In memoriam: Др мед. Војо С. Суђић (1948-2024)

Пише: др мед. Марина Зец Медин

Угледни и омиљени Петровчанин и познати београдски љекар ортопед, др мед. Војо Суђић, преминуо је, послије кратке и тешке болести, 17. јуна 2024. у Београду, у 76. години живота. Сахрањен је у свом вољеном Петровцу два дана касније, на датум свог рођења.

Војо је рођен 19. јуна 1948. у Бару, у честитој породици оца Сима и мајке Драгице, рођ. Медин. Основну школу завршио је у родном Петровцу 1962,

Трећу београдску гимназију 1966, а Медицински факултет Универзитета у Београду 1972. године.

Не познајем никог из своје струке ко је имао такву харизму, био толико омиљен и поштован, скоро до обожавања, као наш Војо. Повјерење, наклоност, углед стекао је кроз деценије посвећеног, преданог и стручног рада, прво у Специјалној болници за ортопедију, неурологију и неурохирургију у Рисну, гдје је започео специјализацију из ортопедије и трауматологије, а наставио на Клиници за ортопедску хирургију и трауматологију Медицинског факултета у Београда, односно Универзитетског клиничког центра Србије, гдје је провео читав свој радни вијек.

Припадао је првом тиму хирурга који су се на тој клиници бавили микро и реконструктивном хирургијом шаке, а касније хирургијом и лијечењем болести кука, поставши дугогодишњи начелник истоименог одјељења и замјеник директора Клинике. Коаутор је више стручних и научних радова из области ортопедије, као и уџеника „Основе клиничке медицине“ средњу медицинску школу.

За вријеме свог богатог радног вијека лијечио је и оперисао на хиљаде пацијената са простора бивше нам велике домовине и едуковао стотине младих љекара који су стасали у угледне ортопеде.

Али није само то уздигло Воја до висина које су многим љекарима остале недостижне. Красиле су га посебне људске особине које су биле аутентичан израз његове личности. Сви смо осјећали његову доброту, племенитост, пажњу, посвећеност, жељу да помогне, подједнако предано блиским пријатељима и рођацима, као и људима које први пут види. Хипократову заклетву није требало да учи, она је била уграђена у његово биће, у његов систем вриједности. Имао је урођену благост у опхођењу с људима, посебно с пацијентима, стрпљење и саосјећање за туђу патњу, чиме је задобијао трајно повјерење и наклоност. Његове ријечи биле су љековите и охрабрујуће. Плијенио је једноставношћу, присношћу, уливао сигурност, ослобађао страха. Сви су осјећали слободу да му се обрате, доживљавали га као свог најближег. Много пута сам чула: „Војо и Емилија долазе идуће недјеље, па ћу прво поћи код њих“. То је био израз огромног повјерења. Није помагао само својим богатим медицинским знањем и искуством, лијечио је својом смиреном појавом, присним односом, добротом, топлином своје душе. Војо је и лијечио и исцјељивао. Пацијенти су то осјећали, тиме је зрачио. Сигурна сам да нема породице у Петровцу, а и у ширем окружењу која га није бар једном позвала да, током свог годишњег одмора, прегледа болесника, а да се он није одмах одазвао и без размишљања тамо запутио. То се трајно памти. Небројено је његових захвалних пацијената које је лијечио и оперисао и њихових породица који му са највећим поштовањем и дивљењем изговарају име.

Било је општепознато да је први долазио на посао, а посљедњи одлазио, да је своје пацијенте обилазио викендом и празницима, да много дана свог годишњег одмора није искористио. Ако се до других љекара није могло доћи, до њега увијек јесте. Његова хуманост и неуморни рад препознати су у ширем друштвеном окружењу, те га је Државна заједница Србија и Црна Гора одликовала Орденом рада. Ненаметљив и тих, није придавао значај

публицитету, нити скретао пажњу на себе.
Огроман углед који је имао код колега произашао је из његових најљепших људских особина, колегијалне коректности и врхунске стручности. Нијесу изостајале ријечи искреног уважавања и поштовања од колега одавде до Београда на помен његовог имена.
Лијепо га је било срести и са њим поразговарати. Увијек пажљив, брижан, саосјећајан. Красила га је скромност, никад није истицао своје звање, знање, успјехе. Тихе, благе нарави, насмијан, искрен, једноставан.

Није пристајао на принципе тржишне економије у медицини, остао је досљедан својим високоморалним начелима која ову хуману професију узвисују изнад платежне моћи. Остао је досљедан и свом животном стилу у којем није било мјеста за мобилни телефон, али јесте итекако за срдачан и непосредан људски разговор. Упркос данашњој ужурбаности, до краја је задржао и себи својствен животни ритам.

Остаће вољен, поштован и упамћен као велики човјек и омиљен народни љекар који је себе несебично давао хиљадама људи када им је било најпотребније. То је била његова мисија – живот посвећен другима.

Хвала, драги Војо, за све лијепе ријечи и сва добра дјела. Много си нам значио. Овај свијет учинио си љепшим мјестом за живот, показао како то раде велики људи и постао бесмртан.

Нећеш недосајати само својој супрузи Емилији, такође пожртвованом и угледном љекару, дјеци Јелени и Симу, унуцима Воју, Стефану и Петру, сестри Мири, него и свима који смо те вољели, које си лијечио, који смо имали част да од тебе учимо и са тобом се дружимо.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: