Имају ли сви право на историју и побједу, осим Србије?

Пише: Лука Радоњић

Радоњић: Да ли уредник “Недељника” сматра, да сви имају право на историју и побједу, осим Србија?

Ако некога занима како изгледа када уредник угледног “Недељника” подбаци у третирању историје и игнорисању стварности, препорука би била “Уводник” новог броја овог магазина, који носи наслов “Баба Србија и њене приче” од аутора Вељка Лалића. Како је структура текста грађена по принципу “кренимо редом “ и “идемо даље” (иако је ту ред тешко наћи, а ход “даље” наслутити још теже, јер тапка у мјесту) тако ћу и ја градити реакцију, са амбицијом успостављања поретка у њему.

Лалић: „Највећа победа у српској историји!“, био је наслов којим се обележавао Дан примирја у Првом светском рату. У поднаслову је писало, цитирам: „Погинуло 1.247.435 Срба, од којих 402.435 војника… Србија изгубила 28 одсто популације“. Не замерам уреднику таблоида који је ово неспретно сложио, пошто је сасвим случајно нацртао крешендо српске политике. Није он крив што Срби данас самоубиство сматрају својом највећом победом. И то уче децу у школама.”

Пошто аутор често упућује на стандарде Запада по питању политике, историје, итд, а ја дијелим такав став, пођимо од Запада. Француска је у Првом свјетском рату изгубила око 1 375 800 војника, а Уједињено Краљевство преко 700 000 војника, и то углавном на чувеном „западном фронту“ гдје је вођен један од најкрвавијих и најтежих ратних сукоба у историји Европе. Да ли због ових стравичних цифара, Енглеска и Француска учешће у рату данас сматрају побједом или самоубиством? Да ли Енглеска и Француска гријеше зато што прослављају побједу? Да ли је честито, да се жртвама рата, након што им је одузето све – закључно са животом, одузме и побједа? Или је поента  да данас сви имају „право на побједу“ – осим Србије?

Лалић: „Једину победу у том рату – Југославију – прогласили смо поразом.“

Ова теза може се третирати на два начина, и у оба –  уредник “Недељника” није у праву. Прво, са аспекта прошлости – Александрову Југославију, дакако не сви али многи Срби јесу сматрали побједом, упркос бројним “неправдама” у послијератним годинама. Нијесу је рушили и срушили Срби, него Хрвати, ВМРО, Италија, Њемачка,… Друго, са аспекта садашњости – Југославија је била племенита идеја, али је прва као и друга (особито друга, Титова) представљала побједу за оне који су у оба рата – били поражени. И који су, користећи обје Југославије, дошли до својих националних држава, јер их претходно, за разлику од Срба, нијесу имали.

Лалић: „Мени је јасно да ми никад нисмо били колонизаторска сила, како бисмо славили освајања, али је ипак страшно да нико није знао ни за дан повратка Срба 1912. на свето Косово.“

Стиче се утисак, да се овдје провлачи теза албанске пропаганде о “српском колонизовању Косова”. Лалић не каже директно “Срби су колонизовали Косово”, али се стиче утисак да то чини имплицитно реченицом: “Нисмо никад били колонизаторска сила… али је страшно да нико није знао за дан повратка Срба на Косово 1912. године”. Дакле, ако смо се “вратили” на Косово, значи да је претходно било наше. Не може бити говора о другим кондиционалима које аутор нуди. Такође, и можда кључно за ову тезу: “Нико није знао”. Шта и како нико није знао? Моја генерација која је млађа од његове, зна. А знају и генерације старије и млађе од моје. Једино можда није знао Лалић или се не дружи са онима који су знали. А то стварно јесте страшно.

Лалић: „Идемо даље. Зар из Првог светског рата најважнији датум не треба да буде улазак српске војске у Београд, Загреб, Сплит, Љубљану?“

Нисам сигуран, читајући Лалићев текст, да се уопште помјерамо са мјеста, а камоли да идемо даље. Али у реду. Улазак у поменуте градове, био је и значио је, један од најважнијих датума. Но, ваља то објаснити, рецимо, Хрватима. Србима не, јер ако Срби улазак у Загреб прогласе најважнијим датумом, ништа од Европске уније, за којом толико уважени уредник Недељника чезне. Штавише, веће су шансе да би он у том случају свој “Уводник” посветио критици хегемонског карактера српске историје, него афирмацији.

„Како то пробој Солунског фронта није највећа српска победа у историји? Већ прелазак преко Албаније! Голготу!“

А ко каже да Солунски фронт није једна од највећих побједа? Осим, евентуално, поједини саговорници “Недељника”, па је би то било прикладније питање за њих.

„Само још Црногорцима признајемо једну битку, Мојковачку, када су поступили као Срби. Изгинули су до последњег.“

Нису. Далеко од тога. Наравно, срећа што нису, али су били спремни да изгину – сви до последњег. Зато су и побиједили. И нема ту “ви” и “ми”. То је битка у којој је Његошева војска држала одступницу Карађорђевој. Пакт за ту битку није потписан и парафиран савезништвом пред рат, него стотину година раније – у посвети праху Оца Србије. А да су војници поступили као Срби, јесу. Дочекали су ту битку, баш онако како је краљ Никола тражио да приме вијест о рату: “Јуначки и српски!”

„Ми од Косова славимо само поразе. Почевши од тог прелепог мита, у којем смо касније у еповима и уз гусле издајнике прогласили за свеце, а паметне људе за издајнике. Да не идемо даље од Вука Бранковића који се једини није предао Турцима, и опеваног турског вазала Милоша Обилића. Па деспоту Стефану Лазаревићу, који је у свим светским историјама означен као човек који је на Никопољу, као турски вазал, задао судбоносни ударац хришћанској војсци, поклонили смо Београд. Прочитајте Дјуранта.“

Зашто баш Дјуранта? Зашто поред неколико стотина и хиљада српских, европских, руских историчара и писаца, истину о Косову тражимо код америчког? Но, кад смо већ код Американаца, можемо потражити примјер у америчкој историји. Рецимо, битка за Аламо. Мексико је однио побједу. А сви тексашки браниоци су изгинули. И баш зато што су изгинули сви до једног – Аламо је добио престижно мјесто у америчкој историји и представљао је зачетак великог и снажног ратног наратива о освети и ослобођењу. О Аламу су Американци у једном вијеку снимили чак 8 познатих филмова. Током битке за Аламо страдало је неупоредиво мање Американаца, него Срба на Косову у отпору Османлијској империји. Шта би тек онда Американци радили са филмовима, да у историји имају – једно Косово?

Читаћемо Дјуранта, а господин Лалић би могао да прочитао још некога, осим њега.

Има у тексту још много непоузданих мјеста, произвољних закључака, паушалних оцјена и недоследних критеријума, у којима се оспоравају и партизанске и четничке побједе, рат у бившој Сфрј крајем 90тих своди на српско “уништавање Вуковара и опсаду Сарајева”, као да се ништа ни прије ни послије није десило. Има и осврта који се не тичу само прошлости већ и садашњости. На примјер, на једном мјесту уредник “Недељника” прозива и пита: “Зашто се не слави 20. октобар дан ослобођења Београда?”, иако je ове године уприличена Свечана академија поводом 75 година од ослобођења Београда, у присуству државног, војног и црквеног врха, премијера Русије и представника Републике Српске и српског народа из Црне Горе.

Било би занимљиво чути да ли уредник “Недељника” исте критеријуме – које примјењује према Србима, примјењује и према Енглезима поводом битке на Соми, Русима поводом битке у Стаљинграду, да ли исти однос неке врсте обесмишљавања преферира и према шпанским републиканцима страдалим у рату против Франка или Французима у крвавим борбама у Великом рату против Њемаца. Или је све ово, ексклузивно, везано за Србе. Одговор на питање можда се налази у завршници текста у којој Лалић каже:

„Да ли је ово једна старица у црнини која слави своје поразе… док јој деца беже у свет? Живела Србија!“

Па, ако се историја једне државе представи са овако много презира а са тако мало поштовања, онда је сигурно да ће је аутор видјети као старицу, али познаваоци и поштоваоци српске историје и културе – засигурно неће.

Живјела Србија.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: