba komunizma strogo se vodi računa i koja će se pesma zapevati. Nikom ne trebaju nevolje i bespotrebni konflikti sa komisijama i revizorima, koji mogu i dugoročno da naruše egzistenciju ionako skromno plaćenim prosvetarima…

Gde je mesto Svetom Savi

I taman kada smo pomislili da je za jedan dan u godini moguće sebi dati bar malo oduška u tom smislu, pojavila se direktorka iz Sečnja koja je zabranila proslavu Svetog Save u svojoj školi.

Pošto je to i javno obznanila putem društvenih mreža, privukla je hiljade obožavalaca koji su u glas počeli da pište kako je srpsko društvo (dakle, sada i korak dalje od države) sekularno, a da verske proslave treba da budu vezane za crkvu, ne i za prosvetne ustanove.

Direktorka nije dobila otkaz kako je samosažaljivo najavljivala, ali se po prvi put od povratka Svetog Save u prosvetne ustanove (proslave su bile zabranjene u turskog vakta i komunističke diktature) pokazalo da postoji i jedna grupa aktivista koja ozbiljno veruje i radi na tome da ga ponovo protera tamo gde jedino može da bitiše – ”u mračni Srednji vek”.

Čini se da se u poslednje vreme broj ovakvih slučajeva opasno umnožava. I da oni više nisu izolovani incidenti, već solidno koordinisana politika. Da li od ispranih mozgova iznutra, ili preko tastera spolja, ili su možda oba uzroka.

Uglavnom, pre nekoliko dana u Crnoj Gori je izbio čitav incident oko freske na crkvi u Rožajama, gde se lokalnom svešteniku spočitava što je dozvolio da se u njoj oslika istinit događaj – gde muslimani vrše zločin nad lokalnim Srbima u Drugom svetskom ratu. Čak se traži od suda da kazni sveštenika i ukloni fresku koja je za njih sporna, a time i da se rediguje srpska istorija.

Nije, dakle, sporno da se zločin u Rožaju desio, ali je problem da se o njemu govori i da se on ostavi u trajnom pamćenju novih pokolenja?!

Vreme čuda

Najzad, u nedelji za nama otkrili smo da u Beogradu nekim nominalnim Srbima smeta i Miloš Obilić. I stih iz pesme „Ječam žnjela“ koji kao da je noćna mora za takve: „Kad se vojska na Kosovo vrati“.

Objašnjavajući da se radi o čišćenju i stavljanja u funkciju parka za decu, aktivisti udruženja „Krokodil“ i „Inicijative mladih za ljudska prava“ tom prilikom su prekrečili i veliki mural sa likom Obilića i pomenute stihove. Da se deca sa Vračara ne sablažnjavaju gledajući junake Kosovske bitke.

Pritom ih je, prema šturim informacijama, u tom performansu obezbeđivala i srpska policija. I tu već dolazimo do potpune bizarnosti, gde se svi likovi iz srpske epske istorije polako dovode na optuženičku klupu. Prvo su bili sporni general Mladić i general Mihailović, onda je to postao i Miloš Obilić, sledeći je verovatno knez Lazar, pa za njim Banović Strahinja i tako redom.

Dok su Srbi bili nacija, a ne društvo, oni su svoju decu vaspitavali da budu hrabri i borbeni kao Miloš, i čojstveni i časni kao Strahinja. Bez interneta, ilustrovanih udžbenika, interaktivnih mapa i čarobnih tabli, kroz nekoliko epskih pesama su vaspitavali pokolenja koja su 1912. posle vekova robovanja vratili Kosovo.

Danas, i sama misao da se vojska „na Kosovo vrati“, agresivnoj i glasnoj manjini koja se valjda identifikuje sa dramskim likom Srbina Hamze, deluje u najmanju ruku zlokobno. Dok im ne padne na pamet da oslikaju mural Vuka Brankovića, pokušavaju da krečenjem Obilića, zabranom Svetog Save, ćutanjem na himnu i sankcionisanjem ”Srpčića” u nekoliko poteza promene srpski kod.

To nisu prvi ni poslednji takvi pokušaji u našoj istoriji. Međutim, nekom čudnom voljom istorije, kao u „Vremenu čuda“, te prekrečene svetinje iznova i iznova vaskrsavaju. Danas Miloš na Vračaru. Sutra Sava u Sečnju. Prekosutra novomučenici u Rožaju. I dogodine svi oni sabrani – u Prizrenu.

Izvor: RT Balkan