ИН4С

ИН4С портал

Има ли овд(ј)е Немањића

1 min read

Никола Маловић, фото: Никола Шијан

Пише: Никола Маловић

 

Ми никоме нећемо бити славни преци, утисак је који се шири друштвеним мрежама, премда сам склон и да тврдњу схватим као зачикавање: да ли је могуће да смо до те смо мјере пристали да постанемо колективни нико, упркос славним прецима и светим краљевима?

Да видимо… када је то Србин добио духовну кичму?

Кад је постао хришћанин, тачније, кад се окалемио светосавском гранчицом.

До тада смо више били словенски трибали, једвахришћани, у цивилизацисјком смислу још увијек нико.

Онда се догодило нешто што ни грендфадер извађен као честица из ума колективног Западњака не може да разумије – да је управо принц, и то Немањин најмлађи, повезао два и два, схватио да је не само Земљу него и Васиону саздао мудри Творац свега видљивог и невидљивог, па је одлучио, принц Растислав звани Растко, да с мало година и упркос соковима, постане монах. Да се изврне на поставу, да не влада, да полно не општи, да не једе месо, него да буде аскета.

Бијег Растка Немањића – само годину или двије након што је од оца добио на управу Захумље, између Неретве и Боке – ражестио је Стефана Немању, али када је потјера коју је послао стигла до постиженог Саве у руском манастиру Светог Пантелејмона на Светој Гори (1192), било је касно.

Родио се син српства, који ће – гле како је и то неразумљиво свим деноминацијама изведеним из католицизма – постати духовни отац своме биолошком оцу, духовном сину Симеону, претходно великом а сада замонашеном Стефану Немањи.

Свети Сава је 1219. године добио аутокефалију, изабран је за поглавара и устоличен је у Жичи, а успоставио је 10 епархија – казао је 2019. године за Политику поводом 800 година Српске православне цркве, тадашњи митрополит загребачко-љубљански Порфирије. И нагласио, како се то каже у извјештајима, да се одмах, читавим својим бићем предао просвећивању народа, које се није тицало само утврђивања јеванђеља. Тицало се свих поља, духовности, културе, науке, привреде.

Гледајући са тугом шта раде ријалитији нашем народу, од оних са телевизија с националном фреквенцијом (има ли кога на челу РРА, Републичке радиодифузне агенције?), до скупштинских (има ли предсједника Скупштине да мушки лупи чекићем и уведе ред, или вук-премијера да искористи овлашћења спрам сваког ко крши Устав?), установљавам да је истинита мисао по којој се власт прва поквари, а народ онда прихвати.

Живимо у времену краха свих друштвених вриједности, а како дно не постоји, разлога за бригу данас има мање него што ће га бити сутра.

Све што видимо да пропада, пропашће, јер је пређена тачка до које је санација система по баснословној цијени још увијек била могућа.

Незгодно је то што дјецу шаљемо у школу по инерцији, вођени премисом да је школа обавезна. Стварност се убрзала и програми, таман да се данас напишу, застаријевају пропорционално брзини технолошких промјена. Мобилни телефони сваког часа засвијетле и скрену нам пажњу да су они у центру, да нам је неко послао поруку, да нам је неко одговорио на мејл, да нам је неко лајковао пост, да је неко коментарисао наш пост, да је наш трговински ланац одобрио попусте, да је наша банка олакшала процедуру за добијање кредита…

Када човјек повијене главе према иконичном андроид телефону уопште може да стигне да најкраћу молитву очита у себи: Господе Исусе Христе, сине Божји, помилуј ме грешног?

Котор, Јужна градска врата (Фото: Н. М.)

У доба када сам у древној которској Поморској академији предавао српски језик и књижевност (2001-2005), највећег међу Немањићима могао је да опази сваки ученик. Чим је Црна Гора стала на први проевропски степеник, 21. маја 2006, из хола школе уклоњен је Свети Сава и из кабинета српског иконе Светог Николе, иако је Св. Никола заштитиник свих помораца, православаца кад и римокатолика.

Лик по коме је Свети Никола данас знан свима, потиче са иконе коју је 1319. краљ Милутин, са олтаром, поклонио цркви Св. Николе у Барију. Оковану сребром, икону је израдио Србин, Обрад Десиславић, иконописац из Котора.

Ништа не може да одигне друштво са дна осим школства. Ми, који смо другима градили, након 5. октобра допустили смо да нам други граде. И да нас други уче. Учитељи и наставници и професори, ах, радују се сваком бистром уму пред собом, и има их, Богу хвала, но идиократски и коруптивни систем генијалце попут Андреја Дробњаковића, 17-годишњег ученика Математичке гимназије који је на StemCo olimpijadi у Сингапуру ове године знањем освојио пет првих мјеста и златних медаља из физике, хемије, биологије, математике и инжењерства – добитник титуле Апсолутног побједника олимпијаде – гдје могу да запосле? У Србији која мота каблове или прави гуме на војвођанским ораницама? Србија би требало да Андреју Дробњаковићу одмах поклони стан, док је још средњошколац, да га тиме усидри и охрабри, али у поквареној земљи не иде то без чланске књижице, не долази најбољи на мјесто које му припада, него мјесто добија ко је нестручан, а лојалан.

Одмакнемо ли фокус, видимо да је то патерн, да је то образац, по коме Макрон сједи у столици Де Гола, а нејаки Шолц на мјесту канцелара Вилија Бранта.

Кад би устали сад сви Немаљићи изненадили би се до гађења колико се изродисмо и у какве се, генерално говорећи, на земљи која и даље има руднике злата и сребра, која има плодна поља, која има море воде испод Јадра и Рађевине, претворисмо у слуге којима медији и инострани ланци у власништву корпорација добацују паризере, паштете и по два јаја.

Нисмо још дотакли дно. Јер дно не постоји. Пред нама је глобални рат у коме ће све што је јефтино да поскупи, а све што је скупо да појефтини. Апарат који је од странаца закупио Србију ич не мари због олује која се спрема. Јер нема Немањића, јер је прекинут континуитет идентитета, јер је патријарх српски, Његова Светост, снисходљив не само према световној власти, већ и према екуменистичким токовима. Да није, зар би казивао да није против папине посјете Србији, да будућност Србије види у Европи, да су анатема они (бесједа у Недељи православља) који вјерују да Свети Дух произилази од (Бога) Оца. Па, православци исповиједају, сваког дана, на свакој литургији, да Свети Дух произилази једино од Оца. Шта је то рекла и не покајала се, Његова Светост? И проче, што би рекли стари текстови…

Ми смо велики народ не стога што смо имали два цара и многе краљеве којима знамо гроб, за разлику од сусједног хрватског народа пуног томиславске и звонимирске митоманије, него смо велики зато што смо, поникавши из немањићког светосавља, као колективни Леонида, многократ стали на црту не било ком силнику, него баш највећем, баш најмоћнијем, у Првом свјетском рату, у Другом свјетском рару, рекли смо не НАТО-у 1999. године, да бисмо данас… шта?

Да након свега кажемо да – иде ли – уз наше име? Иде ли да увијек поклоњени пред Христом, пред истином, уцијењени уцијењеним чиновницима који себе виде као грандиозне државнике, кажемо да, окупирајте нас, отрујте нам воде, загадите нам плодну земљу, силујте наше ћерке и наше синове, заглупите их, и продајте њихове функционалне органе за шаку наштампаних долара.

Срећа па се вријеме убрзало.

Пале се геополитичке ватре свуда око Израела, све се далекометније ракете достављају Украјини, из Русије нико да каже да није проблем у Кијеву, Берлину, Паризу или Лондону, него да је у Вашингтону. Храна се на наше очи гаси и замјењује не-храном, реченим паризерима и паштетама.

Свак нека у себи, стога, извага има ли или нема у њему драм вјерујућих Немањића.

Ако има, а вјерујем да има, опстаћемо.

 

 

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

9 thoughts on “Има ли овд(ј)е Немањића

  1. Nikola u vasoj misli preovladava cisti genocid koji izvire iz obicne mrznje .Jos jednom procitajte vas tekst i mozda shvatite da vi vise zelite da budete srbin nego sto ste ustvari srbin ali zato vasi tekstovi prijanjaju za usi srbima kojima se cini da bas vi nesto znate vise .

  2. Добар осврт и паралеле,
    У Николе мисли вриједне увјек,
    зује као пчеле…
    Али има нешто што Срби 800 година никако да науче из историје Немањића. Нешто што је почетак свих српских несрећа али и коначно рјешење. Нешто што је народ у пјесмама провлачио и подвлачио да ће једног дана схватити нека нова и паметнија покољења. А то је:
    “ Помози Боже да се Срби сложе“.
    Послије смрти цара Душана, било је 40 година велике неслоге између српских великаша. Постојала је централна власт Нејаког Уроша али коју властеле и тадашњи тајкуни и политичари нису поштовали (зато је он и прозван Нејаки). А да су Срби велики и мали остали на путу Св.Саве и цара Душана, Османско и Ромејско царство не би никад могли да их поразе. Никад!
    Али наши непријатељи тада,као и сад, утичу токсично на биће српског народа кроз те замке и лажна обећања „бољег живота“,“бољих времена“, боље је на Западу, боље у Југославији, боље у ЕУ …свуда је боље него у својој српској и хришћанској држави.
    Ни, људи планирају а Бог се смије. Планирају од давнина да Србе преуме, прекрсте, прерасподјеле али… Бог се смије.
    Слава и хвала Господу на свему. Па и на нашим мукама,кад све прође бићемо бољи и јачи духом!

    2
    1
  3. Шта је са Црнојевићима?Скендербегом Црнојевићем,Србином кога нам отимају козојебци са кавказа?

    15
    1
    1. Stefan Nemanja je rodjen u Podgorici a Kralj Nikola je bio njegov fan, pa mu je posvetio pjesmu 1912/te, pred Savindan.

      PJESMA SVETOM SAVI

      U svom dvoru na Ribnici
      podranio kralj Nemanja,
      star i brižan, a životom
      rđavoga odvek stanja;

      podranio, sluge zove;
      zove sluge i dvorjane
      prije sunca da na noge
      kao i on svak ustane.

      Proslava Savindana, Cetinje 1906.
      Dvor je kraljev u zabuni,
      u nj najljepšeg nema člana,
      koji ga je ukrasiva’
      nekoliko prije dana.

      Kralj, kraljica, Vuk i Stefan
      i dvorjani svi ustali;
      prošlu noć su i dan prošli
      u brigama isplakali.

      Knjaza Rastka nigdje nema,
      – ka’ progutan zemljom da je –
      gdje je poša’, kud se dio,
      dosad niko ne doznaje.

      Nije li ga progutao
      val Morače il’ Ribnice,
      na čamčiću loveć’ ribu
      ispod grada i Gorice?!

      Jesu li ga zvjerad u lov
      rastrgnula u planine,
      kada se je za srnama
      gorom peo uz visine?

      Da l’ je žrtvom zlikovaca
      knjaz lijepi gdje panuo?
      Hvala Bogu, gdje će biti
      mlad kraljević izdahnuo?!

      Svak se pita, svako zebe,
      na nesreću svako sluti,
      a kraljevski par i kuću
      prevelika žalost muti..

      Gdje je onaj divni momak,
      ka’ zvijezda što ježđaše
      Ćemovskijem na svom hatu,
      i ka’ soko letijaše?

      Gdje je onaj zor mladosni
      s bujnom svojom okolinom;
      kuda zađe sjajni vitez
      iz vlastele sa družinom?

      Njemilo je zam’jenilo
      pjesmu, svirku, smijeh, šale;
      crne slutnje na dvor kraljev
      nenadno su eto pale…

      Svako traži, raspituje
      gdje je Rastko? – Rastka nije;
      da l’ ga živa ili mrtva
      ko god, možda, gdje god krije?

      U njegovim odajama
      predstavlja se na pogledu
      sve na mjestu, stvari sve su
      i u dobrom sve je redu,

      knjige, str’jela, mač i koplje
      i od’jelo i štit tu je;
      u podrumu zorni hat mu
      kopa nogom, podvriskuje…

      Mnogobrojni sluge mu se
      s pažljivošću raspituju,
      al’ ne znaju ništa reći,
      nego gorko jadikuju…

      Jedan samo od njih sviju,
      plakajući tužan reče
      da je mladog knjaza Rastka
      zastanuo jedno veče,

      oblivena sa suzama,
      pred ikonom na koljena
      u molitvi strasnoj, vreloj,
      čak do zemlje previjena

      i riječi čuo ove:
      „Oprosti mi, roditelju,
      za odluku, sa kojom ću
      nanijet’ ti tugu velju,

      i ti, majko, slatka majko,
      i vi, braćo, obojica
      oprostite, a tješite
      milog oca sva trojica!

      Roditeljski dom ostavljam
      i knjaževska preimućstva;
      drugom dvoru, drugoj kući
      mene tajna vuku čuvstva!

      Tamo nema bojnih sprava
      od strijela i mačeva;
      tamo oklop, srma, zlato
      sa zidova ne ods’jeva…

      Tamo nema tamburica,
      ni svirala na dohvatu;
      pjevanije čut’ tam’ neću
      ni glas mome dobrom hatu…

      Tamo mi je omiljena
      duše moje vjerenica,
      halak, pjesmu i oružje
      ta ne voli sirotica…

      Ona hoće krotost srca,
      mir i ljubav i samštinu
      i molitvu, izrečenu
      u pobožnost i tišinu.

      Njoj je ime, sveto ime –
      crkva, rajsko utočište;
      ruku njenu, svetu ruku
      moja duša danas ište.

      Sveta crkvo, vjero sveta,
      u tvome me primi krilu,
      dragu Zetu, kraljevinu,
      ti zaštiti moju milu;

      u to ime prinosim ti
      na žrtvenik mladost moju;
      crkvo sveta, vjero sveta
      milost za rod prosim tvoju!

      O Atonska Goro sveta,
      mog spasenja Ararate,
      nek’ anđeli kroke moje
      k tvojoj strani sjutra prate!“

      Kad Nemanja ovo čuo
      mutno mu se bistri lice,
      pa će reći pred dvorjanstvom
      i kraljevstva poglavice:

      „Nije ljepše Bog mogao
      nagraditi moje trude,
      ni položaj stvoriti mi
      zavidniji među ljude;

      sam sam parče sve po parče
      skuplja’ ove kraljevine,
      i podiga’ pred svijetom
      njezin ugled u visine…

      A Bog me je obdario
      u mom domu sa tri sina;
      jemstvo sreće u njih nać’ će
      kraljevstva mi veličina.

      Dva će sabljom da ga brane,
      a u savez treći s Bogom
      kraljevstvo mi opasati
      s dobrim redom i sa slogom.

      Slava tebi, Bože sveti,
      i ti, Rastko, slavan bio
      kraljevstvo mi i sam sebe
      uzvisio, proslavio!“

      Suza topla iza toga
      kraljevim se licem valja;
      nije suza žalosnica,
      koju oko lije kralja,

      no je rosa od blaženstva,
      što mu bornim licem teče,
      jer jednoga svetitelja
      u svojemu domu steče…

      * * *

      14
      1
    1. Nijesam se ja odreka Vojisavljevića nit ostalih srpskih dinastija prije Nemanjića, no je poenta bila u tome da je kolijevka najznačajnije srpske dinastije Nemanjića bila upravo kod nas u Podgoricu dje se rodio Stefan Nemanja. U to vrijeme su se srpske zemlje nalazile mnogo zapadnije no sad, i to sve od Solina i Stona pa dolje niz obalu preko Bara do Drača i niže. No teško je nekome kome istorija počinje od 1945 i 2006 shvatit da pistoje i takvi narodi narodi sa viškom istorije pa ne mogu pobrojat sve svoje dinastije

      3
      1
      1. Nikola, predpostavljam da ste od Malovića sa Duži, iz Drobnjaka. Drzava nemamjića je nastala na tom pravcu od Jadranskog mora prema dolinama Morave i Vardara, kao prečica trgovačkog puta prema Carigradu. Upravo je na tom putu i Drobnjak i Piva, dolina Lima, Ibra, pa ne čudi što je Herceg Šćepan izabrao za svoju prestonicu Šćepan polje. Montenegrini danas govore da je neko iz Srbije došao da ih okupira u srednjem veku, a istina je da je Srbija upravo nastala na tom potezu, od Pelješca prema Metohiji.

        1
        1

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *