Има ли позориште смисла и сврхе

„Позоришне илузије” комад о чарима позоришта и чаролији стварања представе француског песника и драматичара из 17. века Пјера Корнеја, редитељ Никола Завишић режира у Народном позоришту у Београду. Премијера је у четвртак увече, 18. марта на сцени „Раша Плаовић” националног театра.

Наша верзија овог комада, како објашњава сам редитељ, зове се „Илузијæ”: са латинским Æ, што у овом случају представља први сусрет са игром коју нудимо, односно са: илузијом илузије.

‒ Поред ове значењске игрице која можда може да звучи претенциозно иако ми то није био циљ, намера ми је била да проширим поље игре већ на сам наслов, постоји и алузија на играње са речима које у представи спроводимо од почетка до краја, где год нам се за то укаже прилика. На тај начин упућујемо публику од самог почетка да се припреми за комичну авантуру по свесном и несвесном. Нудимо игру, открива за „Политику” редитељ Никола Завишић и објашњава зашто се баш у овом тренутку зауставио на овом делу:

‒ Заиста, „Комична или Позоришна Илузија” Пјера Корнеја јесте пишчева демонстрација силе моћи позоришта, која балансира или чак ни то већ која намерно прескаче границе барокне комедије и ускаче у строгим правилима омеђану поетику класицизма, коју онда намерно залама и скаче назад у традицију распламсалог барока са разним утицајима, али најчешће вођен сопственом маштом и како му највише одговара. Управо овакав, храбар, виспрен и луцидан, начин на који је Корнеј третирао једну од својих последњих комедија, пре него што се са успехом упустио у писање трагичких комада, инспирисао ме је да се усудим и покушам да га реинтерпретирам управо сада и управо у Народном позоришту у Београду.

Комад „Позоришне илузије” је одувек био мамац за редитеље. Какво је ваше искуство?

Наравно, не сме се заборавити легендарна и по свему посебна представа ЈДП-а са почетка 90-их година прошлог века у режији Слободана Унковског. Гледао сам те „Позоришне илузије” као тинејџер неколико пута. Тај сулуди, намерно прегажено претерани и карикатурални хумор изузетно ми је тада пријао и успешно ме на два сата одвајао од језиве слике реалности која је тада избијала са свих страна и мутила нам свима животе. „Позоришне илузије” су ми тада биле острво смисла, ведрине и духа, које ми је било неопходно. И онда, у тим и таквим „Илузијама” блистава, даровита, прелепа, изузетна: Мира Фурлан. Уживо! Каква раскош. Тада то нисам знао. Сада знам. Тим више се радујем што управо сада радим ову представу, са овим људима. Морам да кажем да цела тадашња екипа глумаца завређује да се помене, сви до једног били су изузетни, али јасно је због чега сада помињем Миру Фурлан. Срећан сам што сам имао срећу да је тада гледам. И то баш у комаду који и сам сада радим.

Којим позоришним рукописом сте се водили радећи „Илузијæ”? Какву комичну игру, илузију ћете нам понудити?

Хтео сам да, служећи се Корнејевом игром о игри у игри, то јест причом о позоришту у позоришту, испричам причу о настајању позоришне представе која никако не успева да се састави и успостави, из најразличитијих разлога. Прича је смештена у позориште, на сцену, на генералну пробу представе која вероватно неће дочекати премијеру. У њој су помешани односи главног глумца и редитеља који покушава да се пробије кроз (с)мисаоне тунеле које је Корнеј написао. То му веома тешко иде. Његову намеру и амбицију да направи представу ометају глумци које је изабрао да раде са њим, а њихови односи преплићу се са односима ликова из Корнејевог комада. То је ход по жици, на танкој граници између сопствене амбиције и (не)могућности да се сувисло уметнички изрази. Комика настаје из напетости између њега, глумца-редитеља и остатка екипе која има различите мотиве и циљеве. А све се прелама кроз призму Корнејеве „Илузијæ”. Тако гледамо позоришну илузију у којој се позоришници играју илузије позоришта кроз илузију односа са публиком и свешћу о томе да су ликови који представљају ликове. Из ове премисе, свести о игри у игри, произилази хумор који гради нашу представу. Искрено се надам.

Сам аутор Пјер Корнеј је овај комад, под називом „Комична илузија”, написао 1636. године. Како магија позоришне уметности утиче на ток времена?

Позориште је пре свега заједнички чин, колективни напор да се путем међусобне комуникације комуницира са публиком о темама које су нам важне. Мислим да би било довољно данас, у ово време које не бих желео ни да описујем, јер ме је мало страх да не упаднем у колотечину општих места и апокалиптичну терминологију, само направити представу која ће људе моћи да насмеје и растерети на начин на који је мене раних 90-их ослобађала и одвајала од сивила реалности претходна верзија овог текста у ЈДП-у. Већ би то био велики успех. А био бих веома срећан ако бисмо успели да одемо и даље, у нове и дубље нивое значења који нам постављају питања као што су: шта је то уопште и какво је позориште данас? Може ли оно да преживи и функционише у сенци других облика извођачких делатности. Ту пре свега мислим на хиперпродукцију серија и телевизијског програма? Има ли позориште више смисла и сврхе? У чему је његова непоновљивост, уникатност и снага? Због чега треба да постоји? Надам се да ћемо публику одвести на путовање по свим овим нивоима, али да ће се она пре свега искрено и дуго смејати нашим ликовима и њиховим комичним ситуацијама.

Уз Молијера и Расина, Пјер Корнеј сматра се једним од тројице великана француског театра. Звали су га и „отац француске трагедије”. Богатство и разноликост његовог дела одраз су вредности и великих питања његовог доба. Које су то вредности које су и данас на снази?

Пре свега велика вредност овог комада јесте жар и љубав према уобразиљи, машти и самом чину прављења позоришта, његове племените илузије која од нас тражи да се играмо и на тренутак поверујемо да су ликови које гледамо стварни, да то нису глумци који их представљају већ живи људи од крви и меса, настали као плод алхемије креативног заноса уметника који их тумаче.

Политика

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: