IN MEMORIAM: Раде Ликић (1975-2024.)
Пише: Милан Д. Бован
Већ дуго времена кад видим стећак он ме асоцира на Рада Ликића.
Херцеговац до сржи неким чудом рођен у Сарајеву, но онда када нам је рат односио многе животе њега нам је донио као некакву награду за ко зна чије заслуге назад у Херцеговину.
Чак и племените земље попут Херцеговине повремено треба оплеменити и посолити неком изузетном душом па се Бог потруди да нам да тај дар баш онда када је насушна потреба.
Горостас бистрог погледа и још бистријег и виспренијег ума. Спреман што оно у нас кажу да остави свој посао, а помогне другоме.
Човјек изузетно привржен Цркви и своме племену. Његова заљубљеност у историју је тек задивљујућа и ти његови стећци, његово Љубиње и Убоско.
Знаш ли да око Љубиња има преко хиљаду стећака, да су у Убоску они најљепши и најокићенији колима и осталим украсима који су се у љутом херцеговачком камену вјештом руком средњевјековних мајстора са минимумом алата могли укресати.
Ја знам, а не бих знао да не би ове људине о којој ти зборим.
Ево сад ми јавише да није више међу нама. Нећемо више имати ту част и привилегију да нам открива свијетове на и испод стећака нити ћемо моћи да читамо његова приповиједања онако питка и дивна каква само казивачи из херцеговачког крша могу да казују.
Мој добри брате Раде не знам их много који су заслужили да сва Херцеговина плаче за њима. Ма која Херцеговина? Шире је то много! Ту је ваљда очигледна она Његошева „Имао се рашта и родити“, сад се види да си један од оних јеванђелских ловаца на људе.
Чекај нас у рају и поздрави оне што су под стећцима који те тамо горе жељно ишчекују!
Нека ти Господ сотвори вјечан помен и настани те у рајском насељу гдје праведници блаженствују!
Иди ђеде Раде и чувај за нас своју рајску карпузу, дако и ми заслужимо да се њоме скупа сладимо испод неког зеленог дуба налик оном Савином из твојих Банчића!
Христос Васкрсе!
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
