ИН МЕМОРИАМ: Никола Мирков (1947-2023), велемајстор лепоте изражавања

Пише: Мишо Вујовић

Слећем на београдски аеродром и након десеточасовног лета, укључујем телефон читам Банетову поруку:
“Отишао је Никола Мирков”.

Отишао је врли колега, новинар, пријатељ, брат….

Велико слово у историји српског новинарства. Почео је каријеру као новинар Радио Београда, обављао дужност директора и главног уредника Радија, добровољно отишао у изгнанство на жалост свих честитих колега и наравно слушалаца. Вратио се, на наговор и убеђивање пријатеља, након “промена”, како то апсурдно звучи са ове дистанце, постао директор националне телевизије да би након двогодишњег ангажмана на челу РТС-а отишао у пензију, без скандала и афера што је мало коме пошло за руком да остане чист у једном загушљивом времену препуном људског смога и органског отпада.

Познали смо се деценијама, од мојих првих радијских корака, па ево до ове судње уре. Човек од кога се учило и имало шта научити. Наш заједнички пријатељ Пеђа Савић, писац и честит адвокат ( звучи као плеоназам) сликовито и достојно се опростио од овог колоса јавне речи:

“Реч ерудита као синоним за ученог, образованог, начитаног човека, склоног дубоком размишљању, дедукцији и контемплацијим, као да је створена по мери и лику Николе Миркова. Као непоправљиви библиофил Никола је био и учен и начитан, али превасходно велики човек из чијег сваког потеза је исијавало господство и достојанство. Када ниси знао неки историјски податак, биографију неког писца, нешто из филозофије или уметности, слободно си могао питати Николу”, навео је између осталог Пеђа Савић.

Ретки су људи са равнотежом разборитог и мудрог беседника и пажљивог слушаоца или ненаметљивог саговорника, а био је врли зналац повесних токова, историјских догађаја и њихових виновника.
Садржајни наратор, перфекциониста, заљубљеник у уметност, библиофил, колекционар антикварних издања из националне историје, уметности и књижевности 19. и 20. века – принципијелан и частан човек.
“Ђе си Господаре”, ословио бих га онако како су звали последњег крунисаног господара црногорског, Николу Миркова Петровића.

“О Чевљанине”, зачуо би се дубоки бас – баритон и грохотан смех.

Познавао је одлично црногорска братства и племена као и целокупну историју српског рода.

Колико је год био озбиљан и образован, антички мудар са држањем и стилом римског сенатора, ауторитативним гласом строгог професора универзитета, Никола Мирков је био велики дечак у оклопу озбиљног човека. Емотивно крхк и рањив, што је вешто скривао иза свог строгог штита.

Путовали смо заједно, породично летовали од Охрида, Сивоте, Игуменице, Крфа, Парге…

Свуда је оставио упечатљив дојам мудре и карактерне личности.

У Охриду је први пут од трагичног губитка сина Огњена, након две деценије уз сузу запевао. Своју рану носио је и однео закопану али не и зацељену. Имао је немерљиви ослонац у својој Ани, свом анђелу чувари, која је над њим, као сенка, бдела и дању и ноћу, тихо и ненаметљиво, брижно и узорно.

Држао се достојанствено у свим приликама, носећи нелагоду што у неким ситуацијама није био енергичнији.
Драги Ниџо, предосећао сам да ћемо се мимоићи, али нисам имао снаге да те посетим у болници.

“У лошем је стању. Питање је да ли ће те препознати …”, рекла ми је наша добра докторка Наташа која те свакодневно обилазила.

И ово није крај, већ почетак вечне димензије трајања.

Данас се Твоја душа огледа у светлости вечне истине, без бола непостидна и мирна!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: