ИН4С АНАЛИЗА: Идентитет припадника АНБ који су злоупотребљавали положај у служби нико нема обавезу да штити

Недавно објелодањивање списка од преко 270 противзаконито прислушкиваних особа од стране АНБ у претходном периоду, а што је јавности учинио доступним Милан Кнежевић, предсједник Одбора за одбрану и безбједност у Скупштини Црне Горе, је изазвало значајну пажњу домаће па и шире јавности.

Кнежевић је списак најприје прочитао у парламенту, а потом и објавио као документ АНБ који има ознаку тајности „повјерљиво“.

У питању је више од 270 особа чланова и активиста ДФ и њихових породица које су боравиле на семинару у хотелима „Палас“ и „Кастел ластва“ у Петровцу, од 3. до 5. јула 2020. године и које је АНБ на челу са директором Дејаном Перуничићем прислушкивала без одлуке Врховног суда.

Запрепашћује сазнање да се на списку прискушкиваних налазе и нека малољетна лица, што ће представљати прворазредни скандал уколико се покаже тачним.

Информације о масовном прислушкивању лица – активиста ДФ најбоље говоре о томе у каквом се диктаторском систему налазила, а по оцјенама многих, још увијек налази држава Црна Гора, посебно што се без посебног ралога и без одобрења суда тако масовно примјењују мјере тајног надзора према политичкој групацији која је регистрована и уредно дјелује на територији Црне Горе као политички субјект.
Мјере тајног надзора и прислушкивање, између осталог, подразумијвају увид у садржај разних облика комуникације конкретних појединаца – писама и других пошиљака које шаљу и примају,
телефонских разговора које воде, СМС порука, говорних и видео порука, електронске поште и друго.

То су само неке од посебних мјера којима надлежни државни органи тајно прикупљају податке у поступцима којим желе осујетити пријетње по националну безбједност.

Будући да је Уставом Црне Горе зајамчено право грађана на тајност комуникација и преписке, примјеном мјера тајног надзора АНБ или полиција свакако задиру у приватност појединца без његовог знања. АНБ и полиција су овлашћени то радити али само ако је то у интересу националне безбједности и само по одобрењу суда.

Све друго представља кршење закона и грубе злоупотребе државних служби и појединаца у њима. Примјењујући мјере надзора без одобрења, АНБ на најгрубљи могући начин крши права грађана и сама, у крајњем, доводи себе у позицију да она подрива националну безбједност умјесто да је штити. Не може се штитити национална безбједност а истовремено задирати у права и приватност грађана без разлога јер је и питање националне безбједности, посматрано у најширем смислу, у служби грађана и у њиховом интересу.

Сумња да неки појединац, група или организација подрива националну безбједност мора бити поткријепљена конкретним подацима и сазнањима што би било довољно убједљиво да суд одобри примјену мјера тајног надзора. У таквим случајевима није довољна њихова позната прича о руском и српском утицају, европској будућности, НАТО савезништву и томе слично.

Руководиоци сектора безбједности из ранијег периода предвођени Марковићем, Вељовићем, Перуничићем, Перовићем и осталима то нису могли никако схватити из простог разлога што су они себе и свога вођу поистовјетили са државом а националне и државне интересе подредили својим личним и приватним.
Проблем је само што су они током тродеценијског владања своју перцепцију о државним непријатељима и опасностима којима је држава изложена наметали обавјештајним заједницама на Западу па је један дио њихових дипломата, посебно оних корумпираних, насјео на манипулације ДПС – овских служби и челних безбједњака.

Случај прислушкивања групе активиста ДФ није изолован слуцај. Сигурно је и обичним грађанима јасно да се ради се о појави која је постала један од основних полуга преко којег се 30 година одржавао режим Мила Ђукановића и који је довео државу до пропасти коју можда многи још увијек нису у стању да уоче.

Нико не спори право АНБ да примјењује мјере тајног надзора ако се све одвија у складу са законима и уз одобрење надлежних органа, али је проблем када се то одвија илегално и на противзаконит начин, што је случај са ДФ као једној групацији која је највише допринијела промјени власти 2020.године.

Веома је опасно да тајна служба на овај начин надзире и прати грађане а да при томе „не оставља траг за собом“ јер се тако стварају услови за манипулације и злоупотребе прикупљених информација, које се, као што знамо, појављују у медијима под њиховом контролом, уступају разним проблематицним структурама, утичу на нарушавање медјуљудских односа и много тога другог. Искуства говоре да то некада може бити директан увод у угрожавање безбједности праћених и надзираних лица.

Сјетимо се само једног детаља из опроштајне поруке покојног Луке Булатовића гдје он каже „да сам знао то што сада знам многи животи би били спасени“, из чега се да закључити да је АНБ вршила незаконито надзор неких лица па добијене информације достављала супростављеним групама и клановима након чега се дешавало то што се дешавало.

Ако је АНБ манипулисала информацијама добијеним прислушкивањем Миливоја Катнића, што је изгледа тачно, може се само претпоставити како су поступали са информацијама прикупљеним праћењем активиста ДФ.
Све то говори да је тренутно стање у коме се налази Црна Гора веома опасно јер указује на спремност криминалне клике да изазове хаос само да би сачувала своје богатство и избјегла руку правде.
ДФ је на добром путу пошто је почео са објавама и упознавањем јавности о тешким злоупотребама АНБ упркос чињеници да многи, не само из редова ДПС, проблематизују објављивање докумената наводно означеним неким степеном тајности.

Сви они морају знати да документа и подаци који указују на злоупотребе АНБ НЕ МОГУ БИТИ ТАЈНА И НИКО НЕМА ОБАВЕЗУ ДА ИХ ШТИТИ. Ти који су давали ознаку тајности таквим документима су само улагали труд да се прикрију кривична дјела која су у тим документима описана.

То тако треба посматрати и то јесте тако. Обавеза је свих надлежних да се таква документа и подаци објављују, редовно упознаје јавност и да се исти хитно уступају надлежним органима ради предузимања адекватних мјера.

Исто тако, идентитет припадника АНБ који су злоупотребљавали положај у служби нико нема обавезу да штити, већ једино има обавезу обавјештавања надлежних органа како би се та лица кривично гонила.
Да би се стање безбједности колико – толико довело на један задовољавајући ниво а у безбједносним институцијама завео ред, требаће доста политичке воље и одлучности новог руководства сектора безбједности, али и доста времена.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: