Императив демонтаже накарадног система

Пише: Бошко Вукићевић

Побједа опозиционих снага на општинским изборима у Никшићу је историјског карактера. Партија аутократије која је поражена на прошлогодишњим изборима у августу, након таквог шокантног искуства, изгубила је и један од најзначајнијих градова у Црној Гори, из којег су се традиционално покретале политичке промјене. Осим тога, пораз ДПС-а у Никшићу је суштински и у симболичкој равни, јер се ради о родном граду одлазећег диктатора. Прилику да обављају власт у граду имаће двије коалиције које су у партнерским односима на државном нивоу и другим градовима.

Међутим, побједа опозиције у Никшићу ипак није изазвала ерупцију одушевљења код доброг дијела грађана који су је гласали, већ је радовање било умјерено а у неким случајевима и са горким укусом у устима. Разлог за такво стање ствари је једноставан: опште очекивање датог бирачког тијела је било да ДПС у Никшићу не буде само поражен, већ да пораз ове странке буде катастрофалног типа, тј. такав да створи услове за постепено нестајање са политичке сцене партијског експонента оборене диктатуре.

Треба истаћи да су за поменути горак укус у устима код слободних људи, након њихове суштински важне побједе у Никшићу, дијелом одговорне и опозиционе странке и коалиције у том граду, које су мјесецима уназад шириле тезу о неизбјежном и потпуном краху лоповске партије одлазећег диктатора Ђукановића, на основу партијских истраживања јавног мњења. Таква врста дискурса је од стране опозиционих партија форсирана и у разним медијима, а и у региону, што је у датом политичком амбијенту створило утисак да се као неповољна ситуација посматра сваки сценарио који не подразумијева катастрофу ДПС-а на изборима у Никшићу. На тај начин, побједа од круцијалног значаја за демократске искораке наше земље дијелом је замагљена изневјереним очекивањима о експресном сумраку ДПС-а.

Што се тиче самих резултата избора у Никшићу, они су суштински остали неизмијењени у односу на августовске, осим што је дошло до значајног преливања гласова из коалиције ЗБНК у коалицију Мир је наша нација – Не дамо Никшић. ДПС је остварио отприлике истовјетан резултат као прошле године, док се за одређену прерасподјелу снага између поменутих коалиција не може рећи да је неочекивана, а разлози су разни. Прије свега, треба истаћи да је један од лидера ДФ-а мјесецима уназад оптуживао неке свештенике наше Цркве, па и самог владику Јоаникија, да су својим понашањем и потезима „преварили народ“. Таква свакодневна и изузетно оштра антицрквена реторика поменутог политичара је код одређеног дијела бирачког тијела ДФ-а изазвала негативне реакције, а вјероватно и напуштање тог савеза. Осим овог неодговорног и наизглед мазохистичког понашања датог партијског лидера, треба истаћи да је прије локалних избора коалиција Мир је наша нација појачана новим покретом чији су оснивачи савјетници премијера, као и једном групом никшићких интелектуалаца. Напокон, премијер се пар дана прије избора на један прилично неуобичајен начин јавно оградио од коалиције ЗБЦГ, чији је био предводник на државним изборима. Има још разлога за поменуто преливање гласова из једне коалиције у другу, а они ће бити тема неког другог текста.

Сада ћу се усредсредити на изостанак очекивано драматичног изборног посртања Демократске партије социјалиста. Упоредна историјска искуства других европских друштава показују да је мало вјероватан опоравак партије из диктаторског миљеа, која бива поражена након више деценија страховладе, криминалног и коруптивног дјеловања. Разлоге за тренутно одлагање краха и политичког нестајања ДПС-а можемо потражити у различитим друштвеним околностима, али и неким политикама нове власти.

Имајући у виду да нова власт, како извршна тако и законодавна, има првенствену одговорност за што је могуће бржи процес развлашћивања бивше аутократске партије, морам примијетити да постоје и одређене објективне околности, на које та власт не може утицати.

Под тим прије свега подразумијевам пандемију коронавируса, околност коју бисмо могли назвати вишом силом, и која мора негативно утицати на популарност извршне власти. Јер, коју год стратешку одлуку нека Влада да донесе као одговор на ову глобалну пошаст, било тотално „закључавање“, потпуно „откључавање“ или нешто између, она ће код већине грађанства бити негативно дочекана. Из простог разлога што није увијек лако пронаћи одговарајући баланс између чувања здравља грађана и обезбјеђивања њиховог економског просперитета. Природно је да је такав амбијент политички профитабилан за опоненте власти, у овом случају ДПС-а.

Међутим, поред наведене „више силе“, није компликовано докучити гдје се налази првенствена одговорност за одлагање сумрака ДПС-а: у спорости и неодлучности нове власти у демонтирању накарадног система. Таква неодлучност наших представника осоколила је клептократе да се групишу, умјесто да се растуре, мислећи да за њих још увијек има наде. Очигледна је бојажљивост у процесу ослобађања корумпираних правосудних институција, које су деценијама представљале ударну песницу за антидемократске политике диктаторског режима. Наше власти треба да схвате да се у процесу демонтаже клептократије у неким случајевима морају супротставити вољи и захтјевима одређених међународних адреса, када је очигледно да такви захтјеви успоравају демократизацију наших простора и супротни су интересима државе и грађана. Ослобађање институција је предуслов за најављена хапшења и процесуирања „крупних риба“ из области политике, институција и бизниса, које су претходних деценија обављале разне криминалне дјелатности. Слична аргументација о неодлучности и спорости у демонтажи система се може искористити и за одавно обећан, али још увијек непокренут поступак „чишћења“ бирачких спискова.

Посебан осврт заслужује неодржива, и мало је рећи скандалозна, ситуација са државном телевизијом. Та ситуација је у неку руку и шизофрена, јер Јавни сервис, пола године након историјског пада мафијашког и диктаторског режима, свакодневно брани и заступа тај оборени криминални режим. Написао сам о тој цивилизацијској срамоти и удару на демократизацију наших простора на десетине текстова. Али је мој, очигледно био – vox clamantis in deserto.

РТЦГ није од значаја у квалитативном смислу, а и њена гледаност није велика, али јесте у симболичком. Вишемјесечна неосвојивост аутократске тврђаве РТЦГ шаље поруку гласачима ДПС-а да није све готово, да се заробљене институције још увијек држе, као и да постоји нада за Ђукановића и његову партију. Одговорност за апсурдно стање у којем се налази државна телевизија, непознато у историји европских друштава након пада неког режима, треба тражити у неодлучности нове власти (извршне и законодавне), која још увијек није нашла начина да специјалним законима и актима смијени корумпирана руководства и уредништва РТЦГ. То је заиста несхватљиво.

Умјерен пораз ДПС-а на изборима у Никшићу и политичко преживљавање лоповске партије додатно ће измрцварити наше друштво и одложити времена враћања отете државне имовине и природних богастава. Ипак, судбина Ђукановића и његове партије је запечаћена; они не могу политички преживјети. Лоповска партија је купила мало времена. Слободни људи се морају потрудити, а првенствено нова власт, да се ДПС-у не понуди додатно вријеме, јер нам је оно драгоцјено.“

Извор: Српске новине

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: