ИН4С интервју са мр Гораном Бјелановићем: Академик из наше улице

Једногласном одлуком Управног одбора Православне академије наука, уметности, вештина и иновација Србије, филмски и позоришни редитељ из Велике, мр. Горан Бјелановић је 22. децембра текуће године изабран за редовног члана.

Господине Бјелановићу постати члан академије је част која припада одабранима. Па ипак очигледно је да није ријеч о академији која на овим просторима није довољно препозната.. Да ли би сте нам мало приближили о чему се овдје ради?

Православна академија чији сам од јуче редовни члан основана је 2017. год. Њено сједиште је у Београду. Благословио је васељенски Патријарх, Његова светост Бартоломеј што је јасна индиција да има карактер васељенског несаглеђа.

Суштина овог благослова је стварање друштва одабраних у којем ће сваки елитни појединац добити праву прилику да у свом домену да већи допринос светој православној вјери, а тиме и своме народу, него што би то могао да учини мимо организације оваквог типа.

Кажу да квалитет једне академије чини састав академика које окупља. Шта нам о томе можете казати?

У групи са мном примљени су: проф. др Јован Стриковић, више него познат нашој културној јавности, потом проф. др Јован Јањић, доктор права и културолог, аутор трокњижја о животу благопочившег Патријарха Павла, као и академски сликар Звонко Павличевић. Сви тројица су универзитетски професори, једино сам ја „Академик из наше улице“.

Оно што је интригантно у вези са овом информацијом јесто то да је Ваш квалитет примијетила институција основана у сасвим другој држави од оне у којој живите?

Свака ствар у животу може бити радосна и невесела у зависности од угла и очију које на њу гледају. Колико год да је тужно што моје бројне, углавном међународне награде, нијесу доживјеле очекивану валоризацију у Црној Гори, толико ми је драго што је то примијећено са оне стране граница наше државе. То је истовремено и потврда да је права вриједност као лавина која се гранчицама државног инструментаријума никако не може зауставити.

Кад већ то спомињете, присјећам се да је Ваш краткометражни играни филм „Руже“ сада већ давне 2013. године уврштен у званичну селекцију филмског фестивала у Кану, а да то, барем до сада није пошло за руком ни једном редитељу из Црне Горе?

Нашли сте прави примјер. Мање сам труда уложио ја у тај успјех остварен сопственим средствима, од оног којим су се колеге из моје бранше измучиле по кулоарима и друштвеним мрежама настојећи да докажу да је „шорт корнер“ петпарачка категорија и да је довољно само платити таксу и већ сте у селекцији најпрестижнијег филмског фестивала на нашој планети. Не љутим се ни мало. Свако живи са својом главом и сви у својој кожи. Мени је сасвим пријатно и прво и ово друго.

Недавно смо прмијенили власт, очекујете ли промјену према Вама и људима попут Вас?

Очекујем. Промјене су увијек добре, нарочито за оног ко од њих има директне користи. Осталога што се тиче бојим се мудрости Меше Селомовића – “Млад човјек крене да промијени свијет, па промијени себе, а свијет остане исти, а ваљало би га мијењати из коријена“. Лично, највише вјерујем у ону црквену заповијест – „Треба се молити за оне који су на власти“. Ево, молим се, из све снаге. Али никако због себе. Јадан је онај умјетник који зависи од гарнитуре на власти, па макар био све Метрних до Бизмарка, а овај до Петра Великога… Због елите у нове власти се највише молим. Велико су бреме понијели. Нити ће бити импресивнијег успјеха ако се докажу како треба, нити тежега гријеха ако се поклизају на окуци првог мандата.

По томе што сте рекли дало би се закључити да немате безрезервно повјерење у ову нову власт?

Филм „Ђаволов адвокат“ Тејлора Хакфорда не случајно, завршава се репликом „Гордост, мој најомиљенији гријех“. У људску гордост и властољубље се увијек можете поуздати. И похлепа умије да не изневјери. У младости смо лијепи сви до једнога. И свака власт је добра док је млада, што ће казати док не засједне. Кад покаже право лице онда о њој можемо судити на вјеродостојан начин. Све ово до сад су обриси. Који се крећу од потпуно изоштрених до нејасних, сиволиких и блурованих. Давати прогнозе и очекивања на основу таквих „информација“ било би неозбиљно и неодговорно према Вашим цијењеним читаоцима.

Био би еуфемизам рећи да код креатора културних токова за вријеме претходне власти нијесте били нарочито омиљени, шта очекујете од ове нове гарнитуре?

Ништа. Разговарао сам давно са угледним чланом једног позоришног фестивала који се одржавао у општини у којој је опозиција имала власт у покушају да понудим поставаљање своје драматизаије „Ане Карењине“ на коју сам изузетно поносан. Овај потврђени стручњак и члан Савјета излажући „нови“ уређивачки концепт споменуте културне манифестације почео је да ме блефира наводећи имена највећих савремених позоришних редитеља Америке и Европе које планирају да доведу. Питам га, по чему се онда ви разликујете од ДПС-а и они су доводили и Ролингстонсе, Хулија Иглесијаса и Мадону, који су покупили паре и отишли… а гдје су ту домаћи ствараоци? Није имао одговор. Нити га је било брига.

Та пракса довођења „великих имена“ која су узимала и примјерене количине новца, а стварали мале представе које су умирале за два до пет извођења и трајно отјерала публику из позоришних сала је толико устаљена и чврста да чисто сумњам да ће се битније промијенити. Био бих веома срећан да ми сваку изговорену на ову тему демантују од првог до посљедњег слова.

Ако је нешто изузетак онда је занемарљиво али ако је лоша пракса навика, онда је то озбиљна болест. Како тумачите овакав однос према Вама лично и црногорским ствараоцима – уоште?

Интересантна је симбиоза црногорског солипсизма и безраложног осјећаја најдубље интелектуалне инфериорности. Са једне стране ни на једном меридијану не можете пронаћи гласније бусаче у сопствена прса, а са друге стране ти исти показују највеће неповјерење према могућности да је неки наш умјетник и близу редитеља из окружења, а камо ли Европе. Нема нације чијег редитеља нијесам „у мале“ остављао: Побјеђивао сам Чехе, Пољаке, Њемце, Французе, Енглезе, Кинезе, Израелце, о овима из окружења да не говорим… Остајао сам поражен само пред крутим паланачким ставом – “Шта зна овај наш“. Кад тај став побиједим, знаћу да сам успио у животу.

Вјерујете ли да ће чланство у Православној академији отворити путеве за неке Ваше нове умјетничке пројекте?

Па наравно да хоће. Већ сам упознат са низом великих пројеката у најави за које сам сигуран да ће позитивно промијенити лице читавог региона, камо ли пружити шансу појединцима који су уз то и њихови чланови. Због неизвјесности корона – времена нијесам у прилици и да их јавно саопштим. Иначе, ријеч је о кадровски и финансијски заокруженим пројектима са којима бих Вас отворено упознао. Овако. Сачекаћемо још мало. Надам се – не предуго.

Академиче Бјелановићу, хвала Вам на издвојеном времену. И нек Вам је са срећом!

Хвала и вама!

Прочитајте још:

ИН4С интервју – др Страхиња Булајић: Уз признавање независности тзв. Косова, увођење гротескних санкција Русији је највећа срамота у историјском трајању Црне Горе

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: