Има ли овд(ј)е Немањића

Пише: Никола Маловић

Ми никоме нећемо бити славни преци, утисак је који се шири друштвеним мрежама, премда сам склон и да тврдњу схватим као зачикавање: да ли је могуће да смо до те смо мјере пристали да постанемо колективни нико, упркос славним прецима и светим краљевима?

Да видимо… када је то Србин добио духовну кичму?

Кад је постао хришћанин, тачније, кад се окалемио светосавском гранчицом.

До тада смо више били словенски трибали, једвахришћани, у цивилизацисјком смислу још увијек нико.

Онда се догодило нешто што ни грендфадер извађен као честица из ума колективног Западњака не може да разумије – да је управо принц, и то Немањин најмлађи, повезао два и два, схватио да је не само Земљу него и Васиону саздао мудри Творац свега видљивог и невидљивог, па је одлучио, принц Растислав звани Растко, да с мало година и упркос соковима, постане монах. Да се изврне на поставу, да не влада, да полно не општи, да не једе месо, него да буде аскета.

Бијег Растка Немањића – само годину или двије након што је од оца добио на управу Захумље, између Неретве и Боке – ражестио је Стефана Немању, али када је потјера коју је послао стигла до постиженог Саве у руском манастиру Светог Пантелејмона на Светој Гори (1192), било је касно.

Родио се син српства, који ће – гле како је и то неразумљиво свим деноминацијама изведеним из католицизма – постати духовни отац своме биолошком оцу, духовном сину Симеону, претходно великом а сада замонашеном Стефану Немањи.

Свети Сава је 1219. године добио аутокефалију, изабран је за поглавара и устоличен је у Жичи, а успоставио је 10 епархија – казао је 2019. године за Политику поводом 800 година Српске православне цркве, тадашњи митрополит загребачко-љубљански Порфирије. И нагласио, како се то каже у извјештајима, да се одмах, читавим својим бићем предао просвећивању народа, које се није тицало само утврђивања јеванђеља. Тицало се свих поља, духовности, културе, науке, привреде.

Гледајући са тугом шта раде ријалитији нашем народу, од оних са телевизија с националном фреквенцијом (има ли кога на челу РРА, Републичке радиодифузне агенције?), до скупштинских (има ли предсједника Скупштине да мушки лупи чекићем и уведе ред, или вук-премијера да искористи овлашћења спрам сваког ко крши Устав?), установљавам да је истинита мисао по којој се власт прва поквари, а народ онда прихвати.

Живимо у времену краха свих друштвених вриједности, а како дно не постоји, разлога за бригу данас има мање него што ће га бити сутра.

Све што видимо да пропада, пропашће, јер је пређена тачка до које је санација система по баснословној цијени још увијек била могућа.

Незгодно је то што дјецу шаљемо у школу по инерцији, вођени премисом да је школа обавезна. Стварност се убрзала и програми, таман да се данас напишу, застаријевају пропорционално брзини технолошких промјена. Мобилни телефони сваког часа засвијетле и скрену нам пажњу да су они у центру, да нам је неко послао поруку, да нам је неко одговорио на мејл, да нам је неко лајковао пост, да је неко коментарисао наш пост, да је наш трговински ланац одобрио попусте, да је наша банка олакшала процедуру за добијање кредита…

Када човјек повијене главе према иконичном андроид телефону уопште може да стигне да најкраћу молитву очита у себи: Господе Исусе Христе, сине Божји, помилуј ме грешног?

У доба када сам у древној которској Поморској академији предавао српски језик и књижевност (2001-2005), највећег међу Немањићима могао је да опази сваки ученик. Чим је Црна Гора стала на први проевропски степеник, 21. маја 2006, из хола школе уклоњен је Свети Сава и из кабинета српског иконе Светог Николе, иако је Св. Никола заштитиник свих помораца, православаца кад и римокатолика.

Лик по коме је Свети Никола данас знан свима, потиче са иконе коју је 1319. краљ Милутин, са олтаром, поклонио цркви Св. Николе у Барију. Оковану сребром, икону је израдио Србин, Обрад Десиславић, иконописац из Котора.

Ништа не може да одигне друштво са дна осим школства. Ми, који смо другима градили, након 5. октобра допустили смо да нам други граде. И да нас други уче. Учитељи и наставници и професори, ах, радују се сваком бистром уму пред собом, и има их, Богу хвала, но идиократски и коруптивни систем генијалце попут Андреја Дробњаковића, 17-годишњег ученика Математичке гимназије који је на StemCo olimpijadi у Сингапуру ове године знањем освојио пет првих мјеста и златних медаља из физике, хемије, биологије, математике и инжењерства – добитник титуле Апсолутног побједника олимпијаде – гдје могу да запосле? У Србији која мота каблове или прави гуме на војвођанским ораницама? Србија би требало да Андреју Дробњаковићу одмах поклони стан, док је још средњошколац, да га тиме усидри и охрабри, али у поквареној земљи не иде то без чланске књижице, не долази најбољи на мјесто које му припада, него мјесто добија ко је нестручан, а лојалан.

Одмакнемо ли фокус, видимо да је то патерн, да је то образац, по коме Макрон сједи у столици Де Гола, а нејаки Шолц на мјесту канцелара Вилија Бранта.

Кад би устали сад сви Немаљићи изненадили би се до гађења колико се изродисмо и у какве се, генерално говорећи, на земљи која и даље има руднике злата и сребра, која има плодна поља, која има море воде испод Јадра и Рађевине, претворисмо у слуге којима медији и инострани ланци у власништву корпорација добацују паризере, паштете и по два јаја.

Нисмо још дотакли дно. Јер дно не постоји. Пред нама је глобални рат у коме ће све што је јефтино да поскупи, а све што је скупо да појефтини. Апарат који је од странаца закупио Србију ич не мари због олује која се спрема. Јер нема Немањића, јер је прекинут континуитет идентитета, јер је патријарх српски, Његова Светост, снисходљив не само према световној власти, већ и према екуменистичким токовима. Да није, зар би казивао да није против папине посјете Србији, да будућност Србије види у Европи, да су анатема они (бесједа у Недељи православља) који вјерују да Свети Дух произилази од (Бога) Оца. Па, православци исповиједају, сваког дана, на свакој литургији, да Свети Дух произилази једино од Оца. Шта је то рекла и не покајала се, Његова Светост? И проче, што би рекли стари текстови…

Ми смо велики народ не стога што смо имали два цара и многе краљеве којима знамо гроб, за разлику од сусједног хрватског народа пуног томиславске и звонимирске митоманије, него смо велики зато што смо, поникавши из немањићког светосавља, као колективни Леонида, многократ стали на црту не било ком силнику, него баш највећем, баш најмоћнијем, у Првом свјетском рату, у Другом свјетском рару, рекли смо не НАТО-у 1999. године, да бисмо данас… шта?

Да након свега кажемо да – иде ли – уз наше име? Иде ли да увијек поклоњени пред Христом, пред истином, уцијењени уцијењеним чиновницима који себе виде као грандиозне државнике, кажемо да, окупирајте нас, отрујте нам воде, загадите нам плодну земљу, силујте наше ћерке и наше синове, заглупите их, и продајте њихове функционалне органе за шаку наштампаних долара.

Срећа па се вријеме убрзало.

Пале се геополитичке ватре свуда око Израела, све се далекометније ракете достављају Украјини, из Русије нико да каже да није проблем у Кијеву, Берлину, Паризу или Лондону, него да је у Вашингтону. Храна се на наше очи гаси и замјењује не-храном, реченим паризерима и паштетама.

Свак нека у себи, стога, извага има ли или нема у њему драм вјерујућих Немањића.

Ако има, а вјерујем да има, опстаћемо.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: