ИН4С АНАЛИЗА: АНБ је сарадничка мрежа америчке обавјештајне заједнице и других земаља Запада

Смијењени директор Агенције за националну безбједност Саво Кентера је на последњој сједници Одбора за одбрану и безбједност саопштио да је годинама прије доласка на чело Агенције, као руководилац Атланског савеза, имао приступ класификованим информацијама, што је изазвало бурно реаговање чланова Одбора, а касније и реаговање  шире јавности.

Ипак, ово свједочење Сава Кентере и чињеница да приступ тајним подацима могу имати и физичка лица, као и поједине НВО, може бити изненађење само за оне који нису добро упућени у дешавања у обавјештајно- безбједносном сектору Црне Горе.

Овим је само потврђено да је стање у том систему неодрживо, да је понашање менаџмента државних институција у најмању руку скандалозно, да је практично безбједносни систем уништен, да држава не контролише ту своју важну функцију, односно да обавјештајно – безбједносни систем скоро и не постоји.

Предсједник Одбора Милан Кнежевић је само пропустио прилику да упита Сава Кентеру – ко је од њега тражио да прибави дозволу за приступ тајним подацима и којим подацима је приступао прије доласка у АНБ. Да се још само то чуло на Одбору, слика стања у Црној Гори би била потпунија.

Чињеница да физичка лица имају приступ заштићеним информацијама, поред стања у систему безбједности, говори и доста о стању у државном апарату, стању у црногорском друштву а понајвише о односу најмоћнијих држава свијета према Црној Гори, које политичке елите зову партнерским и пријатељским земљама.

Агенција за националну безбједност је вјеран одраз стања у црногорском друштву и најбоље свједочанство друштвених процеса у једном времену, начина на који су ти процеси контролисани, као и начина на који су успостављане и одржаване везе са спољним свијетом.

Као окосница система безбједности цијеле државе, АНБ је временом постала отуђени центар моћи који није у служби грађана и државе већ искључиво у служби појединаца,  политичких партија на власти и иностраних центара моћи који суштински и управљају државом и њеним системом безбједности.

У Црној Гори практично не постоји традиција рада обавјештајних служби и ово што сада дјелује израсло је из некадашње ОЗНЕ и УДБЕ, а развијало се преко разних облика организовања безбједносних апарата унутар југословенске државе тако да је данашња АНБ остала иста и непромијењена пуних 70 година са истом свијешћу и начином размишљања и, што је најважније, истим методама дјеловања и нешто измијењеном сфером интересовања прилагођеном интересима других држава.

Тако нереформисана Агенција, оптерећена тешким наслеђем из једнопартијског система и отвореним сумњама о повезаности са злоупотребама, злочинима, убиствима и покровитељством над организованим криминалом је, након референдума 2006. године, осванула као сарадничка мрежа америчке обавјештајне заједнице и других земаља Запада, што је уласком Црне Горе у НАТО 2017. године и озваничено.

У том периоду је дошло до чврсте спреге са страним структурама до мјере да је црногорска тајна служба постала само једна мала испостава страних држава и њихових обавјештајних центара.
Добро упућеним изворима је познато да је један ранији челник АНБ, и много прије уласка Црне Горе у НАТО савез, предао комплетну базу података са комплетном сарадничком мрежом једној страној обавјештајној служби и да је све прошло незапажено и без било какве реакције.

Тај скандал је још драстичнији ако се зна да је у тој бази било највише кривотворених досијеа, лажних података и извјештаја убачених са циљем компромитације политичких противника и неистомишљеника. Манипулације, лажи, подвале, дезинформисање, вођење монтираних процеса су познати и препознатљиви методи дјеловања тајне службе, али и полиције Црне Горе којима се настоји опрати прљав карактер режима и покрити њихови злочини у претходном периоду.

Опет се актуелизује прича о порталу Удар, о припремама неког новог државног удара, о планирању убистава оних који сметају криминализованом државном апарату и томе слично.
Није случајно што дјелови власти окупљени око Мила Ђукановића предњаче у погледу испољавања непријатељства према Русији препоручујући себе као јединог заштитника западних вриједности, иако то од њих нико и не тражи. Оцјене из Брисела и Вашингтона, које се могу чути након сваких избора о пожељним и непожељним политичарима и партнерима у Црној Гори не измишља бриселска и америчка администрација нити Амбасада САД у Подгорици, већ долазе искључиво из структура власти у Подгорици, а понајвише из зграде најменски изграђене уз ограду америчке амбасаде.

Зато коментар Кентере о приступу тајним подацима није изненађење јер говори о стању у систему безбједности и понашању власти која је 30 година управљала државом, али и њиховим менторима са Запада који су их подржавали све вријеме. Уосталом, за најмоћније службе Запада не постоје тајни подаци, за њих у Црној Гори нема тајни јер они ионако државне безбједносне институције сматрају само дијелом свог државног система.

То што неко у Црној Гори некажњено убија људе, што се и даље баве подвалама и организују монтиране процесе, то што је некадашња Седма управа СДБ чинила то што је чинила, што се прогоне читаве националне заједнице, то њих не интересује.
Моћним земљама Запада је само битно да, за реализацију својих циљева у Црној Гори, имају поуздане ослонце и чврсто језгро своје агентуре, не само унутар, него и ван институција обавјештајно – безбједносног сектора.

Тиме се стварају услови за системско разарање националног бића народа који живи у Црној Гори, потиру витални национални интереси и врши опструкција свих активности које нису у складу са политиком страних земаља.

Забрињава велики број грађана који подржава такву политику у такав оснос према страном фактору који најчешће долази из идеолошко – вриједносних убеђења, код неких из материјалне заинтересованости, а код неких из чисте склоности да служе туђину и страном завојевачу, што посједује један не тако мали број грађана.

Такви се проналазе и стручно припремају да у погодном моменту буду инсталирани на функцијама кључног политичког утицаја, на мјестима доношења одлука, посебно оним који обезбјеђују да одбрана и њена државна сигурност, те функције од виталног значаја за независност, суверенитет и територијални интегритет земље буду у туђим рукама, што се обезбјеђује у неколико нивоа. Једна од основних обиљежја доминације америчких специјалних служби јесте предано дјелање на стварању услова за дугорочно присуство и утицај на овом простору. То се постиже, не само успостављањем система у складу са њиховим стандардима и процедурама и довођењем себи лојалних људи на челне позиције тога система, већ и унапријед обезбеђеном њиховом лојалном резервом.

Алтернатива коју припремају западни моћници је по правилу лојалнија од оних који тренутно покривају државне и безбједносне функције. И зато се не треба заваравати – они који сада додју на челне позиције у АНБ ће бити још приврженији страној доминацији и више бити у служби њихових интереса од смијењеног директора и његових најближих сарадника.

Што се самог Кентере тиче, он је најмање крив за ово из простог разлога што одаје утисак човјека који мисли да је све то нормално и да тако треба радити. Њега може доста коштати изјава која му се омакла, поготово што је, јасно се то видјело, покушао да оправда нешто што се и не може никако оправдати. То се види по брзини којом су прозападни медији уклонили вијест о дешавањима на Одбору за одбрану и безбједност.

Сама расправа на Одбору је оставила утисак да политички представници грађана, осим неких изузетака, не осјећају потребу да са међународном заједницом, посебно водећим земљама НАТО и ЕУ имају прави партнерски однос, који подразумијева међусобно поштовање и уважавање, однос који је лишен сваког полтронства и подаништва јер је сарадња са међународном заједницом неопходна, поготово ако се има у виду да је Црна Гора чланица НАТО савеза и кандидат за чланство у ЕУ, али та сарадња никако не би смјела прерасти у овакав, практично колонијални однос, гдје се најважнији атрибути државе – територија, државни апарат, власт и становништво не налазе  под контролом грађана и њихових изабраних представника.

Црна Гора није суверена држава иако има дефинисане и међународно признате државне границе, али нема потпуну власт која је слободна и независна од било каквих спољашњих утицаја.
Забрињава лињеница да се у Црној Гори развија колонијална свијест, односно са најважнијих адреса намеће идеологија која оправдава таква поступања, најчешће кроз разне стратегије и доктрине у којима се велича и намеће као супериоран туђи систем вриједности и култура (да ли се, напримјер, Црна Гора морала одрећи ћирилице и да ли је то неко тражио) над оним што представљају традиционалне вриједности свих народа који живе на овом простору.

Као резултат свега тога тога имамо државни систем безбједности који у суштини делује против интереса сопственог народа чији се утицајни кадрови сумњиче за везу са криминалним и другим носиоцима инкриминисане делатности, а дјелови тајне службе и неки дјелови безбједносног апарата се налазе под контролом интернационалних криминалних картела. Што је најгоре, све се то налази под контролом моћних западних обавјештајних служби и све вријеме су толерисали такво дјеловање политичких елита, што њихове дипломате и јавно признају у последње вријеме.
Онога момента када су увидјели да опасност и за њихове државе долази од таквих савезника кренули су, додуше доста стидљиво, у урушавање тог зла које су добрим дијелом и сами створили. То гледамо последњих мјесеци.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: