(ИН4С ИНТЕРВЈУ) „Ми знамо ко смо”: Култура српског народа најдоминантнија у Црној Гори 

У 2025. годину српски народ у Црној Гори улази са, чини се, разноврсним предстојећим изазовима. Иако је, и друштвено и политички, ситуација нешто боља него раније, те су тако српске политичке странке конституенти владајуће већине, па и релативно скоро објављени резултати Пописа становништва показују пораст броја Срба и говорника српског језика, дјелује да су бројна значајна питања још увијек неријешена и да тек чекају свој епилог. О српском језику, положају Српске Православне Цркве у Црној Гори, Закону о држављанству… и бројним другим темама разговарали смо с члановима НВО „Ми знамо ко смо” која окупља младе интелектуалце из различитих области и сфера, а који се на културан начин баве заштитом српских националних интереса у Црној Гори.  

– Да ли сте задовољни резултатима Пописа становништва 2023. године, и шта нам они шире казују о стању у коме се српски народ у Црној Гори налази?

У извјесном смислу – свакако да јесмо. Наравно, постоји оправдана сумња у вјеродостојност раније одржаваних Пописа становништва и, из тог угла посматрано, нама је било нарочито стало да подаци буду одраз стварног друштвеног, не само етничког или језичког, састава у Црној Гори. Овај пут Држава јесте показала потребну зрелост и коначно имамо показатеље које не проблематизује нити један од, прилично дијаметралних, црногорских политичких полова. У контексту положаја српског народа у Црној Гори – чији је број, упркос вишедеценијском обесправљивању на различитим нивоима, порастао за читавих четири процента, тј. за скоро 30.000 становника – сада са сигурношћу можемо да говоримо о постојаности и чврстини српског идентитета у овој земљи. Наравно, ту је и питање српског језика који је, и даље, матерњи језик највећег броја грађана Црне Горе (од којих сигнификантан удио имају и грађани црногорске националности), а који, сходно Уставу, нажалост нема статус који би, и по базичним цивилизацијским и демократским принципима, морао да му припада.

Дакле, уколико говоримо само на основу резултата Пописа, положај Срба у Црној Гори вјероватно јесте нешто бољи него што је то био случај у неким ранијим поглављима наше савремене историје, али они несумњиво показују и да постоји одређени број неријешених питања која се непосредно тичу права трећине (у језичком смислу и знатно више) црногорске популације. 

– У свјетлу најновијих црногорских друштвено-политичких околности чини се да Србима тек предстоје различити изазови, један од таквих је и Закон о држављанству којим би требало да буде ријешено питање статуса многих наших суграђана, а предлог таквог Закона, међутим, наилази на оштре критике. Шта мислите о оваквим гласовима?

Најављене измјене Закона о црногорском држављанству, у правцу његове либерализације, јесу изазвале оштре и неуравнотежене критичке реакције једног дијела црногорске правничке и опште јавности. Дубоко смо увјерени да таквој врсти реакције у једном друштву и држави која претендује да се назове грађанском не би смјело да буде мјеста. Наиме, најављене измјене закона којим се регулише начин стицања црногорског држављанства треба да постигну двије сврхе – да оним десетинама хиљада наших суграђана који деценијама живе у Црној Гори, и своје су личне и професионалне судбине везали за њу, омогуће да стекну и црногорско држављанство како би легитимно могли да учествују у остваривању и других својих права, укључујући и право гласа. Док је друга сврха да се бројним црногорским исељеницима који су изгубили, или нису у могућности да стекну црногорско држављанство, тако нешто омогући на начин сличан бројним другим невеликим емигрантским државама у Европи. Опонирање овим законским циљевима показује да ти и такви гласови не виде политику црногорског држављанства ни у оквиру грађанске, ни у оквиру етничке политике грађанства. Другим ријечима, да једини принцип којим црногорска политика држављанства треба да настави да се руководи није исправљање неправичности или примање у држављанство свих оних који са Црном Гором имају ефективну повезаност било путем домицила, и то вишеденцијског, било путем поријекла, већ истрајавање на изборном инжењерингу којим би тобожње пријетње по стабилност поретка морале да остану изван црногорске политичке заједнице. Додатак овом недемократском секуритизовању питања ко смије бити црногорски држављанин јесте и френетично одбацивање могућности двојног држављанства, иако у Европи, посебно након усвајања Конвенције Савјета Европе о држављанству из 1997. године, постоји још свега пар држава које и даље по овом питању истрајавају на ригидним позицијама попут оних у црногорском законодавству. Стога се надамо да ће усвајањем најављених измјена у правцу либерализације црногорског држављанства Црна Гора показати да прати европске токове, али и да ће вишедеценијска неправда и у овом аспекту црногорског јавног живота бити барем ублажена, ако не и отклоњена.

– Једно од важних идентитетских питања тиче се и положаја Српске Православне Цркве који јесте бољи него прије 2020. године, али се и даље јављају спорадични политички насртаји на најважнију институцију српског народа. Да ли је у таквим околностима могућа друштвена кохезија и уопште дијалог?

Не може да се порекне чињеница да је положај СПЦ у Црној Гори неупоредиво бољи након што је дошло до измјена Закона о слободи вјероисповијести, и након што је 2022. године потписан Темељни уговор са СПЦ чиме је исправљена вишедеценијска дискриминација најбројније традиционалне вјерске заједнице у Црној Гори. Ова два правна акта, иако несумњиво значајна, ипак нису довољна да одређени, не тако малобројни кругови у црногорском друштву схвате и прихвате да СПЦ, као и друге традиционалне цркве и вјерске заједнице, јесу легитимни учесници у јавном животу и да је њихов допринос плуралистичком, демократском друштву неопходан и немјерљив. У том смислу, пред црногорским друштвом је значајан изазов који подразумијева правилно разумијевање и имплементирање појма секуларности, у складу са узорном европском праксом, на начин који ће, са једне стране, очувати аутономију вјерских заједница па тако и СПЦ, а са друге стране, имати слуха за оно што СПЦ, из свога осмовјековног историјског и пастирског искуства има да поручи једном крхком друштву у промјенама, какво је црногорско, у ширем контексту свјетске нестабилности и превирања. Такође, поред друштвеног преумљења, из агресивног ка плуралистичком секуларизму, пред Црном Гором, поред иницијалних добрих корака, стоје и неки даљи правнички захтјеви када је у питању положај СПЦ. Један од тих јесте и легитиман захтјев да се законски и на задовољавајућ начин уреди питање реституције црквене имовине, а што свакако произилази из одредби потписаног Темељног уговора.

– Такође је значајна тема коју представници СПЦ, али и дио политичких партија, често отварају и питање Његошеве завјетне капеле – о чему сте и сами много пута писали. Зашто је важно да се испуни Његошев аманет и шта мислите да је потребно да се стекну услови да бисмо могли да разговарамо о том пројекту?

Причу о Цркви Светог Петра Цетињског тј. „Његошевој капели” је, због њене вишеслојности, могуће тумачити са више позиција: историјске, естетске, религијске, политичке и културне. Ако посматрамо с културолошке позиције, Маузолеј који је изграђен на мјесту Капеле представља тзв. „дисонантно културно наслеђе”. То није неуобичајено и таква културна насљеђа постоје у многим државама, нарочито у постауторитарним друштвима. Међутим, оно у чему Црна Гора каска за оваквим примјерима је управо у суочавању с тим насљећем. У том контексту се јавља и политичка димензија овог питања. За разлику од Шпаније, Мађарске, Италије, Њемачке и других европских држава – политичари у Црној Гори још увијек нијесу способни, или вољни, да се суоче са оваквим проблемима, од којих је Маузолеј само један. Оно што је посебно интересантно јесте да се у јавности често врши замјена теза, па се говори да се причом о дисонантном културном насљећу друштво „враћа у прошлост” или „разједињује”, да се њоме „руши држава”. Истина је, заправо, сасвим друкчија. Упоредно искуство је показало да је најбољи гарант изградње стабилног друштва и легитимног поретка управо у отвореном суочавању са дисонантним насљећем и његовим рјешавањем на одговарајући начин. Управо се тако гради стабилна заједница. Наравно, ваља подсјетити на чињеницу да је у одбрану Његошеве капеле стала културна и умјетничка елита ондашње Југославије. Тај, крајње непопуларан потез ондашњих власти, а нарочито чињеница да Капела, упркос одлукама СР Црне Горе, никад није обновљена – представља правно насиље које, иако карактеристично оновременим социјалистичким режимима, не би смјело да опстане у држави која би требало да баштини савремене – или како већ политичари у њој воле да кажу – западне вриједности.

– Често коментаришете и положај српског језика у Црној Гори који је и даље прилично неповољан?

Српски језик је црногорска стварност вјековима, изузетак су тек посљедњих неколико деценија током којих се системски и организовано потискивао из употребе.  На научном плану овај политички пројекат трансформисања језичке стварности, и прије него што је отпочео, морао је наићи на неуспјех, јер је наука о језику прилично егзактна и утврђена када су у питању ове теме. Сви измишљени „лингвистички критеријуми”, конструисани с тенденцијом фалсификовања српског језика, без обзира на то што су у такве подухвате уложене велике количине новца, у научним и компенетентним круговима једино су могли затећи презир и подсмејх. Оно што је, можда и још важније: ни сам народ у Црној Гори није желио да се одрекне свог српског језика о чему најбоље свједочи чињеница да према посљедњем попису становништва, српски језик као свој матерњи прихвата 44% грађана (више од 270 000 становника) Црне Горе, по чему је он најбројнији.

Међутим, његов статус у Црној Гори и даље није на задовољавајућем нивоу. Довољно је само подсјетити на чињеницу да је Црна Гора једина држава у Европи гдје језик већине њених становника није истовремено и службени језик. Колико год да охрабрују гласови из владајуће коалиције у Црној Гори (подсјећамо да је већина ових политичара сагласна да би српском требало вратити статус службеног језика) који најављују промјене у том смислу, и даље је поражавајућа чињеница да многи који себе сматрају носиоцима демократских и западноевропских вриједности, ипак управо на питању статуса српског језика откривају свој тоталитарни и шовинистички карактер. Обавеза свих нас је да то промијенимо. Српски језик мора бити службени у Црној Гори, јер, осим тога што је једини лингвистички утемељен, он је и језик већине њених грађана. Свако одустајање од промјена у том смјеру истовремено би значило и наставак дискриминације и занемаривања већинске воље, а ми се надамо да смо 30. августа 2020. године одлучили да такву праксу оставимо иза нас.

– Ваша мисија је и културно повезивање. У каквом је стању српска култура у Црној Гори данас? 

Тако је. Ми смо, још од непосредних почетака нашег дјеловања, културно интегрисање и увезивање узели за један од програмских приоритета наше организације, можда по узору на традицију 19. стољећа и на романтичарска национална окупљања, или на познато гесло Стојана Новаковића из дубровачког часописа „Срђ” – „Уједињујмо се културом”. Ми нисмо нескромни када тврдимо да је раскошна култура српског народа, чији су трагови видљиви од Сент Андреје до Прилепа, од Темишвара до Шибеника, најдоминантнија на овим просторима. Подразумијева се: исти је случај и у Црној Гори. Узмите само фреско-сликарство Манастира попут Пиве и Мораче или књижевност једног Његоша, Љубише итд. А култура је област мимо било какве тренутне моћи, иностране подршке, политичке самовоље или буџетских околности – то насљеђе се, самом својом суштином, брани од хајдучких настраја и покушаја отимачине па се и српски идентитет има нашта ослонити. Истовремено, оно је и у нераскидивим релацијама с другим српским крајевима, као што су то језик Његошев и језик Петра Кочића, композиције Манастира Мораче и Сопоћана, или сликарство Пера Почека и Влаха Буковца. И то остаје за вјечност, то се не мијења.

Данас је цјелокупна српска култура изложена сличним оним изазовима који су пред њом били и у временима Саве Текелије или Доситеја; она се међутим опире томе да постане колонија, и довољно је снажна да опстане упркос статусу који је, дуго времена, посебно у Црној Гори, био далеко од привилегованог. Подсјећамо да је, још и данас, богато српско књижевно насљеђе у нормативној бази Националне библиотеке маркирано као да је стварано на „црногорском језику и црногорској ћирилици”. Овакав срамни и дискриминаторни однос је срамота Црна Горе, њених институција, академске заједнице и, нажалост, често кукавичке интелигенције. Пред нама су, дакле, различити изазови па се надамо да ћемо и нешто од овог успјети да промијенимо.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: