Ин мемориам: Јанко Брајковић

Пише: Емило Лабудовић

ЈАНКО

Стекну људи за живота много тога, материјалног и духовног богаства, непомућене и неподијељене славе, стекну право на велелепне споменике, на странице уџбеника и историјских читанки, али привилегија је само ријетких да стекну име којем није потребно презиме.

„Умро је Јанко“! Ни краће вијести ни већег изгуба, вијести којој није требало додатног појашњења и детаља, јер Јанко је био један. Само помињање његовог имена давало је све неопходне координате да се препозна човјек, стваралац и прегалац, добротвор и књижевна мецена, заштитни знак једног огромног дијела књижевног и новинарског стваралаштва Црне Горе.

Требало би и времена и простора за хронику Јанкових остварења. Не само за озбиљне књижевне узлете и не само за текстове у „Универзитетској ријечи“ у којима је, заједно са Момиром Булатовићем, унио снажан продор и свјежину у запарложено и унифицирано црногорско новинарство. Још више би требало труда да се освијетли његов допринос литератури, не само ових простора, којој је широм отворио врата „Унирекса“, стварајући моћни издавачки гигант чија су издања не само била присутна на бројним сајмовима књига већ и награђивана највећим признањима.

Још дужа би била колона стваралаца, како оних који су већ стекли име тако и оних који су тек правили прве искораке у свијет литературе, којима је Јанко изашао у сусрет и, не водећи претјерано рачуна о рачуници, штампао њихове књиге. Знао сам понешто о меценама кроз историју свјетске литературе, али тек са Јанком сам спознао праву и животну суштину те несебичне љубави према књизи, њеним ствараоцима и њеним читаоцима. Јанков скоро родитељски однос према књижевној породици нарочито је дошао до изражаја онда када је било најтеже, кад су званичне књижевне и културне институције затвориле врата свим ствараоцима који нијесу глорификовали црногорски новодржавни и великодржавни пројекат и који, слиједећи траг предака и историје, нијесу крили свој српски људски и стваралачки статус. Јанко и његов „Унирекс“ су били нека врста избјегличког логора и уточишта за српску литературу и њене протагонисте, прогнане са званичне књижевне и културне сцене Црне Горе.

И сам прогнан и прогањан, Јанко је издржао све и остао свој, што је само значило стамени ослонац српском стваралаштву.

Покушавали су да га купе, али Јанковој људскости и истрајности једноставно није било цијене. А његову људску и стваралачку снагу и посебност, пјесничко умијеће, цијенили су искрени поштоваоци и познаваоци литературе, па је Јанко за живота стекао бројне награде и признања. Једино што није стигао, а чему је тежио до последњег даха било је обиљежавање пола вијека трајања „Унирекса“. Тај дуг према Јанку и према тој кући сада иде на душу српске књижевне заједнице, не само овдашње.

Јанко је био један од ријетких интелектуалаца овога доба који је умио да слуша. Једнако пажљив и предусретљив према сваком саговорнику, знао је мјеру ријечи, кад јој је и гдје јој је мјесто, и нико никад иза његовог стола и из његове канцеларије није изашао обесхрабрен и повријеђен. А његови прави и искрени пријатељи били су привилеговани његовом добротом и искреношћу, спремношћу да помогне, да разумије и посавјетује. Имати Јанка за пријатеља значило је имати сигурну људску адресу и врата широм отвотена и у добру и у невољи. Потписник ових редова имао је част да са поридицом Брајковић буде везан нераскидивом кумовском везом којој је Јанко, пажњом и искреним уважавањем, давао посебан доживљај присности.

Оде Јанко, а није. Није и не може све док живе они који су га знали, све док трају и пишу они којима је потурао раме, све док буде оне планине књига које носе печат „Унирекса“! Једну од своји збирки бриљантне поезије Јанко је насловио „Послије свега“. А послије њега остају велики жал и празнина, неизмјеран дуг према свему чиме је задужио српску литературу и њене бројне ствараоце. Мени, куму и пријатељу, преостаје велика туга и зебња како ускоро сваког јутра проћи поред просторија „Унирекса“ а без његовог срдачног осмијеха добродошлице и неизбјежног питања „може ли се, куме“?

Јанко, брате, куме, пријатељу, моћи ће се и мораће се, томе си ме ти учио. Лакше је било са тобом, али мораће се и са бременом успомена које нам остављаш. Вјечна ти слава и неизмјерна хвала за све људско чиме си нас задужио. А твоја нежна пјесничка душа знаће да разумије недораслост овога слова твоме дјелу и твоме имену.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: